Записи невидљивог града

Зоран Јеремић (из предговора књизи Музе и варвари – Време с Верговићем)

Митови се мењају, сумње не застаревају. То је прва мисао која ми се намеће док загледан у magnus opus Радомира Верговића покушавам да проникнем у биће и језик његовог сликарства. Уколико није реч о радовима у служби какве опскурне и медијски исфабриковане апологетике, у посед сликара – тог волшебника и некроманта коме титулари друштвених конвенција још увек опраштају одважну одсутност – гледа се као на вртну забаву јуродивог; цивилизацијски мамурлук у наставцима.

Па ипак, у свим нашим исувише кратким хроникама за дуге миленијумске ноћи, сликарска уметност се обнавља а њена суштина подмлађује. На први поглед, иако мање присутно од већине других уметности, сликарство данас није мање узбудљиво него во времја оно – херојско доба ренесансе или време рађања сезановске парадигме, док нова тумачења слика староставних допуњују њихов смисао искуством епохе чији смо савременици.

Сликарство је, дакле, исувише стара бољка да бисмо му у време терора безначајности олако одузели атрибуте тајанства и истинољубивости. А његово географско порекло у повлашћеним тренуцима може да га оплемени даровима поднебља до границе откровења наше судбине.

Ликовни језик снажне експресивности

Стваралачки опус Радомира Верговића, његов унутрашњи лирски спев преображен у ликовни језик снажне експресивности представља сведочанство неупитне спремности на ослушкивање и препознавање невидљивог рада времена. Све друго било би пад у време, пораз трансценденталне наде, пренебрегавање запитаности уметника пред елементарним манифестацијама природе као начелом слободе.

Као што сликајући пејзаже непогрешиво наслућује и оно што им претходи, нешто суштаствено, примордијално, нешто што суснежица или фијук ветра распали у духу, Верговић исто тако добро зна да је свака људска творевина лоцирана у историјско време истовремено и реконструкција слике света из најдубљег колективног искуства.

Градске ведуте и завичајни пејзажи

У сусрету са његовим градским ведутама или завичајним пејзажима, делим осећања блискости, али као да ме нека магнетна сила вишег естетског реда, пиктурална поезија тих слика, позива на дубље расуђивање о њима, на потрагу за ширим мисаоним значењима.

Језеро, ковачница, шума, крајпуташ, брвнара, дрворед, вуновлачара, менза, шеталиште, пијаца или градска плажа, као да посредују доживљаје много удаљеније од оних које, посматрајући их, потврђујем. Нема ту много места за мистерију и вишезначност, реч је о предосећању прошлости.

Али, шта је прошлост за уметника који је трагајући за ликовним и духовним основама сопственог сликарства нераскидиво везан за родно тло? Седименти меморије, географија присуства, историја јунаштва и бешчашћа, све то уочавам на Верговићевим сликама, али не као циљ, поенту, етнографски раритет, плакатирање времешности, завршну реч, носталгични резиме или сентиментално summa summarum, већ као жудњу за јединственом сликом света чија се драма несмањеном жестином одвија управо на овом тлу као и било где другде.

…

Посвете

У једној његовој монографији записаће ми у посвети: „Мајстору разговора, вештог да саговорнику извуче реч чак и од самог себе сакривену“. Можда је сада прилика да му узвратим као мајстору сликарске уметности, вештом да посматрача одведе у скривену душу града. Града у који ће, како песник рече, увек стизати.