Рођен је 1939. године у Ужицу.
Дипломирао је 1966. године на Академији за примењене уметности у Београду, на одсеку за сликарство, у класи професора Винка Грдана и Рајка Николића.
Могао је тада изабрати да живи и негде другде, али се вратио у родни град. У исту кућу где се родио, у исто двориште где је проходао, „из кога је први пут угледао ужичко небо и брда… из њега одлазио у школу… и кренуо у живот“.
Причао је још пријатељима касније, да се радо сећа оних дечачких дана, „оних дана у касно јесење доба, када су ужичко небо цртале дугачке колоне птица селица, читави низови ждралова, гусака, рода, свака у свом летачком поретку на путу ка југу, из многих далеких крајева. И увек ми се учини да чујем њихове крике из висина, а да нисам сазнао јесу ли то звуци радости због очекивања лепших крајева, или крици туге због одласка из родног краја… Срећан сам што сам се вратио у то двориште и у свој атеље, што сам ту, на свом полазишти и исходишту“.
Могао је, онако даровит, млад и леп, бити и нешто друго, али је његов избор било и остало сликарство. Водећи ужички сликар данас је у врху српске ликовне уметности.
“Карактер његове уметности није једино условљен трајном везаношћу за родни крај, већ много више преданошћу његовог бића универзалним вредностима уметности“, оценио је својевремено историчар уметности и ликовни критичар Срето Бошњак.
А песник и академик Љубомир Симовић, поводом Верговићеве ретроспективне изложбе 2018. године у Градској галерији (на којој је изложио око 300 радова насталих од 1960. године – уља на платну, цртеже, графике, карикатуре, графичкa решења за књиге и новине) управо је потенцирао да је „предрасуда да се универзално налази само у ономе глобалном”, наводећи као пример управо Верговићево стваралаштво у чијој “доследној усредсређености на локално” види универзалне вредносне поруке, које ликовна уметност дели са другим уметностима.
На ту тему, међу кључним за вредновање целокупног Верговићевог опуса, историчар уметности Тамара Огњевић пише: “Његова бујност карактеристичнија за песника него за сликара, утеловила је једну изванредно личну ‘ut pictura poesis’ (какво је сликарство, таква је и поезија) на његовим сликама, која постаје недокучива у непосредном контакту са самим Верговићем који, отмено тих, ту олују држи добро контролисану унутар свог бића”.
Универзалне вредносне поруке, дате темом слике и симболима на њој, најуверљивије су повезане на шеснаест портрета знаменитих Ужичана које је Верговић представио на изложби 2008. године у Градској галерији, повезујући тему-личност и симбол-животно дело те личности којом је задужила Ужице и Србију.
Ваљало би (поново) стати пред серијале Верговићевог опуса и сагледати поетику раније сликаних стећака, уочити како види култна места свога града, доживети носталгију кроз „Сентиментално путовање трагом ћире кроз кањон Ђетиње“, или његов поглед на заталасане крајолике Златибора…
Поред сликарства Радомир Верговић ради и мозаик, графички дизајн, цртеж, карикатуру, ликовно и техничко опремање књига и публикација, пише ликовне критике и приказе ликовних изложби…
Највећи део тог дела његовог стваралаштва могао се видети на изложби „Поглед иза штафелаја“ у Градском културном центру Ужице, на коме је сабрао карикатуре, илустрације и насловне стране ужичких „Вести”, где је годинама радио као ликовни и технички уредник, једно време и директор Штампарије на Белој Земљи.
Подсетимо да је Верговић у младости био глумац који итекако обећава. Некако се то увек помене уз њега, јер је то вредна младалачка успомена. Играо је главну улогу у филму Франтишека Чапа „Врата остају отворена” (1959). Уз њега – Милена Дравић, којој је то прва филмска улога. Обоје, иако први пут на филму, били су добри у својим улогама. Потврдили су то и аплаузи публике у чувеној пулској Арени. Али – сликарство је победило.
Први је председник Удружења ликовних радника „Пиво Караматијевић“ у Ужицу, у чијем оснивању 1970. године је учествовао. Организатор је и учесник ликовних колонија у ужичком крају, а учествовао је и на већем броју ликовних колонија у Србији
Члан је УЛУПУДС-а од 1972. године. Добитник УЛУПУДС-ове награде за животно дело 2008. године. Златну значку Културно-просветне заједнице Србије добио је 1990. и 2003. године, а Повељу Града Ужица 2017. године. Ово су само најважније.
Од 1960. године имао је скоро 40 самосталних и око 150 колективних изложби.
Атеље Радомира Рада Верговића је и даље у истом ужичком дворишту његовог „полазишта и исходишта“.
Оставите одговор