Warning: array_reverse() expects parameter 1 to be array, bool given in /home/uzicenet/public_html/wp-content/plugins/custom-user-functions/knjige.php on line 14 Warning: Invalid argument supplied for foreach() in /home/uzicenet/public_html/wp-content/plugins/custom-user-functions/knjige.php on line 14 Посвете српских писаца - Радован Поповић - Ужице.Нет
Радован Поповић - Адресе времена

Радован Поповић

Посвете српских писаца

Врста:

Издавач: Београдска књига, Београд, 2004.

Број страна:

ISBN:

„Београдска књига“, у новопокренутој едицији „Адресе времена“ (уредник Милош Јевтић), управо је објавила нову књигу Радована Поповића (1938), новинара и публицисте, „Посвете српских писаца“. У овој драгоценој књизи, рађеној с пуно љубави и стрпљења, аутор је сакупио велики број посвета наших писаца, које су поређане по азбучном реду.

Нема иоле значајније јавне или приватне библиотеке, каже Поповић, у којој се не налазе књиге са посветама. Писци радо исписују посвете својим читаоцима и пријатељима, али неки од њих те посвете и штампају.

Јован Стерија Поповић, славни комедиограф, своју драму „Тврдица“, посветио је Гаврилу Пекаровићу, доктору медицине, свом великом пријатељу, а Јанко Веселиновић у свом роману „Хајдук Станко“ штампао је следећу посвету: „Јунаку наших дана, великом Србину, Николи Тесли, 19. век плете ти венац славе. Допусти ми да у њега уплетем један скромни цветак убран са наших поља и ливада у којима те је твоја српска мајка уз песму успављивала“.

Милош Црњански је свој путопис „Љубав у Тоскани“ посветио „Госпођи Видосави Црњанској“, као што је и Меша Селимовић свој чувени роман „Дервиш и смрт“ посветио Дарки, својој животној сапутници. Васко Попа је све своје књиге посветио Хаши, супрузи са којом је проживео читав живот. И Милован Ђилас, најпознатији дисидент у српској књижевности, и један од најпознатијих у свету, свој роман „Изгубљене битке“, писан у затвору у Сремској Митровици, посветио је супрузи: „Штефици за љубав, трпљење, за постојаност“. У књизи Стевана Раичковића „Чаролија о Херцег Новом“ је посвета: „У спомен Бојани, рано преминулој супрузи“. Књигу „Заувек и дан више“ Милорад Павић је посветио супрузи Јасмини.

Бранко Ћопић, свој роман „Пролом“, посветио је мајци Стоји, а Матија Бећковић књигу сатиричних текстова који су излазили у листу „Свет“, посветио је пријатељу Душану Радовићу.

Панорама Ужица

Посвете, које су писци исписивали, у различитим приликама и поводима, својим пријатељима, познаницима или обичним читаоцима, објашњава Поповић, откривају природу односа, речитост, време, осећања… Највише је шкртих посвета: са пријатељством, са оданошћу, другарски… Али, нису ретке ни посвете које говоре о свету и времену, као што су оне које су исписивали, на пример, Исидора Секулић, Станислав Винавер и Иво Андрић.

Једна од најсадржајнијих, пророчких посвета, јесте она коју је Андрић написао на књизи „Приповетке“, коју је објавила СКЗ 1940. године:
„Драги господине Дучићу, нека вам ова моја црвена књига каже ово: Ваше дело је постало својина једног народа; вашим именом се заклињу поколења. Али, кад би нешто било могућно да једном буде заборављено ваше име и изгубљено ваше дело, тврдо верујем да би младићи и девојке тих далеких нараштаја хтијући да изразе оно што је најлепше у њима од бола и љубави, проговорили језиком ваше поезије, нашли исте, ваше, речи и усклике. То је судбина великих песника. Одувек сам хтео да вам кажем ово. Ваш искрени Иво Андрић“.

Нису ретки, додаје Поповић, ни писци који отуђују своје библиотеке и у антикваријатима се могу наћи књиге са посветама. И то још за живота писаца. После њихове смрти потомци, то није реткост, отуђују књиге које је од предака добијао као знак пријатељства, љубави, оданости…

А шта се догађа када се пријатељства раскину?

Онда писци обично бришу штампане посвете у наредним издањима својих књига. Тако су Добрица Ћосић и Оскар Давичо после прекида интензивног дружења избрисали посвете. То је урадио и Миодраг Павловић који је своју гласовиту „Антологију српског песништва (13-20. века)“, објављену 1964. године посветио Васку Попи, али је у наредним издањима посвета избрисана.

Ерих Кош сматра да не треба писати посвете пријатељима: „Ако нам верују, они знају оно што ћемо им написати, а њиховим наследницима ти конвенционални редови само су на сметњи. Нису пристали да те књиге баце, а због тих записа не могу ни да их продају, чак ако би у антикварници хтели да их купе“.

Овај мали речник посвета преминулих српских писаца 20. века, каже Радован Поповић, покушај је откривања једног занимљивог, непретенциозног угла српског књижевног живота.

Панорама Ужица

Поделите:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *