Радован Поповић - Адресе времена

Радован Поповић

Посвете српских писаца

Врста: Документи
Језик: српски
Писмо: ћирилица
Издавач: Београдска књига, Београд, 2004.
Број страна:
ISBN:

„Београдска књига“, у новопокренутој едицији „Адресе времена“ (уредник Милош Јевтић), управо је објавила нову књигу Радована Поповића (1938), новинара и публицисте, „Посвете српских писаца“. У овој драгоценој књизи, рађеној с пуно љубави и стрпљења, аутор је сакупио велики број посвета наших писаца, које су поређане по азбучном реду.

Нема иоле значајније јавне или приватне библиотеке, каже Поповић, у којој се не налазе књиге са посветама. Писци радо исписују посвете својим читаоцима и пријатељима, али неки од њих те посвете и штампају.

Јован Стерија Поповић, славни комедиограф, своју драму „Тврдица“, посветио је Гаврилу Пекаровићу, доктору медицине, свом великом пријатељу, а Јанко Веселиновић у свом роману „Хајдук Станко“ штампао је следећу посвету: „Јунаку наших дана, великом Србину, Николи Тесли, 19. век плете ти венац славе. Допусти ми да у њега уплетем један скромни цветак убран са наших поља и ливада у којима те је твоја српска мајка уз песму успављивала“.

Милош Црњански је свој путопис „Љубав у Тоскани“ посветио „Госпођи Видосави Црњанској“, као што је и Меша Селимовић свој чувени роман „Дервиш и смрт“ посветио Дарки, својој животној сапутници. Васко Попа је све своје књиге посветио Хаши, супрузи са којом је проживео читав живот. И Милован Ђилас, најпознатији дисидент у српској књижевности, и један од најпознатијих у свету, свој роман „Изгубљене битке“, писан у затвору у Сремској Митровици, посветио је супрузи: „Штефици за љубав, трпљење, за постојаност“. У књизи Стевана Раичковића „Чаролија о Херцег Новом“ је посвета: „У спомен Бојани, рано преминулој супрузи“. Књигу „Заувек и дан више“ Милорад Павић је посветио супрузи Јасмини.

Бранко Ћопић, свој роман „Пролом“, посветио је мајци Стоји, а Матија Бећковић књигу сатиричних текстова који су излазили у листу „Свет“, посветио је пријатељу Душану Радовићу.

Перућачко језеро

Посвете, које су писци исписивали, у различитим приликама и поводима, својим пријатељима, познаницима или обичним читаоцима, објашњава Поповић, откривају природу односа, речитост, време, осећања… Највише је шкртих посвета: са пријатељством, са оданошћу, другарски… Али, нису ретке ни посвете које говоре о свету и времену, као што су оне које су исписивали, на пример, Исидора Секулић, Станислав Винавер и Иво Андрић.

Једна од најсадржајнијих, пророчких посвета, јесте она коју је Андрић написао на књизи „Приповетке“, коју је објавила СКЗ 1940. године:
„Драги господине Дучићу, нека вам ова моја црвена књига каже ово: Ваше дело је постало својина једног народа; вашим именом се заклињу поколења. Али, кад би нешто било могућно да једном буде заборављено ваше име и изгубљено ваше дело, тврдо верујем да би младићи и девојке тих далеких нараштаја хтијући да изразе оно што је најлепше у њима од бола и љубави, проговорили језиком ваше поезије, нашли исте, ваше, речи и усклике. То је судбина великих песника. Одувек сам хтео да вам кажем ово. Ваш искрени Иво Андрић“.

Нису ретки, додаје Поповић, ни писци који отуђују своје библиотеке и у антикваријатима се могу наћи књиге са посветама. И то још за живота писаца. После њихове смрти потомци, то није реткост, отуђују књиге које је од предака добијао као знак пријатељства, љубави, оданости…

А шта се догађа када се пријатељства раскину?

Онда писци обично бришу штампане посвете у наредним издањима својих књига. Тако су Добрица Ћосић и Оскар Давичо после прекида интензивног дружења избрисали посвете. То је урадио и Миодраг Павловић који је своју гласовиту „Антологију српског песништва (13-20. века)“, објављену 1964. године посветио Васку Попи, али је у наредним издањима посвета избрисана.

Ерих Кош сматра да не треба писати посвете пријатељима: „Ако нам верују, они знају оно што ћемо им написати, а њиховим наследницима ти конвенционални редови само су на сметњи. Нису пристали да те књиге баце, а због тих записа не могу ни да их продају, чак ако би у антикварници хтели да их купе“.

Овај мали речник посвета преминулих српских писаца 20. века, каже Радован Поповић, покушај је откривања једног занимљивог, непретенциозног угла српског књижевног живота.

Ђетиња, Велики парк

Поделите:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Односи се на обавештења о новим чланцима на сајту и важне информације о самом сајту. Нећете добијати никакве рекламе нити ће ваши подаци бити уступани трећим лицима.