Мржња је једна од књига Слободана Ристовића објављена у првој фази његовог књижевног рада. Књига је објављена још 1982. године у издању Записа из Београда.
Ова књига представља интересантну збирку Ристовићевих приповедака, невелику по обиму, али привлачног и читког штива. На 74 стране нашле су се кратке и ефектне приповетке нашег аутора које, истина, имају своје слабости и наговештавају писца који још увек трага за правим и потпуним изразом и стилом. Но, ове приче, такође, најављују аутора богатог и осетљивог духа, писца способног да у свакој животној ситуацији открије повод за осврт, за лекцију, за причу…
Стилски, ове приповетке најближе су соцреалистичком маниру, нарочито уводне са тематиком из партизанског живота. Но, писац кроз такав стил ипак наговештава да не може да се задовољи постигнутим изразом и он, прилично убедљиво, и даље трага. Упечатљив наслов књиге наговештава заједничко ткиво свих приповедака – мржњу. Мржња се провлачи кроз Ристовићеве јунаке као негде наговештено, негде директно препознатљиво осећање, али пре свега као једна негативна црта настала као последица разних животних ситуација у које ауторови јунаци упадају, а не знају да се извуку.
Приче имају прилично таман колорит којим писац, храбро за време у коме су написане, наговештава да је животна реалност много тамнија него што је то у стварности представљано. Ристовић се овде највише користи метафоричним и алегоријским изразом и оставља снажан утисак на читаоца који зна да чита и између редова.
Ауторов израз је стандардно бистар, речник богат и сочан, Ристовић се никада не одриче својих корена, па су његови јунаци обични људи, људи из народа – стога и њихов језик је препун нестандардних, народних речи, архаизама, често врло занимљивих и привлачних.
Слободан Ристовић овом збирком наговештава талентованог писца који ће нарочито каснијим насловима оставити значајан траг на српској књижевној сцени. Оно, што ова књига открива, а потоњи наслови потврђују, то је да Ристовић не постаје писац који ће да позира, већ да остаје народни човек, човек искреног срца и чисте душе, човек који свој таленат пре свега дели са другима да би им у ова смутна времена нахранио душу…
То је, уосталом, посао правог писца, зар не?
Оставите одговор