У издању издавачке куће “Арт плус” из Ужица изашла је из штампе књига “Учитељеве приче” Милана Караклајића. Ова интересантна збирка приповедака мемоарског карактера дело је једног признатог и омиљеног просветног радника из Ужица и представља ауторова сећања на учитељске дане.

Милан Караклајић Кара је познати просветни и спортски радник из Ужица. Своје пензионерске дане испуњава писањем књига (пре ове објавио је 1989. године књигу »Спортски објекти у Ужицу«, а у припреми има још неколико наслова). Активан је и у хору »Златиборска вила«.

Овом књигом Милан Караклајић се враћа у своје учитељске дане и чува од заборава многе успомене и догодовштине из својих учитељских дана. Интересантне и живе приче уз духовите опаске носе причу о школи, учитељу и деци, преносе нам сећања о времену које је прошло и које неповратно остаје иза нас, терајући читаоце да се замисле над судбином просвете данас. Јер, оно што се непобитно намеће као први закључак при читању ове књиге је да су са прошлим временима нестале многе образовне, културне и духовне вредности, као и међуљудски односи, што се нарочито осећа у недовољном поштовању личности учитеља. Наопако време донело је наопаке и односе, па би Караклајићеву књигу требало да прочитају не само просветари већ и многи који данас сматрају да им школа није потребна… ово је само један од закључака који се као наук могу извући из књиге.

Караклајићеве приче су истините, са стварним и живим ликовима, интересантно причане, богатог и сочног језика. Аутор није изградио баш висок стил писања у уметничком смислу, али то му и није био циљ. Књига као и аутор нема неких изразитих уметничких амбиција, па се овде и не сме инсистирати на слабостима стила. Свој циљ, »едукативно-меморијски«, и аутор и књига су постигли и ту се не може ништа приговорити. Читаоци ће упознати један свет, истинит али у нестајању, у свакој причи пронаћи ће по једно сећање и по једну поуку, баш како то и намеће учитељски дух аутора.

Било би добро када би било више оваквих часова који трају више од 45 минута, а одрже пажњу ученика до краја, пардон, до последње стране.