Сабирајући бројна сведочанства из домаћих и страних извора, историчар уметности Драгиша Милосављевић у књизи „Милешева – осам векова трајања“ осветљава судбину светилишта и улогу у о(п)станку српског народа, али и подсећа да је много тога остало неразјашњено и тајновито. Jош увек није поуздано утврђенo кад је озидана светиња, како каже епска песма, „виш Пријепоља града бијелога, не далеко од ријеке Лима“.

– На основу ктиторских портрета сачуваних на фрескама Милешеве, али и допунских истраживања, изгледа да је Милешева основана 1218-1219. године, у време када је на престолу био Стефан Првовенчани. Ктитор је његов син Владислав (1198-1267), у доба кад је био принц. Милешева је вековима стицала славу и углед као светилиште првог српског архиепископа Светог Саве, чије је мошти из Трнова овде пренео Владислав (1238. или 1239). Сава је битно утицао на сва збивања везана за оснивање, избор места, гардњу и увођење Милешеве у сам врх најзначајнијих српских духовних центара – подсећа Милосављевић.

Посетиоци, путописци и изасланици, који су стизали босанским друмом или од Дубровника и Цариграда – оставили су записе, најчешће из времена успона и славе, а само су је ретки затицали у рушевинама и лепоту фресака гледали кроз растиње и коров.

Аутор књиге подсећа да је тешко дати поуздан одговор о броју страдања и обнове светилишта. Две велике несреће сручиле су се на Милешеву у робовању под османлијским освајачима.

Због вековног култа Светог Саве и његове моћи духовног повезивања народа, Синан-паша однео је његове мошти и спалио их на Врачару 1594. године.

Учешћа Срба у устанцима 1683-1688. године било је повод за разарање Цркве Вазнесења Христовог и паљење конака.

Међу више обнова старе лавре, аутор књиге пише да је значајна она још у време Османлија, од 1863. до 1863. године.

Захваљујући упорности пријепољских трговаца добијен је ферман од босанског везира, а неки истраживачи тврде да је то био и део националног програма српске државе и цркве за враћање дуга местима значајним за опстанак српског народа.

У књизи са преко 430 страна су и сведочанства да су милешевски монаси били мисионари, одлазили на Свету Гору, у Русију, Молдавију и друге земље, а братство је слало монахе у Венецију, центар европског штампарства, за опрему прве штампарије богослужбених књига, отворену 1544. године.

Раскошно преписиване и штампане књиге у Милешеви или оне које су јој дариване, красе бројне библиотеке, музеје и приватне колекције, како на Истоку, тако и на Западу. Неке од њих сматрају се раритетима византијске и поствизантијске културе, без икакве наде у повраћај у место где су стваране. Само се неколико књига неким чудом затекло у Милешеви, без документованих трагова о приложницима или познијим донаторима.

Преписивачи бројних рукописа из милешевских скитова остављали су записе на маргинама и последњим странама, као једино сведочанство о времену настанка, о судбини манастира, о страдањима, властодршцима, игуманима и, по правилу, само са неколико речи о њима грешнима.

Трагика Милешеве може се пратити и преко њене ризнице. Овде одавно нема реликвија, икона, златних и позлаћених крстова, рипида и других бројних црквених драгоцености, пренетих у сеоби на северне територије после 1688. године или опљачканих и продаваних на базарима Сарајева, Новог Пазара, Скопља…

За живопис храма на ушћу Косаћанке у реку Милешевку, на западним странама средњовековне државе, Свети Сава ангажовао је једну од најбољих сликарских радионица из Солуна. Неке од милешевских зидних слика – Богородица из Благовести и посебно Бели анђео на камену, врхунски су европски естетски домети 13. века.

Драгиша Милосављевић истиче да је милешевско зидно сликарство остало до данас својеврсна вертикала српске средњовековне уметности, која је кристализована лепотом позне антике и заокружена хришћанском духовношћу.

Драгољуб Гагричић