Непорецива је чињеница да Светислав Басара у свакој новој књизи успева да, пре свега на плану форме, обнови већ написано, као и да култивишући властиту приповедачку стратегију стилским и значењским иновацијама одржи будном читалацку знатижељу
Приповедач ће нам у кратком роману „Краткодневица“ саопштити: „Традицији склони читаоци коначно могу да закључе да сам се дозвао памети: ту је чврста прича о неколико судбина на чудан и замршен начин повезаних са мојом“. Ништа од тога. У најбољем случају реч је о ироничном аутопоетичком коментару.
Чак и површни познаваоци његове радне биографије знају да Басара није склон литарарним конвенцијама. Иако жанровски најављен као љубавни роман (што, тематски, у извесној мери оправдава овакву легитимацију) нови Басарин рукопис у суштини изнова тематизује онтолошка беспућа и смисаону корозивност модерног доба.
Усложњавајући своју прозну праксу аутор „Краткодневице“ нам отвара неколико могућности читања. У једној од њих приповедач нас, говорећи у првом лицу кроз ретроспекцију једне осујећене љубави, упознаје са судбином главне јунакиње романа, фаталном Наном „која узима душу онима које воли“. И као у неком од Хичкокових трилера, наратор вртоглавом градацијом мотива, виртуозним мешањем временских ракурса читаоца уводи у игру детекције, промичу, без даха, кроз стварне и измишљене топосе (земља Аврелија као јос једна свифтовски ефектна Басарина алегорија попут Етрасције у „Уклетој земљи“) убоги провинцијски глумци, идолопоклоници и декаденти, фантасте и несрећници из неисцрпне Басарине црнохуморне имагинације. „Никада до краја нисмо свесни шта се крије у оној мрачној одаји коју заклањају завесе наших одлука“. Ова реченица из „Краткодневице“ могла би да стоји као једна од идеја романа. После романексног двокњижја, „Лоонеy Тунес“ и „Света маст“ Басара, рекли бисмо, и поред реафирмације својих приповедачких начела романом „Краткодневица“ тек овлаш дотиче границе наше најближе реалности. Хоће се рећи да је писац у овом случају победио горког аналитичара друштвене збиље.
Шта су у најкраћем поетичке вредности новог Басариног романа? Управо оно што је Итало Калвино у знаменитим „Америчким предавањима“ сматрао нужним вредностима које сваки писац у свом ручном пртљагу треба да понесе у нови миленијум: лакоћа, брзина, тачност, видљивост, многострукост и чврстина.


Оставите одговор