Potrošene duše

Posle čitanja drugog romana Ivana Ršumovića, užičkog pesnika i prozaiste, nameće se pitanje: zašto je čovek liričan u bolu i ljubavi? Odgovor bi mogao da glasi: zato jer ta stanja, mada različita po prirodi i orijentaciji, izviru iz najdubljeg i najintimnijeg dna našeg bića. Ta dva, duboko proživljena, narečena osećanja ne samo da određuju Ršumovićevo tematsko uporište, već pokreću mašineriju njegove literarne prakse.

Književna i etička dimenzija romana Trinaest minuta u znaku su egzistencijalnih pitanja, ali u potrazi za optimalnim ispovednim oblikom prozna veština našeg pisca sve pretvara u naizgled nestvarnu igru sa vremenom i prostorom, poprište gde se se preispituju razlozi smisla i apsurda jedne životne drame, života uopšte, koji, dakako, bez bola i ljubavi može još samo prazninu da njuši.

Okosnica fabule romana Trinaest minuta podređena je stalnom sukobu pripovedača i ideje da se katarzom, iz sekunde u sekundu, priča glavnog junaka porekne, ako već ne može da se izbriše, jer je sila memorije neumoljiva. Stoga ovaj roman možemo čitati i kao lanac epifanija, a put izbavljenja je, ma kako to sentimentalno zvučalo, put ljubavi. Jer, reći će, na kraju strmoglavog putešestvija u ponore vlastitog bića, glavni junak: ljubav je dovoljna u borbi protiv besmisla.

Kada Budimir Teodosić, glavni junak romana, profesor istorije koji na početku četvrte decenije života shvata da se temelji nauke u koju je uložio najbolje godine surovo i opasno klimaju, preteći da poruše mnogo više od istine i sudbine društva u kome se rodio i odrastao, kada, konačno, čovek čiji ideali nisu kadri da upravljaju njegovim životom napravi sudbonosni korak u carstvo ništavila, čitalac postaje svedok njegovog napora da ne podlegne patetici „mraka srca“. Tragovi prošlosti preplavljuju vreme pripovedanja, Ršumovićev junak aktuelizuje kolektivnu povest koja ga kao vrtlog uvlači u mračne ponore malodušnosti.

Istovremeno, talog ličnog, dakle efemernog, prekriva objektivne istorijske slojeve, istorija se prožima subjektivnošću. Tako će prostor nekadašnje Jugoslavije, u kojoj je glavni junak „nesvesno“ indoktriniran ideološkim predskazanjem o svetloj budućnosti, postati utopijski prostor žudnje za nedostižnom pravdom, da bi, nasuprot tome, integritet i smisaoni oslonac egzistencije pronašao u probuđenoj ljubavi prema bližnjim i najbližim. Stradalnik u dobu koje karakteriše kultura imperativno posvećena kultovima istorije i slika sveta po meri razuma, spas pronalazi u „nedodirljivoj“ veri u Boga, koja ga nosi natrag i potvrđuje život u venama. U njemu će, uprkos pretećim izazovima, konačno progovoriti Bogočovek.

Ima isto onoliko razloga da se ubijemo koliko i razloga da ostanemo u životu, piše na jednom mestu u knjizi Na vrhuncu beznađa Emil Sioran, s tom razlikom, dodaje on, što su ovi drugi stariji i postojaniji; imaju veću težinu od prvih jer se poistovećuju sa našim poreklom, dok su prvi, budući plod iskustva, odnosno skorijeg datuma, istovremeno nametljiviji i neizvesniji. Rekli bismo da Ršumović kroz sudbinu svog junaka pronalazi jedino moguće rešenje za samoubistvo, problem svih filozofskih (i ne samo filozofskih) problema – prepoznati Bogočoveka u sebi.

Isto tako, kroz monolog svog junaka, Ivan Ršumović problematizuje pitanje o (zlo)upotrebi istorije u našim životima, tačnije, čini upitnom meru istorije u našoj stvarnosti, onu meru koja takozvanom malom čoveku i narodu donosi premalo dobra.

Kloneći se linearnog realističkog pripovedanja, a dosledan pripovedanju iz monološke perspektive, pisac romana Trinaest minuta (simbolika broja trinaest u naslovu nije slučajna), napisao je stilski ujednačen, (post)moderan psihološki roman, mozaične narativne strukture u kojoj ritmička smena vremena i prostora uspostavlja skladne relacije između priče o ljudskom padu i razlozima opstanka koje valja tražiti u „svetu iza sveta“, u sebi isto onoliko koliko i u jedva vidljivoj svetlosti Sveprisutnog.
Kada kraj ovog romana iznenada donese žuđeni rasplet, tad, na trenutak, poverujemo da tragedija koju živimo poslednjih godina može biti jednostavno razrešena preko noći, uprkos činjenici da nam je pisac pokazao skučenost ljudskih mogućnosti. Ali jednostavna rešenja su uvek najteža rešenja.

Iako nastao iz kreativne želje da se pokažu mnoge obmanjujuće činjenice realnosti, mnoge aporije modernog sveta, presudan razlog za čitanje romana Trinaest minuta je je njegova glavna tema – traganje za suštinom u magli izgubljenog i nezaustavljivog vremena. Reč je o mladalački hrabrom i iskrenom proznom štivu, do sada najzrelijem piščevom ostvarenju koje ga svrstava u onaj krug stvaralaca savremene srpske proze, koji pokušava da na iskustvima postmodernizma pomeri formalno-sadržinske granice žanra.