Пише Инела Ковачевић
Ево нечега о чему не разговарамо. Покрет. Одлазак. Миграција. Напустиш своју земљу. Због овог или оног разлога. Негде си другде.
Ту негде другде се сећаш како си са прозора своје собе, из своје куће на брду, као клинка гледала доле према Крчагову и Доварју и мислила да је то Севојно. Мислила да од куће до Гимназије сигурно има једно 10 километара и да је кафе Шангај на Слануши најдаљи исток до ког ћеш стићи.
Али стигла си много даље. И ту негде много даље, живиш. Трудиш се најбоље што можеш да разумеш то ново место, локалце и њихову културу. Да научиш језик. Истински си заинтересована и трудиш се из петних жила да постанеш део заједнице. Јер шта је најважније? Заједница. Осећај припадности. Пријатељство. Не желиш да будеш странац.
Размена традиција и загрљаја
Не желиш да у тебе упиру прстом и говоре „мама, види странкиња“. Страно је другачије, дисконектовано, хладно. Страно сарађује са осећајем непознатости, отуђености. Не желиш отуђеност. Желиш конекцију. Пријатељство.
Желиш да те свако увек отпоздрави кад им се јавиш. Да се срдачно изгрлиш са својим далекоисточним пријатељима и старијом „браћом“ из свог кунг фу тима кад год стигнеш на тренинг. Без обзира што је то њима екстремно необично, можда чак и непримерно. Желиш да разумеју твоју потребу за играњем на столу уз трубаче које пушташ преко интернета кад славите рођендане, пролећне фестивале, кад славите пун месец и остале лунарне празнике. Желиш истинску културну размену. Размену традиција, загрљаја и прихватања оног другог и другачијег.
И ти желиш да њих разумеш. Али ти понекад, уствари можда често, тешко иде. Желиш да разумеш у чему је ствар са свим тим правилима хијерархије, које често видиш на тренинзима, у односу између твој кунг фу мастера (гуруа), млађих тренера и мастерових мастера.
Дивиш се међусобном поштовању које указују једни другима и тек касније схватиш коју су ти част указали када си након прве освојене златне медаље на такмичењу, као једина жена била позвана да седнеш за сто за којим се славило, са свим најстаријим кунг фу учитељима из Макаа, гуруима твог учитеља, мастерима из неколико генерација. Јер ко где седи, и са ким, важно је и значи нешто. И седиш ту међу свима њима, понављаш здравице које једва умеш да изговориш, климаш главом на савете врховног кунг фу мастера дате на језику који не разумеш, јер се кунг фу учи на кантонском, не на мандаринском који си донекле савладала.
Комуникација изнад језика
И схватиш колико је ствари заправо изнад језика. Колико жеља за комуникацијом и разменом превазилази језик. Комуницирати се може на хиљаду начина ако жеља за дијалогом постоји са обе стране. И све ти је прелепо и пресрећна си што си ту, што си део тима. Поносно носиш своју кунг фу униформу кроз град, иако не подносиш концепт униформи и унифицирања, то супрезање сопственог визуелног идентитета.
Онда размишљаш о круцијалној разлици источних и западих друштвених норми, о томе како социјална хармонија у источној култури потиче од колективизма, јединства, док запад слави самосталност и индивидуализам.
Желиш да задржиш своју другост, без икаквог преседана, али желиш и да се уклопиш. Да ли постоји начин да обоје постоји заједно и где је средина?
И успеш у томе, иако не умеш да објасниш како. Ваљда зато што си уједно и Исток и Запад и поглед ти је широк као хоризонт.
У сусрет хоризонтима
Онда кренеш. Кренеш ка хоризонту. Мало путујеш около. Видиш ствари. Заљубиш се у људе и народе. Мало боље почнеш да разумеш појам заједница и нација. Држава и граница. Разумеш их емпиријски, не само кроз књиге историје и дефиниције. Или ТВ и дневнике.
Одједном се нађеш у разговору са својим колегама Индусима о споровима око њихове границе. Размишљаш о мијанмарским Рохингyа избеглицама и да ли је она предрага девојчица из колибе у Ngwe Saung-у која ти је правила доручак, међу њима. Испустиш душу плачући у школи која је седамдесетих коришћена као логор за време војне хунте Црвених Кмера у Камбоџи.
После, кад дођеш себи од шока, питаш се зашто си тако осетљива. Па ниси ти била у рату. Не у том. Размишљаш о лаоским Хмонг побуњеницима. О родној неравноправности на Непалу. О изградњи брана у Деге округу и насилној релокацији хиљада Тибетанаца која се управо одиграва.
То те све погоди. Осећаш те борбе и патње. Желиш да помогнеш. Али ти си само једна. Мала Ужичанка. Шта заправо можеш да учиниш?
Живот је леп
Потом мало читаш. О Бутану и планинама, њиховим људима. Машташ да предајеш уметност у селима где је магла у рату са планинама. И побеђује. Заљубиш се у све те људе из књига, са улица Катмандуа, тајландских плажа, лаоског села Бан Лак Сип у коме си у једној, од свега пет дрвених колиба колико их укупно има, пила кокосово млеко са локалним женама и гледала како полупијане черупају и пеку нешто што изгледа као врабац. И певају и славе. Јер живот је једноставан. Живот је леп. Сви ти људи су твоји људи.
Онда, одједном, не можеш да се сетиш речи сопственог језика. Једном, два пута. Онда мама и тата примете кад кажеш неку страну реч. И негодују. Не одобравају. Не разумеју. „Ти си Српкиња, причај српски“. Српкиња? Или Југословенка? Балканка?
Заборавиш да прочиташ вести из домовине. Прочитаћеш после. Пропустиш важне догађаје. Протесте. Сестрино венчање. Желиш да си тамо… Али ниси. Уместо тога трчиш Уницефову хуманитарну трку у Хонг Конгу – „За сву децу“. А најважније дете у твом животу те виђа углавном преко телефона.
А пријатељи? А култура? Чујеш да се музика потпуно променила. Који су то нови стилови? Шта је с уметничком сценом? Јел те старо друштво и даље рачуна као своју?
Идентитет је флуидан. Зар не? Несталност, зар не? Флуидан до те мере да више не држи никакав препознатљив облик. Да се ни са чим не може поистоветити.
Ко је, дођавола, та особа у ханфу хаљини? Кунг фу униформи? У лонгију? У сарију? Са тиком на челу?
И мама те пита када ћеш се вратити кући. Можда следеће године. Верованто никада.
Јер ти си већ кући.
Дом је где год да си ти
Дом је Ласа на Тибету кроз коју ходаш и не можеш да дишеш, можда од превелике надморске висине, а можда од сломљеног срца. Дом је 22 сата дуго путовање возом са Тибета у коме плачеш и волиш до лудила сву тибетанску децу коју си упознала и одвела на чај пре него што буду одвојени од својих породица да би били одведени у специјалне школе у којима неће учити свој језик и своју културу, јер неко моћан тако жели.
Дом је малена тезга иза које продајеш своја уметничка дела и минђуше да би скупила новац за жене Непала које су претрпеле насиље. Дом је дечији центар у Суркету и школа у којој волонтираш, у најлепшој зеленој учионици без зидова, мамећи осмехе деце без родитеља које учиш о Пикасу.
Дом је твоја соба у Катмандуу са мадрацом на поду у коју, кришом од цимерки, уводиш Лију, уличну кују коју си изгледа усвојила. Дом је Лија, која има минимум три различита имена, само у овом дворишту. Лија, која је у исто време и најопаснији пас чувар кад се ујутру бори против мајмуна крадљиваца, а после је најнежнији створ на свету. Баш као и ти. Дом је локална млекарка доле низ улицу према Ринг Роуду, од које сваки дан купујеш млеко и добијеш малени попуст, која срећно каже „вратила се“ након што те није видела две седмице.
Дом су сви аеродроми на којима спаваш на две спојене столице. Дом је твоје следеће путовање. Дом није један град, једна држава, него место у теби самој.
Ми смо мостови
Сврха долази у различитим облицима. Можда је твоја сврха – путовати. Бити између Истока и Запада. Питати се где припадаш. И та сврха је прелепа. И фрустрирајућа. И прождире мале делове тебе. Али и то је у реду, јер ти си већа од Хималаја! Има те довољно за све и за свакога. За свугде. И за Исток и за Запад.
Јер, како каже Мајк: „Ми смо мостови, Инел. Ми смо мостови. И ту ми припадамо.“
ФОТОГРАФИЈЕ ПРИЧАЈУ…
Кина, Beishan, унутар Yang Pao An храма, где се сваког петка и суботе увече тренира кунг фу и традиционални кинески Лављи плес, који прате звуци цимбала, гонга и бубња. Да би се почело са учењем Лављег плеса, који је круцијални део кинеске културе, неопходно је савладати основе кунг фуа, јер многи покрети у Лављем плесу потичу управо из те дисциплине.
Кина. Foshan. Светски позната Li Wanyhen ме подучава један од четири главна корака неопходна при прављењу Лављих глава, костима за традиционални Лављи плес. Li Wanyhen је пета генерација уметника занатлија који ручно праве ове важне костиме. За разлику од других уметника, Ли прави маске инпирисане Кинеском опером. Да би се једна лавља глава направила (од бамбуса, пиринчаног папира и специјалног лепка) неопходно је 1300 корака, каже госпођа Ли.
Кина, Zhuhai. Са ученицама, у ZiS интернационалној школи, у којој сам предавала Визуелну уметност. Добротворна акција прикупљања новца за једну од непалских невладиних организација које се баве помагањем жена које су жртве породичног насиља. Ученици су прво учили о симболизму и техникама цртања традиционалне „Митила“ уметности која потиче из Индије и Непала. Затим су стварали уметничке радове, које овде, заједно са мојим накитом, продајемо да бисмо прикупили што више новца. Акција је била више него успешна.
Тибет. На путу до Shigatze. Тибетански мастифи – иако је напољу температура била прилично ниска, ове звери су изгледале као да им је превише сунца.
Непал, Суркет. Фондација Blink Now и Kopila Valley школа у којој сам волонтирала. Kopila Valley је настала као потреба да се деци из најрањивијих заједница и деци без родитеља која живе у нехуманим условима, обезбеде основна људска права – права на сигуран дом, пун подршке и љубави и школовање. Рец „kopila“ значи пупољак на непали језику. Kopila Valley је место где свако дете расте и цвета.
Ова школа је „најзеленија“ школа на Непалу. Сваки сегмент школе је самоодржив, од система за снадбевање водом, прикупљања соларне енергије за рад електричних уређаја, али и за соларно грејање уља за кување, до узгајања хране у вртовима који су надомак школе…
Учионица је на полуотвореном, без зидова, те ученици и наставници могу да уживају у погледу на небо и брда. Слике показују малишане након завршених пројеката сликања Пикасом инспирисаних портрета и прављења украса за Dashain, најважнији непалски празник.
Камп и волонтирање су завршени са безброј загрљаја и суза.
Тибет, Ласа. Ово троје малишана ме је срело на улици и пратило, запиткујући ко сам и одакле сам. Поред тибетанског, течно причају мандарински (поготову дечак), па смо могли да се споразумемо и спријатељимо. Били су прилично заинтересовани за фотоапарат, те сам им показала како се користи.
Неколико дана заредом сретала сам их на улици, недалеко од њихових кућа. Сваки пут би рекли да су ме чекали и питали се кад ћу наићи. Потом бисмо кренули у шетњу улицама. Један дан су ми се придружили на ручку – мада нису били заинтересовани за храну, већ за испијање неколико чаша слатког чаја са млеком.
Јако им је био интересантан и мој телефон, па су хитро истраживали све фолдере са сликама. Такође их је занимало да виде како изгледа новац у мојој земљи.
О аутору
Инела Ковачевић је рођена у Ужицу 1988. године, где је завршила основну школу и Гимназију. Основне и мастер студије Историје уметности завршава 2013. године на Филозофском факултету у Београду.
На исток се сели почетком 2019. године и од тада живи, ствара и предаје уметност у различитим школама у Кини и на Непалу.
Бави се аналогном фотографијом, дизајнирањем и израдом накита и едукацијом.
Велики је љубитељ путовања и истраживања локалних култура и традиција.
Сматра да путовања улепшавају и оплемењују душу и да смо богати онолико колико смо спремни да дамо другима.
Оставите одговор