Живко Топаловић

„Српска и југословенска политичка историја није имала ни приближно некога који би се у мудрости и интернационалним везама могао да упореди, а камоли да мери, са Живком Топаловићем“.

(Марко Милуновић у предговору књиге Из живота и рада др Живка Топаловића)

Пише др Марина Гламочак

Зачетак и развој идеје социјадемократије у Србији настао је у врло бурном историјском контексту, крајем 19. и почетком 20. века, почевши од ослобођења од Турака и одласком прве генерације српских студената у велике, стране универзитетске центре, где се сусрећу са идејама европског социјалистичког покрета.

Светозар Марковић (1846-1875), иако је умро у 28. години живота, успео је да постане зачетник социјалдемократске идеје у Србији.

Најзначајнији човек друге генерације српских социјалдемократа, Димитрије Туцовић (1881-1914), развијао је, а потом и основао Српску социјалдемократску партију (1903) која ће постати члан II интернационале.

Његов наследник, Живко Топаловић (1886–1972), наставио је политички рад у контексту Првог светског рата, Октобарске револуције, стварања Југославије, цепања идеје социјализма на комунисте/бољшевике и социјалдемократе (1920), забрану политичких партија (1929), Други светски рат, увођење комунистичке диктатуре у Југославији и период хладног рата који ће дочекати у емиграцији.

Због своје антикомунистичке активности, која датира од Вуковарског конгреса (1920), Комунистичка партија га је прогањала до смрти, бежао је од освете својих противника до последњег дана, чувајући идеале о слободној Југославији, о демократској федерацији Балкана, о уједињеној Европи.

Заборављени Ужичанин

Захваљујући неколико новинарских натписа из 2016. године, Ужичани су сазнали о постојању Живка Топаловића, рођеног Ужичанина, чија се кућа налази на почетку старог Златиборског пута, данас у Златиборској улици број 4.

Ужице се “одужило” својим социјалдемократама и постављене су бисте у Малом парку, поред Гимназије (“Реалке”), коју су похађали социјалдемократе Димитрије Туцовић, Радован Драговић (1878-1906) и Душан Поповић (1884-1918). Одужило се посебно лику и делу Димитрија Туцовића – главном улицом која носи име оснивача социјадемократије, а његовим именом звала се и ужичка штампарија која је нестала неуспешном српском приватизацијом. У Малом парку би, без сумње, како рече један новинар, поред бисти поменутих великана српске социјалдемократије била и биста Живка Топаловића да је и он погинуо у Првом светском рату!

Међутим, Живко Топаловић, један од најистакнутијих српских левичара 20. века, до дана данашњег нема ни спомен обележје. Чак ни на родној кући коју је поклонио ужичкој гимназији коју је похађао. Иронија судбине је да за њега, у Ужицу, готово нико не зна!

Зашто!? Преживевши Велики рат, у борби две струје у социјалдемократском покрету, на Вуковарском конгресу уједињених југословенских социјалиста (1920), заједно са Драгишом Лапчевићем, успротивио се приклањању Коминтерни и лењинистичкој концепцији о револуцији и изградњи социјализма, што је значило дефинитивно разилажење са дотадашњим партијским и синдикалним истомишљеницима, што ће се посебно манифествовати победом комунизма након Другог светског рата.

Међународне везе Живка Топаловића

Да би се разумео значај ове политичке громаде Србије, као и величина Топаловићевог утицаја у међународном круговима, неопходно је говорити о квалитету и значају људи са којима је изградио блиске политичке и приватне односе.

Познавао је Розу Луксембург, Карла Либкнехта, био пријатељ са француским, аустријским, немачким и социјалдемократама који су обележили почетак и средину 20. века, као што су Карл Кауцки, Алберт Тома, Едвард Депрез, Фридрих Адлер…

Познанство са Димитријом Туцовићем датира из Ужичке гимназије, а њихова политичка сарадња започиње на студијама права у Београду. Топаловић је активан у Српској социјалдемократској партији Туцовића (која је била везана за рад Социјалистичке интернационале) и у Главном радничком савезу Србије (везан за Међународни синдикални покрет).

Када су се комунисти, средином 20-их година 20. века, одрекли Туцовићевог наслеђа, много пута у његову одбрану стао је Живко Топаловић.

Топаловић је изградио невероватне међународне везе јер је био у контакту са свим центрима синдикалног покрета и социјалистичких партија у свету и учествовао на бројним међународним конференцијама. Са проглашењем краљеве диктатуре (1929) и забраном политичких партија само су одређене организације (пословне, радничке) могле постојати и, на захтев партије, враћа се у Београд јер се требало борити и против комуниста и против диктатуре.

Његова каснија политичка активност, нарочито у емиграцији после Другог светског рата, била је управо могућа захваљујући бројним оствареним контактима са људима који су обележили историографијију 20 века.

Ко је, дакле, Живко Топаловић?

Рођен је у Ужицу 1886. године у релативно сиромашној породици, која је имала седморо деце.

Матурирао је у Ужичкој гимназији (1904), а после успешно завршених студија права у Београду (1908) усавршавао се у Паризу и Берлину, где је стекао звање доктора кривичног права.

Упоредо са адвокатуром био је и публициста. Објавио је 25 књига, велики број чланака и расправа, био је уредник и оснивач бројних часописа.

У политичком деловању, Топаловић се истакао као присталица социјалдемократских идеја. У том смислу, одмах по повратка са фронта (1914-1918) посветио сеорганизовању радничких синдиката у циљу побољшања положаја радничке класе и њеном снажењу.

По убиству краља Александра у Марсељу (1934) постепено се повлачио из политичког живота. Остао је главни уредник Радничких новина до 1941. и бавио се адвокатуром.

После Другог светког рата, Живко Топаловић је живео и умро под комунистичком хипотеком сарадника окупатора и народног непријатеља:

• Због одбијања да уђе у Шубашићеву владу (1944),
• Због политичког учешћа у покрету Драже Михаиловића и Башке резолуције из 1944. године,
• Због емигрантске делатности против југословенског комунистичког режима.

Интернационални значај др Живка Топаловића

Од 1923. Топаловић представља Краљевину Југославију у Извршном одбору Социјалистичке радничке интернационале. Те 1923. Социјалистичка партија је постала цлан Социјалистичке интернационале у којој је Топаловић био толико утицајан да за Комунистичку партију Југославије (КПЈ) и Броза, после рата, није било места.

Од 1923. до 1929. био је представник југословенског синдикалног покрета при Међународној конференцији у Женеви.

Као изабраног председника Југословенске демократске народне заједнице (1944) и човека од утицаја у међународним круговима, Дража Михаиловић шаље Топаловића у Италију (април 1944) приликом одласка шефа британске војне мисије генерала Чарлса Дагласа Армстронга.

У току 1944. године, у Италији, три пута га је посетио Иван Шубашић, мандатар за састав нове привремене владе по споразуму Тито-Шубашић, који је хтео да лидер социјалдемократије уђе у ову владу. Топаловић је имао само један услов: да се на равној нози признају и помогну оба покрета отпора у земљи, тј. титоистички и Михаиловићев. Како то није прихваћено одбио је понуду да уђе у владу Тито- Шубашић.

Позив краља Петра II да се све снаге у земљи ставе под Титову команду додатно су довеле до уништења покрета Михаиловића у Југославији. Недуго после тог изнуђеног краљевог чина од стране Британаца, Топаловић је ухапшен, али на лични захтев председника Швајцарске није предат југословенским властима. Протеран је са супругом Милицом у Француску, а одатле одлази привремено у Швајцарску.

На судском процесу Михајловићу (1946), Топаловић је осуђен на 20 година затвора с принудним радом, одузето му је држављанство и конфискована целокупна имовина. Настанио се у Паризу (1948), где је развио интензивну активност у организацијама избеглих социјалистичких активиста и синдикалаца.

У емигрантском политичком деловању, а на националном плану, оснива Српски национални комитет. У егзилу, у Француској, учествује у оснивању првог Југословенског слободног синдиката, оснива Међународни социјалистички биро у коме су сарађивали познати социјалисти, али и Демократску заједницу Југославије и лист Синдикалист. Био је главни уредник часописа Биро (Le Bureau), који се бавио економским и политичким питањима тадашње Европе. Критиковао је комунистички петогодишњи план, законе о конфискацији, о аграрној реформи, насилном откупу. Описивао је недаће синдикалног и социјалистичког покрета у Југославији. Бранио Дражу Михаиловића и његов покрет. Писао је и о политици великих сила и другим актуелним публицистичким темама.

На европском нивоу учествује у оснивању Хашког конгреса о европском јединству (1949). Био је на оснивачком састанку Европског федералистичког покрета у Стразбуру (1948), након кога су основани Европски покрет, као и међудржавна организација Савет Европе. Тиме је Топаловић постао учесник и сведок првих корака у стварању послератне уједињене Западне Европе. Учествовао је и на Конгресу народа Европе, Азије и Африке у Паризу.

Основао је Удружење српских федералиста (1956), у које су ушли многи прогнани српски политичари (Ване Ивановић, Десимир Тошић) који су били у сукобу са комунистичким режимом у Југославији. Током послератне обнове, посебно након Резолуције Информбироа (1948) и блокаде источноевропских земаља, Југославија се све више окретала Западу. Требало је пронаћи нове путеве за успешну борбу против комунизма.

Почетком 1950-их, интензивирао је непријатељску кампању према Титовом режиму. У периоду обнове Социјалистичке интернационале (1951) Титови комунисти су интензивирали пропаганду против Топаловића и денунцирали га као “ратног злочинца” и сарадника Немаца.

Сарадња са Дражом Михаиловићем на линији патриотизма, федерализма и југословенства

Као патриота и родољуб, Топаловић је учествовао у Балканским и Првом светском рату. За време Другог светског рата, због старости није учествовао ни у војној одбрани земље ни у политичком животу. Живео је у Београду у Зориној улици.

Став о неучешћу у политици за време рата напустио је 1943. године када ствара иницијативу Српске демократске заједнице (СДЗ). Топаловић је саставио „Резолуцију уједињених српских демократских странака и групација на територији Краљевине Југославије“. Истакнута је потреба сарадње са Хрватском сељачком странком, усаглашено је да ће се ове политичке партије залагати за федеративно уређење Југославије. Поред тога, наглашена је нужност сарадње два покрета отпора (равногорски и партизански) у Југославији, у циљу њихове заједничке борбе против окупатора и ослобођења земље.

Са том идејом одлази на Равну гору и Михаиловићевом покрету даје неопходну политичку алтернативу. Величина личног и политичког Топаловићевог успеха види се по чињеници што се Михаиловић, у току рада конгреса у селу Ба, сасвим јасно определио за политичку опцију Топаловића на начелима федерализма и југословенства у парлементарној монархији, насупрот националној визији Мољевића и Васића, чланова равногорског Централног националног комитета и великосрпских заступника из Српског културног клуба.

Конгрес у селу Ба, који је почео 27. јануара 1944. на дан Светог Саве назван је „светосавски“ и на њему су учествовала 274 делегата из читаве Југославије. Конгрес је отворио Драгиша Васић, уводну реч одржао Дража Михаиловић, председавао је Стеван Мољевић. На конгресу је, после дуже дискусије, прихваћена резолуција коју је предложио Живко Топаловић, а која подржава обједињавање југословенских демократских партија око покрета генерала Михаиловића, а против комунистичке и фашистичке диктатуре.

Приликом дискусије о називу покрета, равногорци су тражили да се зове „равногорски“, али је прихваћен предлог да се назове Југословенска народна демократска заједница. Конгрес у својој резолуцији предвиђа обнову југословенске државе која ће бити парламентарна монархија, са краљем Петром II Карађорђевићем на челу. Држава, која ће бити проширена, биће организована на федералној основи коју чине три јединице: Србија, Хрватска и Словенија и обухватиће територије на којима живе ова три народа. Једна од порука конгреса била је да се обустави грађански рат, да се распусти комунистичка партијска војска, да се прихвати програм обнове југословенске државе демократским путем и да комунисти уђу у народну заједницу.

Топаловић, један од креатора Башке резолуције, одигравши значајну улогу на Светосавском конгресу у селу Ба, добио је највиши политички положај у покрету Михаиловића. Међутим, Велика Британија је већ напустила Дражу Михаиловића и приклонила се Титовом партизанском покрету, тако да се на Западу, без обзира на све своје везе, Топаловић нашао потпуно изолован. Британци су га чак ставили у кућни притвор у Италији.

Задужбина др Живка и Милице Топаловић

Живко и Милица Топаловић нису се вратили у Југославију после Другог светског рата. Преостали део живота провели су у избеглиштву, најпре у Паризу, а потом у Бечу. Они су од 1919. године, када су се венчали, целог живота радили заједно. Умрли су у Бечу 1972. године. Пошто нису имали деце завештали су своју имовину граду Ужицу и Српској књижевној задрузи. Један део имовине преусмерен је на стварање њихове задужбине која је основана у Шведској 1972. године, после смрти супружника.

Тек 2003. године, после пада Милошевића и промена у Србији, део ове имовине могао је да уђе у земљу. Тим поводом је Ужице, родни град Топаловића, добило око 800.000 шведских круна (70.000 евра). Претходно је већ у Ужичку гимназију (1999) приспео пакет књига са копијом тестамента брачног пара Топаловић. У тестаменту, поред осталог, стоји:

“Непокретно имање у граду Ужицу, Србија, има се предати Гимназији у Ужицу, да из средстава која се продајом створе, дају награде за писмене радове о историји социјадемократског и синдикалног покрета у Ужицу и његовој околини до године 1904”. Овај део тестамента, везаних за кућу у Ужицу, никада није спроведен јер је кућа после конфискације (1946) продата приватном лицу 1953. године.

У тестаменту Топаловића записано је да је циљ њихове Задужбине да помогне издавање капиталних дела, да се у земљи објаве његове књиге и да се награди интелектуални и политички ангажман истакнутих појединаца у одбрани слободе, храбрости, истине, правде и националног достојанства. Награду су примили Солжењицин, Петер Хандке, Харолд Пинтер, Луј Далмас, Емир Кустурица, Владимир Димитријевић…

Према жељи Топаловића, део имовине припао је Српској књижевној задрузи (СКЗ). Из овог фонда издвојено је 2000. године 100.000 немачких марака и финансирано капитално издање Историја Срба (шест књига у 10 томова).

Уз помоћ Задужбине објављене су и књиге Живка Топаловића. Тако је издавачка кућа Погледи из Крагујевца објавила Топаловићеву књигу На Равној гори, а 2004. изашла је и књига Србија под Дражом.

Последњи познати Председник одбора ове фондације био је писац и академик Милован Данојлић (1937-1922), а чланови Одбора су били проф.др Сања Бошковић и проф.др Ђорђије Вуковић (1943-2020). Последње акције Задужбине забележене су 2012. године и од тада јој се губи сваки траг.

Земни остаци (у урнама) др Живка Топаловића и његове супруге Милице Ђурић-Топаловић пренети су из Беча и сахрањени на париском гробљу Thiais, поред хумки српских политичких емиграната и око 1.200 српских војника из Првог светског рата. Према тестаменту њихови посмртни остаци требало је да буду пренети у породичну гробницу Ђурић, на Новом гробљу у Београду, што комунистичке власти у Југославији нису дозволиле. То ни до данас није учињено.

Концесија гробног места Живка и Милице у Паризу истекла је давне 1973. године и општина је може доделити неком другом. У недостатку директних наследника, само Задужбина др Живка и Милице Топаловић може реаговати.

Закључак

Др Живко Топаловић својеврсна је жртва историје. И Србија и његов град Ужице су заборавили овог плодног публицисту и политичког мислиоца, који је своје социјалдемократске идеје претварао у дела широм Европе. Али не, на жалост, и у својој земљи.

Ниједна спомен плоча не постоји – чак ни на његовој родној кући. Истина, једна улица у Крагујевцу и једна мала улица, не много престижна, у Севојну носе име др Живка Топаловића.

Цео живот посветио је политичким демократским идеалима, организовању радничких синдиката, социјалдемократском покрету, Социјалистичкој интернационали, идеји уједињене Евопе и изнад свега српству. Водећи тежак живот емигранта, др Живко Топаловић је личну трагедију и немогућност да се врати у домовину уздигао на завидан ниво борбе за демократију, за правду, за бољу будућност.

Имајући у виду значајна животна дела посвећена отаџбини, било би важно да не буду заборављени у колективном сећању и да његово име, као и име његове супруге Милице, једне од првих значајних српских феминисткиња, остане присутно као наслеђе млађим генерацијама.

Покушај осветљавања политичке личности Живка Топаловића представља истовремено и вапај да се проговори о његовој политичкој заоставштини, да се поради на његовој политичкој и судској рехабилитацији и да се урне пренесу са париског гробља у породичну гробницу Ђурић, на Новом гробљу у Београду.