Ужичка војска 1914. године

На почетку Првог светског рата Српска војска мобилисана је у три армије и Ужичку војску. Врховни командант војске био је регент Александар Карађорђевић, начелник Генералштаба војвода Радомир Путник, а његов помоћник генерал Живојин Мишић.

Према подацима које наводи историчар Радивоје Папић у књизи „Ужичка војска и Четврти пук  1914“, мобилисано је више од 400. 000 људи. Јединице борбеног састава бројале су нешто више од 250.000 људи сврстаних у 11 пешадијских и једну коњичку дивизију, неколико пешадијских кадровских пукова, 15 пукова III позива, одељење авиатике од три авиона и друге јединице, са 528 топова, 130 митраљеза.

Оперативна војска састојала се из три позива. Први позив су чинили војни обвезници од 21-31. године живота; II позив од 31-38, а III од 39-45. године. Последњу одбрану чинили су људи од 18-20 и од 46-50 година. Трећепозивци су служили за заштиту границе, за помоћне задатке и борбу. Припадници последње одбране чували су објекте и вршили друге позадинске службе у унутрашњости земље.

Официри Српске војске били су добро школовани, одлучни у одбрани земље и са великим ратним искуством. Огромна већина војника била је сељачког порекла, навикнута на тегобе, недаће и оскудицу какву је доносио рат.

Врховна команда је главни непријатељски удар очекивала са севера, преко Саве и Дунава, па је сходно томе и распоредила своје снаге: 1. армија генерала Петра Бојовића, на линији Смедеревска Паланка– Топола, са Браничевским одредом на десној обали Дунава; 2. армија генерала Степе Степановића, на линији Аранђеловац–Лазаревац, са Дунавском дивизијом код Београда; 3. армија генерала Павла Јуришића Штурма била је у рејону Ваљева, са неким одредима на Сави и Дрини; Ужичка војска генерала Милоша Божановића налазила се на простору Бајина Башта–Ужице–Прибој.

Мобилизација у ужичком пуковском округу

Мобилизација на територији IV пуковске окружне команде била је под контролом потпуковника Милутина Стефановића. По извршеној мобилизацији он је постављен за команданта 4. пука II позива.

Пуковска окружна команда 4. пешадијског пука, са седиштем у  Ужицу, налазила се у саставу Дринске дивизијске области, чије је седиште било у Ваљеву. Поред Ужичког у Дринској дивизијској области били су Ваљевски и Шабачки округ. Ужички пуковски округ имао је четири батаљонска среза: Ивањица, Чајетина, Бајина Башта и Пожега.

Мобилизацијска места ужичких пукова била су следећа: за 4. пук I позива Крчагово; 4. пук II позива Ада; 4. пук III позива Вашариште, а 4. кадровски пук се прикупљао у Санџаку. Док је мобилизација била у току, ради заштите границе, из сва три пука из Ужица упућен је одмах по један батаљон на Шарган и у рејон Бајине Баште. Командант 4. пешадијског пука пред Први светски рат био је потпуковник Душан Пурић.

Састав Ужичке војске

Сви ужички пукови на почетку рата били су у саставу Ужичке војске под командом генерала Милоша Божановића. Ужичка војска имала је у свом саставу 42.000 војника и 60 топова. Задатак јој је био да штити леви бок и позадину главних снага, да брани гранични фронт од Рогачице до Прибоја и да запречава све правце који воде ка Ужицу и у долину Западне Мораве.

Ужичка војска била је распоређена у три групације: Ужичка здружена бригада (командант пуковник Иван Павловић) на Дрини, на одсеку Рогачица–Бајина Башта. Шумадијска дивизија II позива (командант пуковник Драгутин Милутиновић) била је у рејону Ужице–Кремна. Лимским одредом командовао је потпуковник Јеврем Михаиловић, а у саставу су били и 4. кадровски пук и 5. кадровски пук (ваљевски) у рејону Прибоја.

У саставу Ужичке војске била су и два четничка одреда: Златиборски, под командом мајора Косте Тодоровића,  са три чете (Сувоборска, Тарска и Лимска, у саставу Ужичке бригаде) и Горњачки, под командом мајора Велимира Вемића, у саставу Лимског одреда.Четнички одреди били су предвиђени за дејство у непријатељској позадини и покретање српског становништва у Босни на устанак.

Осим ових јединица у састав Ужичке војске 1914. улазили су: 2. прекобројни пук III позива, 15. прекобројни пук III позива, 12. кадровски пук (ибарски обвезнички пук) и још неке јединице мањег састава (пета, шеста, седма гранична чета, лимска чета, итд).  

Ратна дејства Ужичке војске

У својој књизи „Ратна дејства Ужичке војске 1914. године” потпуковник Лука Николић детаљно обрађује важну улогу Ужичке војске у Церској и Колубарској бици, са посебним освртом на њена борбена дејства за време битке на Дрини, где је Ужичка војска, заједно са црногорском Санџачком војском, била носилац операција.

О тим борбама, у којима су Срби касније ослободили Хан Пијесак, Соколац и стигли све до Сарајева, уз помоћ сународника из босанског Подриња и са сарајевско-романијског платоа, пре ове књиге објављене 2019. године чак и у стручној јавности мало се знало.

Ова књига доноси темељан преглед ратних операција, покрета и губитака одреда, пукова и дивизија, али је писана са пуном свешћу о томе да иза сваког броја погинулих стоје људски животи и трагичне судбине. Зато је пуна имена и портрета јунака и мученика, од спискова погинулих, до ширих биографских бележака датих на крају књиге. Ту су и обични сељаци, домаћини који са фронта шаљу браћи и женама детаљна упутства о томе како да сачувају бар остатке имовине у времену пропасти и страдања.

Ужичка војска је 1914. бранила фронт на Дрини. Ужичка и Црногорска војска продрле су током 1914. у источну Босну у два наврата – у току Церске битке и током Битке на Дрини. Током Церске операције већи део Ужичке војске нашао се на територији Аустроугарске. Тиме је приморала главнокомандујућег Балканске војске Оскара Поћорека да на Ужичку војску пошаље комплетну 6. армију чиме је знатно смањио снаге које је могао да усмери ка Церу.

Током Битке на Дрини, Ужичка и Црногорска војска оперисале су у источној Босни око месец и по дана (од 6. септембра до 26. октобра), дејствујући у бок и позадину непријатеља, везујући за себе огромне снаге и угрожавајући важне комуникације за попуну непријатељских јединица на фронту. У том периоду, на почетку септембра, из Ужичке војске у Дринску дивизију I позива упућен је IV пук I позива , а IV пук II позива у Дринску дивизију II позива.

Иако је за главнину српских снага битка на Дрини завршена 7. новембра 1914. и њене армије се увелико повлачиле ка Сувобору, Ужичка војска и даље је упорно бранила фронт на Дрини. Жилавом и упорном одбраном фронта на Дрини обезбедила је леви бок српских армија које су се повлачиле с ваљевских положаја и Колубаре ка Сувобору и Горњем Милановцу. Током Колубарске битке Ужичка војска успешно је заштитила леви бок Дунавске дивизије и поново пореметила Поћорекове планове. 

У књизи су дејства Ужичке војске стављена у оквире општих ратних догађања на целом фронту Српске војске и посматрана у контексту узрочно-последичних веза значајних одлука и наређења Врховне команде и поступака суседних јединица које су утицале на дејства Ужичке војске. Реално је представљена и улога појединих састава и групација које су борбена дејства изводиле у саставу Ужичке војске.

Штаб Ужичке војске

Штаб Ужичке војске налазио се у Ужицу. На дужности команданта Ужичке војске с почетка рата до 10. октобра 1914. године био је генерал Милош Божановић. До средине марта 1915. године Ужичком војском је командовао генерал Вукоман Арачић, а после његове смрти генерал Илија Гојковић.

Начелник Штаба Ужичке војске у овом периоду био је потпуковник Радисав Крстић. Касније, по завршетку борбених дејстава у 1914 години, на ту дужност, са дужности оперативца у штабу Ужичке војске, привремено је постављен потпуковник Велибор Требињац, а у марту 1915. године потпуковник Драгутин Димитријевић Апис. Оперативци у штабу били су мајори Александар Пешић, Никола Аранђеловић и Чедомир Поповић.

Командант артиљерије био је пуковник Светомир Матић, а инжињерије Љубомир Максимовић. Начелник интендантуре био је артиљеријски мајор Војин Максимовић. Начелник санитета био је потпуковник др Негослав Велизар (уједно и начелник санитета Шумадијске дивизије 2. позива), а референти пуковник др Влада Поповић и мајор др Милош Ђ. Поповић. У саставу Ужичке војске била је и 2. пољска болница Дринске дивизије 2. позива на челу са мајором др Јосифом Недоком. Свештеник је био Ристо Шуковић, касније ратни дописник.

Поверење и жртва

Какво је било поверење у официре, најбоље илуструју примери јуначке погибије команданата – потпуковника Душана Пурића на Мачковом камену, команданта Живојина Нешића у боју на Маљену, мајора Косте Тодоровића на Караџића брду, командира Петра Кларића на Тмору… Својим примером старешине су уливали неописиво поверење војника у своје официре.

Јединице Ужичке војске, њени официри и војници чинили су подвиге и јунаштва: на Паносу, Старом Броду, Радовића брду, Тмору, Рудом, Цигли, Црном врху, Сребреници, Романији, Краљевој гори, Макијевици, Лисини и Игришту, Врањ камену, Сјенковићима, Бабјаку, Хан Брду, Ивици и Сјемећу, Звезди, Дивчибарама, Зајчици, Гојној Гори, Рујевици, Прањанима, Дугом брду, Оштрици, Крстацу… Ипак, жестина тих борби као и подвизи и јунаштва бораца Ужичке војске остали су у сенци збивања на главном фронту.

Из строја Ужичке војске током ратне 1914. избачено је око 14.000 официра, подофицира и војника од чега је око 2.500 погинуло, око 7.800 рањено и оболело и око 3.500 нестало. Укупни губици Српске војске у 1914. години износили су 69.022 погинула, умрла и нестала ратника.

Ужичка војска у 1915. години

После сјајне победе на Колубари и протеривања непријатеља, Србију је погодила епидемија заразних болести. Умрло је око 100.000 цивила и око 35.000 војника. Деветомесечно затишје није било довољно за опоравак Србије.

У 1915. на територији ужичког округа биле су трупе Ужичке војске углавном истог састава као крајем 1914. У марту 1915. за команданта Ужичке војске постављен је генерал Илија Гојковић, а за начелника штаба потпуковник Драгутин Димитријевић АПИС.

Лимски одред је преименован у бригаду, а за команданта је постављен пуковник Ђура Докић, родом из Ужица. Командант IV пука III позива био је пуковник Новак Пејић.

Због очекиваног уласка Бугарске у рат Врховна команда Српске војске извршила је измене распореда трупа. У септембру је из састава Ужичке војске изашла Шумадијска дивизија II позива и неке мање јединице и упућене ка Бугарској. Истовремено је расформирана Ужичка војска. Њен штаб упућен је у Зајечар на чело новоформиране Тимочке војске.

Уместо Ужичке војске формиран је Ужички одред, који је ушао у састав Прве армије под командом војводе Живојина Мишића. Ужички одред, под командом пуковника Ивана Павловића, затварао је правце Вишеград–Ужице и Рогачица-Ужице и имао је око 14.000 бораца.

Извори:

Радивоје Папић: Ужичка војска и Четврти пук 1914, Народни музеј Ужице, 2014.

Лука Николић: „Ратна дејства Ужичке војске 1914. године”, Нови Сад: Прометеј; Београд: Установа Републике Српске у Србији; Радио-телевизија Србије, 2019.