Четврти пук првог позива у балканским ратовима

Борбе за коначно протеривање Турака са Балкана започеле су Првим балканским ратом, који је трајао од 25. септембра (8. октобра) 1912. до 17. (30) маја 1913. године. На једној страни биле су чланица Балканског савеза – Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора, а на другој страни Османско царство.

Србија је планирала да дејством главних снага које су чиниле три армије, косовским, јужноморавским и криворечким правцем обухвати и порази турску војску, за коју се претпостављало да ће бити концентрисана на Овчјем пољу у Македонији. Ибарска војска и Јаворска бригада обезбеђивале су бок српским армијама. 

Србија, која је имала око 2.900.000 становника,  мобилисала је под оружјем око 360.000 војника. У оперативној војсци, првог и другог позива, било је око 286.000 војника.

Спроведена је  једна од најуспешнијих мобилизација и скоро сви обвезници су дошли већ првог и другог дана мобилизације. Пријавило се 20.000 људи више од планираних. Од њих је формирано пет прекобројних пукова. У 3. (Дринском) пуку је било доста Ужичана.

Четврти пук „Стеван Немања“

Четврти пук „Стеван Немања“ био је у саставу Дринске дивизије. Поред Ужичана који су били у 4. пуку Дринске  дивизије првог и другог позива, једна трећина Ужичана била  је у редовима 17. пука првог позива у окивиру Дринске дивизије.

Ужичка плажа

Командант 4. пука I позива био је потпуковник Драгутин Димитријевић Уча, а 4. пука II позива потпуковник Вилотије Марковић. Командант 4. пука III позива, који се први мобилисао за обезбеђење границе ка Аустроугарској, био је потпуковник Миљко Поповић.

У овом раду пажња је углавном посвећена 4. пуку првог позива који је био у саставу Дринске дивизије и 1. армије, која је била решавајући фактор рата. Не треба занемарити улогу 4. пука другог позива који је дао велики допринос у  заузимању Санџака и контроли Косова и Метохије, као и 4. пука трећег позива који је учествовао у заузимању Нове Вароши и Прибоја и  нарочито се истакао у Другом балканском рату у борбама на Вражјој глави и Страшној чуки,  на српско-бугарској граници.

Четврти пук  првог позиваимаојепрви сукоб  код села Лукарци на планини Рујан 20. октобра. Нарочиту храброст показао је каплар четвртог пука Спасоје Баћковић, који је отео турску заставу и под кишом куршума вратио се међу своје другове. За овај подвиг одликован је Карађорђевом звездом.

Битке код Куманова и Прилепа

Решавајућа битка Првог балканског рата била је на Куманову. Дунавска дивизија I и Моравска дивизија I имале су тешке борбе и велике губитке 23. октобра. Сутрадан се у борбу укључила и Дринска дивизија под командом Павла Јуришића Штурма. На тежишту напада дивизије био је 4. пук који је имао задатак да фронтално напада Зебрњак, где се налазило и командно место Зеки паше, команданта Вардарске армије. Освајањем Зебрњака практично је разбијена турска одбрана и потенцијално добијен рат.

Борци Четвртог пука пред Кумановску битку
Војници 4. пука у бивку на Никуљанском вису, пред борбу на Куманову / Фотографије Народни музеј Ужице

После битке код Куманова, Турци су се утврдили на планинском масиву Бабуни. Борбе су  вођене од 3. до 5. новембра, а нарочито жестоки сукоби вођени су код карауле Присат. Успешним нападом 4. пешадијског пука  омогућен је напад 5. пешадијског пука на турске положаје у рејону Боруле. Турски фронт је пробијен и турска војска је одбачена ка Прилепу.

Турци су се потом утврдили на Алинцима (Бакарно гумно), јужно од Прилепа. Одбрана је била ослоњена на јаке природне препреке, као што је река Беравица (Штавица) испред самог фронта.

Изјутра, 6. новембра, Коњички извиђачки батаљон и Дринска дивизија били су на отвореном пољу изложени снажном дејству турске артиљерије. Дивизија је кренула напред и пукови су напредовали уз подршку артиљерије. Наступање је ишло брзо до реке Беравице где су заустављени. У припреми напада на утврђене турске положаје укључила се целокупна артиљерија Дринске, Моравске и Коњичке дивизије. Четврти  пук је заузео Кобел, а 17. пук Галамник.

У извештају о губицима Дринске дивизије у борби код Прилепа наводи се да је погинуло 140, рањено 1.215 војника, а 151 војник водио се као нестао.

Битољска битка

Нову одбрану Турци су организовали испред Битоља. Дринска дивизија I нападала је најбоље утврђене турске положаје на Киромарици. Набујала и разливена Шемница јако је отежавала прелаз српске пешадије.

Дринска дивизија прешла је у општи напад 18. новембра 2012 године. Два батаљона 4. пука напали су турске положаје у рејону Кукуречана, али су одбијени уз осетне губитке.

Око подне батаљони су успели да пређу реку. Због густе магле српска артиљерија је почела дејство тек око 16 часова. Тада је 4. пук кренуо у енергичан напад. Одлучним дејством Дринске и Моравске дивизије првог позива разбијен је центар турске одбране. Заузимањем Киромарице и Кочишта војници Дринске дивизије пробили су фронт ширине пет километара и на тај начин практично решили битољску битку.

Турска Вардарска армија била је у расулу. Није више имала ни подршку албанског народа. У таквој ситуацији Турци су затражили примирје и оно  је склопљено 3. децембра 2012. године. Примирје није у потпуности поштовано. Осим сукоба са Турцима српски војници су били изложени и нападима Албанаца.

Опсада Скадра

Српска војска је са око 50.000 војника помагала Бугарима у опсади Једрена и Црногорцима у опсади Скадра. Осим јединица Дринске дивизије другог позива, које су у борбама за Скадар изгубиле око 1.800 војника, у помоћ су послати и војници 5. и 17. пука Дринске дивизије првог позива.

Завршни напад на Скадар од стране српске војске није извршен због притиска великих сила, које су 22. марта 1913. донеле одлуку о границама Албаније у оквиру које се налази и Скадар.

Лондонским миром, 30. маја 1913. године, Србији је онемогућен излазак на море. Србија је тражила ревизију уговора са Бугарском и територијалну надокнаду у Македонији.  

Други балкански рат

На подстицај Аустроугарске и Немачке,  Бугарска је, без објаве рата, извршила изненадни напад на Србију 29/30. јуна 1913. године. У жестоким окршајима на Брегалници, Злетовској реци и Кривој Лакавици, на планини Серти и масиву Осогова, код Ђевђелије, Криволака, Штипа и Кочана, српска војска је одбила нападе  Бугара.  

Храбра чета Четвртог пука
Први и 2. вод 4. чете 1. батаљона 4. пука „Стеван Немања“ (храбра чета), са командиром кап. Митром
Митровићем, рез. ппор. Радомиром Џелебџићем и наредником Н. Пантелићем. У овој чети су били у
највећем броју Златиборци.

Одлучујућа победа на  Брегалници

Дринска дивизија под командом пуковника Стевана Хаџића прва се нашла на удару  бугарске 4. армије. Бугари су, нечујно ноћу, прешли реку Брегалницу и покушали да заробе предстражне делове 4. ужичког пука, али су дочекани пушчаном ватром и ручним бомбама.  

Четврти ужички пук развио се на централном делу одбрамбеног фронта Дринске дивизије  на положајима Лозјански рид – Јежево брдо – Средњи рид, са задатком да по сваку цену брани те положаје и одржава сигурну везу са 5. пуком. Командант 5. пука је био потпуковник Ђура Докић, рођен у Ужицу, четвороструки носилац Карађорђеве звезде.

Бугарски напад је привремено заустављен,али је убрзо обновљен још већом жестином. Бугари су у таласима налетали. Због снажног отпора, пре свега 4. и 17. пука, Бугари су претрпели осетне губитке и већ око 10 часова на том делу фронта потиснути су ка Брегалници.

Гоњење непријатеља није предузето јер се непријатељ врло добро држао на оба крила дивизије, где је чак и потиснуо српске пукове. Одбацивањем 6. пука са висова југоисточно од села Сушева, деснокрилни батаљон 4. ужичког пука доведен је у врло критичну ситуацију. Грчевито је бранио своје положаје. Десетковане трупе 4. батаљона издржале су више узастопних налета Бугара. Помоћ 3. пука, под командом потпуковника Ивана Павловића, такође Ужичанина, стигла је у последњем тренутку. Посматрајући неустрашиво наступање Пироћанаца, војници 4. пука су бацали капе увис и одушевљено клицали: “Живели Пироћанци!.

Пораз Бугарске

Овакво држање, пре свега бораца Дринске дивизије, допринело је српској победи на Брегалници, чиме је потенцијално добијен и рат.

Бугарска је доживела потпун крах. Пораз је доживела и на грчком ратишту.  Турска је повратила Једрене, а улазак  Румуније у рат био је завршна фаза бугарске агоније.

Уговором  о миру потписаним у Букурешту 10. августа 1913. године Србија је добила 39.000 квадратних километара територије, а број становника се попео на око 5.000.000.

Бугарски губици у овом рату (погинули, рањени и нестали) били су око 83.000, а српски око 41.000.

Повратак Четвртог пука из балканских ратова у Ужице
Повратак победника – ратници 4. пука у Ужицу по завршетку балканских ратова

Одликовања Карађорђевом звездом

Орден Карађорђеве звезде 1. реда
Орден Карађорђеве звезде са мачевима
I реда

Најхрабрији ратници одликовани су орденом Карађорђеве звезде. У општини Ужице и у граду Ужицу орден је добило 109 ратника. У Златиборском округу Карађорђевом звездом одликовано је 329 ратника.

Овде подсећамо само на неке познатије ученике и професоре Ужичке гимназије носиоце Карађорђеве звезде.

Војвода Петар Бојовић је петоструки носилац Карађорђеве звезде. Генерал Крста Смиљанић је троструки носилац Карађорђеве звезде. Бригадни генерал Јеврем В. Михаиловић и мајор Драгомир С. Поповић два пута су одликовани овим високим орденом.  

Носиоци овог одликовања су и бригадни генерали Јован Аћимовић и Панта Драшкић, пуковник Павле Каримановић, потпуковник Чедомир Захарић, потпуковник Симо Поповић (отац легендарног професора историје Ужичке гимназије Милана Поповића), потпуковник Миливоје Савић, посланик Коста Спасојевић, Андра Станић, мајор, народни посланик и министар и Милош Требињац,народни посланик.

Професори ужичке гимназије учесници балканских ратова

Павле Вујић (Ужице, 1874-1940), професор и директор Ужичке гимназије (1920-1931), сенатор; 

Драгиша Ђурић (Ужице, 1871-1941), филозоф, доктор наука, универзитетски професор;

Стеван Маленковић (Шашинци, 1880 – Ужице, 1940), директор гимназије (1933-1939);

Милош Перовић(Ужице, 1874 – Париз, 1918), професор, доктор наука, песник, носилац Карађорђеве звезде; 

Мирко А. Поповић, професор, историчар, писац прве историје Ужица, носилац Карађорђеве звезде;

Љубомир Стојановић (Ужице, 1860 – Праг, 1930), филолог, академик, министар просвете, председник владе;

Милош Трифуновић(Ужице, 1871 – Београд, 1957), професор, министар, председник избегличке Владе 1943. године.

У књизи Рада Познановића „Носиоци Карађорђеве звезде из ужичког краја“ дате су биографије свих 329 носилаца овог одликовања.  

Таратурс крстарење Перућац - Вишеград - Перућац

Поделите:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Односи се на обавештења о новим чланцима на сајту и важне информације о самом сајту. Нећете добијати никакве рекламе нити ће ваши подаци бити уступани трећим лицима.