Златиборска енциклопедија мртвих

Пише Никола Јанковић (Новости)

Насловна страна књиге “Вечне куће златиборске”
етнолога Босе Росић

Јединствена студија у српској и балканској етнолошко–антрополошкој литератури, „Вечне куће златиборске“, капитано дело познатог етнолога Босе Росић, обимна је историја о свим људима и душама почившим у златиборском крају (данашња територија општине Чајетина), а на знање и понос живима и онима који ће се тек родити.

Ова „златиборска енциклопедија мртвих“ обухвата свих 110 гробаља, расутих на 647 квадратних километара, 12.500 сачуваних споменика и 37.000 имена на њима уклесаних. Већег и тачнијег пописа Златибораца нема, ни бистријег извора за живе потомке, који сада с лакоћом могу пребирати по свом родослову.

Све то настало је истраживањем овдашњих гробаља, на једином месту где се сви којекуда расути рођаци, срећу. Ту је Боса Росић сваки гроб фотографисала, пописала сва имена, епитафе, натписе и податке, дала описе и карактеристике, записала исказе мештана и све детаље.

Знање, труд и упорност

Имала је као аутор истраживања помоћ етнолога-сарадника Иване Тодоровић, фотографа Зорана Домановића, историчарке уметности Биљане Шукиловић и архитекте Ташане Шукиловић. На крају, начињени су и панорамски снимци гробаља из дрона, где је помоћ инжењера Мирка Благојевића и Милића Симића, била драгоцена.

Ужичка плажа

Након завршених теренских истраживања, један од већих изазова био је, како овако обимну и комплексну фактографију, уобличити.

– Велику захвалност дугујем уреднику овог издања Милојку Кнежевићу, он је уложио велики труд и упорност, инсистирајући на методолошкој исправности при обради грађе, радећи на лектури, коректури, ликовном и графичком обликовању. Рецезенти су академик Славенко Терзић и проф. др Димитрије Големовић – истиче аутор Боса Росић.

Издавач Библиотека „Љубиша Р. Ђенић“ и Општина Чајетина омогућили су да се вишедеценијско истраживање нађе између корица књиге. Насловна фотографија дело је Тијане Јевтић.

– Да би се ово изобиље података сачувало и други видови живота су дати. Тако је у књизи представљен целокупан привредни, културни и друштвени живот Златибораца од најстаријих времена, од првог историјског помињања до савременог доба. Свако село или заселак су описани, заступљена су сва гробља са катастарским парцелама и снимцима, побројани су споменици сваке фамилије, истакнути су споменици карактеристични по занимљивим текстовима, споменици ратницима, изузетним личностима – објаснила је етнолог Боса Росић, наглашавајући да ће сва дигитална грађа биће предата новооснованом Музеју општине Чајетина, на Златибору.

Нема веће казне

– Сви класични народи су веровали да за човека нема веће казне него му ускратити сахрану. Код Срба такве казне су изрицане до друге владавине кнеза Милоша. Последњу такву казну изрекли су немачки окупатори у ужичком селу Злакуса, мештане су вешали забрањујући родбини да жртве сахране. За „смирај душе на ономе свету“, наши су зато ратницима изгинулим далеко од дома подизали крајпуташе над празним хумкама – записала је Боса Росић.

На истраживаном подручју, заступљене су све врсте гробаља и спомен-обележја: праисторијске гробнице – тумули (Вишевина у Кривој Реци, Шљивовачка градина, Шиповик, Сиргојно), раносрпске – громиле (Жиловићи, Илијашко брдо код Голова, Бранешци), цркве – задужбине (Црква Јања, Бела Река, манастир Рујан), надгробни споменици и гробнице од дрвета (Доња Јелача, Цигла – Јабланица, Минићи – заселак Клак, Драглица – место Таламбас, Стубло…), од камена и у новије време од бетона.

Рад је сачувао народ

Сазнаће читалац, на самом почетку, како је овде на Златибору једно средњовековно, племенито, високоцивилизовано и уређено друштво које се „раскошно носило“, с врха европске лествице – у отоманској најезди гурнуто, цвијићевски благо речено у превазиђене начине живота, у „период етнографске рекреације“.

Суровије речено, гурнуто у поредак (до обнове Пећке патријаршије) без школе и писмености. У тој жељи за опстанком и достојанством, рад је сачувао народ: поред сточарства, Златиборци приходују од воденица где мељу жито, од меда и пчелињег воска, од ваљарица за сукно и за дугачке вунене „склавине“, „раше“ или „рашице“ које одавде извозе. Руј, потребан за бојење тканина, „теран“ је преко Дубровника за Холандију, печење катрана било је једно од најважнијих занимања…

– Транспорт робе, путевима крчаницима, обављали су „поносници“. Ова лепа српска реч из времена српске царевине, која је означавала ризично занимање, замењена је речју кириџија. Према подацима које износи Сима Тројановић, само за 15 дана 1503. године из ужичког краја стигло је у Дубровник 16.650 товара катрана… Поред катрана и руја, путовале су коже, „склавине“ – објашњава Боса Росић – Узгајале су се културе које више нису заступљене, винова лоза и бостан, а у увачким манастирским одајама откривене су ковачка, дрводељска и грнчарска радионица.

Сазнаће читалац и то, да су одувек најбоље качице и бурад правили у Рожанству, подуслоните столице у Алином Потоку, карлице и опанке у Гостиљу, бритве у Чајетини… С тим што је некада данашња Трипкова носила имена Риголине и Жигале, Љубиш је био Лубер, Мачкат – Мачукат…

Планински сој златиборски

Култура становања овог планинског соја златиборског, у невремену махом неписменог, очувала се под османлијама, са завидног нивоа, народ је био принуђен да се врати, сматрало се, превазиђеним брвнарама. Сред густих црногоричних шума вредних као злато.

– Традиција затомљена неколико векова, после ослобођења од Турака нагло је процветала. Неписмени сељаци из бусача, саврадака и кулача, почели су да граде на стари начин. Старовлашка домаћинства била су најчешће двојна, у нижим деловима било је станиште са кућом и окућницом, а у планинама где се боравило лети грађене су мање колибе са млекарима, гријалицама, торовима… Један стан Златиборца има више објеката: главну кућу на средини, око ње неколико зграда, па млекар, амбар, пекару, а изван ове окућнице налазиле су се кошаре и свињци, јагњичари и торови.

Недалеко од имања, расла су временом и гробља – наших предака „села шарена“, света места и „вечне куће“ саздане од жеље за вечношћу или макар за трајањем, места пажљиво бирана на неком осунчаном брегу или близу извора „ни близу ни далеко од насеља“, на помјешћу – згодном месту… На српском балканском простору, владари подижу цркве-задужбине као гробна места, а имућни и важни почивају под каменим положеним плочама. Обичан народ, гробове својих обележавао је дрвеним споменицима. Зато су сачувани гробови пре 19. века права реткост, нестали су заувек читави „градови мртвих“, а данас су махом сачувани они из 19. и 20. века.

Први надгробни споменици по ослобођењу, били су положених плоча, настали су по узору на српске средњовековне. У овом периоду, читави делови гробља припадају једној фамилији, гробнице су индивидуалне, како су у селу сродничке куће стајале, такав је поредак често „пресликан“ на гробље…

– Видљивих остатака камених обележја, средњевековних, има скоро у сваком селу, у Кривој Реци, Стублу, Јабланици, Шиповику, Мачкату… Стећци су пронађени, један у порти цркве у Мачкату, два у Семегњеву. Било је покушаја да се од локалног камена направе уметнички добро обликовани споменици, један од њих налази се на гробљу у Цигли (Јабланица): најстарији споменик на гробљу подигнут је прводосељеном попу, по коме су Поповићи из овог села добили презиме. Први камени споменици по ослобођењу имали су облик крста или су били без знака, а касније су куповани из студеничког Радочела, израђени од белог мермера, а на нашем подручју има их без икаквог обележја осим свог облика крстоликог, и оних са уклесаним ликом без икаквог текста. Студенички чикиризи су камен секли, товарили на коње и продавали по читавој Србији – објашњава етнолог Боса Росић.

Многи од ових споменика били су намењени за више особа, лик је увек окренут према западу, урезани су симболи и украси. Тек после друге деценије 20. века, све се урезује на источној страни.

Због мајдана камена пешчара широм Драгачева, током 19. и 20. века споменици од овог материјала преплавили су цело подручје, а њихова израда постала је својеврсна народна уметност. Чачански песник Бранко В. Радичевић је ову уметност „крстио“ у „Плавој линији живота“, једној врсти ових споменика, овим каменим војницима дао је име – крајпуташи.

Пред овим споменицима увек би требало застати, због „сусрета“ са војником страдалим далеко од дома, зато што су овакви споменици реткост, али и због онога што се на њима више не види: данас једнобојни, временом патинирани камени споменици, у време настанка красиле су јаке и светле боје: бела, жута, плава и црвена. Из „шареног села“ гледају на нас људи – преци, њихове птице, извија се увис биље око сачуваних ликова…

„Села шарена“

– Данас, златиборска „села шарена“ гушће су насељена од обичних у којима се живи: на истраженом подручју има 105 гробаља, више од 12.500 споменика, јер су на многим урезана имена више покојника. У минулим временима, Златиборци су с муком прехрањивали породице, а неки виши и не сасвим јасни мотиви подстицали су их да достојно обележе гробове предака, ради тога је неретко продавана и последња крава, хранитељица. Урезивање слова, било је скупо – додаје Боса Росић.

– Својим кратким текстовима, говорили су споменици много, украси говоре о чистој љубави, откривајући ожалошћену душу потомака. Данас надгробни споменици, разних боја увозе се из Шведске, Кине, из афричких земаља… Слова, неретко аутомобиле и камионе сада урезују машине, а под именом најчешће стоји „захвална породица“, ваљда се мисли да је то отмено – каже ауторка капиталног дела, златиборске „енциклопедије мртвих“ – На старим нашим споменицима, прочитаћемо: у Стублу, да ту почива „девојка лепе памети“. На гробљу Бијели камен у Алином потоку, син Ненад подигао је спомен својој мајци која је вероватно умрла на порођају и исписује: „Твоје очи нисам видео, твој глас нисам чуо, твоја ме рука није помиловала, твоја ме мајка однеговала, са болом због тебе, и њој сам захвалан“.

Један споменик у Гостиљу, висок, подигнут је када се упокојила Цмиљка која се лепо наживела, али за живота није подигла споменик свом сину, двадесетогодишњем Миловану, страдалом у рату. Други син подиже спомен мајци: „Цмиљка Вуксановић, живела 94.г. Спомен под. Син Милутин и сна Злата – син Милован умро у Штипу 1915. као војник у 20. год.“ Тако се Милутин одужио свом брату, четрдесет година после његовог страдања.

И тако редом, од села до села, из „кућа шарених“ проговара сећање на сваког од 37.000 почивших Златибораца.

То златиборску „енциклопедију мртвих“ посвећену сенима овдашњих људи, јединствено дело ове врсте, препоручује знатижељним потомцима, ради изучавања опште али и појединачне – породичне историје. То је и живо огледало, и својеврсни лексикон свих златиборских села, свих фамилија, остављено у аманет свом народу и будућим истраживачима.

БОСА РОСИЋ

Познати етнолог из Ужица Босиљка Боса Росић, заједно са Добрилом Смиљанић пресудно је утицала на стварање јединствене културне оазе, данас познате као Музеј на отвореном „Старо село Сирогојно“.

Поред организовања производње, одржавања курсева за описмењавање и едукацију плетиља, комерцијално-пропагандних послова, организовала је 40 уметничких изложби најзначајнијих уметника ондашње Југославије, 50 књижевних и уметничких (драмских) сусрета у Сирогојну, бројне ТВ емисије о селу и раду са плетиљама, у којима је била или косценариста или помоћник редитеља.

Нашу земљу представљала у великим светским центрима: Паризу, Лиону, Бриселу, Москви, Новосибирску, Риму, Стокхолму… Годину дана је провела у Енглеској, на Кембриџу на усавршавању. Као етнолог, била је на челу тима и руководилац свих извођачких радова на пројекту тадашњег Етно парка Сирогојно. Још тада, Сирогојно је проглашено спомеником културе од изузетног значаја за српски народ.

Од краја 1999. године била је виши кустос у Народном музеју у Ужицу. У овом, али и у другим музејима, била је аутор бројних пројеката и изложби.

Иако је од 2009. године у пензији, као музејски саветник етнолог, свој рад на новим пројектима наставља преко Народног музеја Ужице, Прибој, Пријепоље и Народног музеја из Београда.

Објавила је неколико десетина стручних радова, вредних књига и монографија. Издваја се пројекат „Гробља и надгробни белези у суседним земљама“, у оквиру САНУ.

Добитник је бројних признања међу којима је и престижна „Вукова награда“ Културно-просветне заједнице Србије за изузетан допринос на пољу ширења културе, образовања и науке.

У свакодневном животу, Боса Росић је епицентар, људска сила око које се окупља оно вредно и окупљају они посебни, дела и људи дакле, „осуђени“ на непролазност и трајање.

Таратурс крстарење Перућац - Вишеград - Перућац

Поделите:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *