Књига „Емир Кустурица, култ маргине“, аутора Горана Гоцића, према речима прослављеног редитеља и јунака ове биографије, књига је која у мору натписа представља „најтачнији израз о ономе шта сам радио у уметности“.
– Ова књига се најпре појавила на енглеском језику, а ово је њено ново допуњено издање – истиче Кустурица. – Наслов одговара мом делу јер сам правио филмове о маргинализованим људима. О онима који се уздижу из периферија градова док покушавају да преживе, док бивају продани и док проживљавају све остало што подразумева живот на маргини. Књига ће читаоцу рећи да је ова моја главна преокупација, уједно и оно што ја јесам: никада нисам био део филмске елите која ћаска и брбља на задате теме. Моји пријатељи су исти они које сам имао пре филмске славе и не тако често из света филма.

– Нисам никада био део филмских удружења, овде ни у иностранству. Примљен сам једном приликом у Европску филмску академију на предлог Јиржија Менцла, али моје понашање и политички ставови тамо нису прихватљиви па сам повукао своје чланство. Моје виђење историје и политике, одговара наслову књиге „Култ маргине“. Иако су моји филмови доживљавали велике успехе, ја као аутор никада нисам постао део главних токова и део тог друштва – каже Кустурица, али уз статус на маргини, долази ипак и одредница „култни редитељ“.
– Знам да сам успео, да многима будем инспирација, да је начин на који реагујем на неправедни свет препознат и то ми је важно. Ту је и чињеница да ја живим у слободним српским планинама. И у земљи која није слободна као што људи желе да верују. Имам миран и суверен живот, бавим се музиком и зарађујем довољно да село које сам створио расте и напредује – додао је Кустурица.
– Мој следећи корак је завршетак филма базираног на делима Достојевског и Гогоља. Гогољ у свом делу пише о високом друштву, али и о периферији која је још важнија, о „Малој Русији“. Ја ћу покушати да створим оно што кореспондира са мојим бићем, а то су људи захваћени центрипеталном, а не центрифугалном силом друштвених збивања. Надам се да ћу то урадити са страшћу коју сам за филмове имао и до сада.

Аутор књиге Горан Гоцић истиче да је „Кустурица постао нека врста вилењака, мудраца који своју науку вуче негде са Атоса, а то свакако није главни ток данашњег света, отуда и наслов књиге“.
– У касним деведесетим, на предлог пријатеља, створили сам малу издавачку кућу у Енглеској, која је данас успешна. Ова књига била је првенац и најуспешнији подухват, то је моје прво писање на енглеском језику, а данас се она може пронаћи у библиотекама и на списку литературе неких универзитета и читана је широм света – каже Гоцић.
Никола Јанковић (Новости)
ФИЛМ, МЕДИЈИ И КЊИЖЕВНОСТ

Аутор књиге Горан Гоцић је рођен у Ужицу 1962. године. Дипломирао је енглески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Магистрирао је у области медија и комуникација на Лондонској школи економије и политичких наука.
Радио је као новинар и уредник у тридесетак медијских кућа (НИН, Дневни телеграф, Борба, Политика, РТС, Би – би – си, Ченел 4, Индипендент… Објавио је студије „Енди Ворхол и стратегије попа“ и „Емир Кустурица: Култ маргине“.
Аутор је дугометражних документарних филмова „Проклети странци“ и „Балкански дневник: Бугарска“.
За „Таи“, његов роман првенац, добио је награду „НИН“ 2013. године и награду „Милош Црњански“. Године 2018. за роман „Последња станица Британија“ добио је награду „Мома Димић”.
КУЛТ МАРГИНЕ

„Емир Кустурица, култ маргине“ прва је књига о једном југословенском синеасти која је објављена на енглеском језику (Wallflower Press, Лондон и Њујорк 2001). Такође је и једина ауторизована међу Кустуричиним биографијама.
Заснована на детаљним разговорима с редитељем, његовим сарадницима и колегама (Душан Ковачевић, Мића Зајц, Срђан Тодоровић, Абас Кјаростами, Џим Џармуш, Живојин Павловић, Јован Јовановић, Желимир Жилник, Рајко Грлић, Макс Бункер), књига „Емир Кустурица, култ маргине“ с временом је постала референтна – може се наћи у библиотекама и на академским курсевима широм света. Цитирана је у преко тридесет студија.
Ово је друго, допуњено српско издање. Прво домаће издање објављено је 2006. године (СКЦ, Београд), а тајванско 2012. године (CTW Culture, Тајпеи).

Оставите одговор