Петер Хандке: Погледи са Дрине

Пише Никола Јанковић (Новости)

Надомак сводова манастира Рача код Бајине Баште, са места одакле је прва генерација српских грађанских писаца за патријархом Чарнојевићем кренула пут фрушкогорских скитова, да будућим поколењима поред народне и црквене ствара писану књижевност, срећемо најзначајнијег савременог писца немачког говорног подручја.

Дошао је, те 2012. године, да прими “Рачанску повељу” која му је додељена 2010. године.

Петер Хандке: За моју епопеју о људскости нема веродостојнијих трагичара од Срба. Свако ће, пре или касније, сагледати опасне контроверзе данашњег света, које се најбоље виде из помало бунтовне, непокорене Србије / Фото Новости

Бајина Башта

У Бајиној Башти сам био 1995. године, то је први град у Србији који сам заиста разумео и проживео. Овде сам се осетио као код куће и то усред општег разорног једногласја мржње према Србима. Мени је било само до правде, или макар до отварања врата за могућности додатног промишљања.

Стари град Ужице

Исти осећај гајим према Студеници, где сам исте године био са Милорадом Павићем… Волим ја и Београд, али нисам човек метропола.

“Моравска ноћ”

Обилазио сам места у Србији уздуж и попреко, памтио пејзаже, седео у задимљеним кафанама, упознавао људе, осетио сам пуно тога. То је оживело моју машту, створио се распон између ствари које познајем и оних о којима је тек требало нешто да научим.

Књига “Моравска ноћ” се на крају појавила као средњовековна епопеја – смештена у садашње време. Као што је иберијско место Нумансија заједно са Самаркандом последње уточиште у борби против Римљана, данашње координате трагичне епопеје морале су бити село Породин, Велика Плана, река Морава…

Прича о избеглицама

То је прича о изгубљеним људима Балкана, али и о писцу који се пита како да буде праведан према њима. Једноставна прича о избеглицама, о њиховим путовањима аутобусом на порушена гробља њихових најмилијих, док их чак и деца задојена мржњом засипају камењем…

За писца је могуће да Косово и Метохију пресели у то село Породин, јер је књига далеко стварнија од реалности која нам је сервирана.

Епопеја времена

Шта је уопште нормалан живот? Вероватно, путовање истим тим аутобусом а да вас при томе нико не засипа каменицама зато што је на њему ћирилични натпис. Било би нормално ићи на гробље које није порушено већ је одржавано и сачувано…

Истина је, нажалост, да ови људи не налазе гробове, већ рушевине и змијска легла у њима… Али они у тој трагедији и даље носе своју “нормалност” коју им други ускраћују, носе у себи сва људска осећања, понеко још има жељу да се понекад насмеје…

Њихов живот јесте претворен у бескрајну ноћ, али они у њој и даље постоје без обзира на то што зора можда неће сванути. То је моја епопеја нашег времена, слика и прилика света у коме живимо, а ови људи су највећи трагичари и јунаци данашњице.

Преко Дрине

Као писац и обичан човек, једно знам: Република Српска већ јесте будућност. Био сам тамо неколико пута, најчешће у Вишеграду, последњи пут пре три године и не могу делити ваша свакодневна искуства.

Оно што сада видим и чујем о Републици Српској улива наду, али ни у шта више не могу да се закунем: покушао сам пуних пет минута да будем експерт за Балкан, а сада мрзим свакога ко се као такав представља, а на телевизији их је хрпа.

Прави експерти за Балкан су обични људи, њихов глас треба слушати, они знају шта је реалност. Ако будемо играли како “експерти” диригују, “усрећиће” нас баш као и народ у Либији коме су пресудили…

Србија

Ја, Аустријанац нисам ту да вама говорим како Срби себе виде у огледалу, јер ви јесте то огледало. Све то знате боље од мене. Оно што ја знам, то је да сте и посебни и другачији. То је добро. Не желите ваљда да се утопите у овом мрачном, глобалном политичком подземљу.

Ја сам написао свој еп о људскости, а за то нема бољих јунака од Срба. То што су моји јунаци страдалници које свет упорно не жели да види, за мене није важно. Ја нисам једноставан човек, верујем да нико није, па ће пре или касније свако сагледати опасне контроверзе данашњег света, то политичко подземље…

Сањати сопствени сан

Сан младог писца да буде интернационални је – будалаштина. Свако има своје окружење, своје снове, своје околности у којима живи. Данас писац са Аљаске пише исту ствар као онај са Фиџија.

Српски писац мора бити српски писац. Мора да верује у своја сазнања и осећања, да користи сопствене очи и уши, мозак и душу. То је једино исправно литерарно путовање.

Такозвана интернационална литература је попут високе моде: сви носе исто одело. Када листам те књиге, видим да не постоји један Марио Варгас Љоса, има их на стотине на различитим крајевима света. Љоса Први, Љоса Други…

Овај парадокс је важан и овако гласи: само сопствени сан може истински пробудити човека из сна!

Човечнија Европа

Да се неко од европских политичара некада заљубио у Српкињу, било би неке наде… Али Тони Блер је био хендикепиран јер никада није упознао неку лепотицу из Ужица… После свега, тешко да би имао чак и најмању шансу “да прође”.

Шалу на страну, нове генерације у Србији, млади људи, најбоље би требало да знају има ли шанси за човечнију и бољу Европу.

Таратурс крстарење Перућац - Вишеград - Перућац

Поделите:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *