Године за нама памтићемо по томе што, ма колико се трудили да их заборавимо, увек ћемо их памтити. По злу, наравно, јер да је по добру, зар бисмо се трудили да их заборавимо?

Но, и лоше године пролазе, а и код њих се провуче нека добра „ствар“, нешто лепо што нећемо желети да заборавимо. Управо такав је случај са књигом Слободана Ристовића, „Страх од људи“, објављеној 1995. године. Појавила се, без велике помпе и наговештаја, појавила се у тренуцима наше крајње неизвесне судбине и у сасвим извесно несрећном времену, тако да ни њен траг није остао довољно дубок, барем не онолико колико ова књига, заслужује. Наравно, постоје ту и одређене „заслуге“ писца, који се често својски трудио да буде „неподобан“, али никад оспоравани таленат не дозвољава да књига не буде прочитана, како ваља, до краја. И, управо у тој чињеници лежи тајна враћања овој књизи…

Слободан Ристовић је писац посебног сензибилитета, перо које је већ три деценије присутно на нашој књижевној сцени, са мноштвом књига иза себе и, верујем, мноштвом испред себе. Иако већ доказан и признат као добар писац, он се већ годинама читаоцима представља са све бољим и бољим насловима, доказујући да своју причу још није испричао до краја, да ту има још много чега доброг да се каже. Њега и не треба представљати посебно, јер ко се и мало разуме у савремене књижевне токове, тешко да није наишао на његово име. За обичног ужичког читаоца биће довољан податак да Ристовић живи овде, са нама прати и бележи све што истанчани уметнички дух може да примети. А то, признаћете, не може свако…

Такав је наш писац и у својој књизи „Страх од људи“. Књига, која је по својим карактеристикама и начину на који је урађена – роман, а може се посматрати и читати и као збирка приповедака, има аутобиографски карактер. Но, то је податак који је вероватно битнији за самог писца (који књигу и посвећује свом оцу), док читаоцу је ближа сама прича и њен карактер. А прича је врло специфична. Кроз низ прича које хронолошки следе једна другу и чија је основна наративна нит заједничка, Ристовић везе свој роман, свој страх од људи. Свака прича може представљати издвојену целину, зато се књига може посматрати и са епитетом збирке приповедака, али то је свакако квалитет више за саму књигу која, поред своје основне приче, јединствене и заједничке, има и те мање целине, ефектне, језгровите сентенце о животу обичног радника, у Ристовићевој причи – рудара.

„Страх од људи“ има за тему судбину рудара и њихових ближњих, догађаје који се одигравају у животу рудника. Изразито социјалног карактера, прилично здраве и питке реченице, роман у себи носи једну специфичну тежину, блискошћу израза присиљава нас да се уживимо у причу, захтева посебан духовни напор од читаоца, просто га приморава да схвати да то није никаква јефтина патетика, већ искрен, дубок, тежак бол рођен у судбини рудара – тих малих-великих људи. Ти људи су присиљени на преживљавање, они су хероји времена, али друштво, поручује нам Ристовић, изводи их на светлост дана само по потреби, само као политичке поене (кроз призму петооктобарских збивања, Ристовићева прича делује пророчки), а потом враћа их у њихове јаме, у мрак који је доле још страшнији, у воду која стално прети, коначно, меду пацове – јер, шта су ти рудари бољи од њих?? Ристовићеви јунаци још налазе снаге да се нашале (у јами, процењујући време на око поднева, констатују да је сунце баш упекло), али то нимало не разведрава причу, напротив. Читалац се на крају осећа превареним, али не од писца, већ од друштва, од људских нарави и замисли… и ту, на том клизавом терену наше свакодневице, Слободан Ристовић се одлично сналази, показујући нам и доказујући зашто осећа страх од људи.

Централни лик ове приче је отац Милисав. Ово је, пре свега његова животна прича, али и прича сваког обичног оца, хранитеља породице, забринутог и загледаног над судбином своје жене и деце. Он не посустаје, бори се, када читалац помисли да се предао, Милисав запиње, бори се још јаче и жешће, на лекарској комисији која га проглашава инвалидом и шаље у пензију, наш јунак се не радује као остали, јер је одмах загледан у судбину својих ближњих, да ли ће имати довољно за живот… Чак, на питање лекара да ли је боловао, Милисав одговара: „Нисам имао кад!… Нисам смео: од жене, од деце, од државе, од образа…“ Кроз те изванредне мисли и реченице, Ристовић открива сву муку обичног човека, али и истинско херојство живота…

Писана реалистички, Ристовићева прича има веома жив језик, сасвим прилагођен јунацима и форми, а константним дијалозима између јунака, аутор причу одржава динамичном и не дозвољва јој да успори, да изгуби на темпу, самим тим пажња читаоца ни једног тренутка не попушта.

Слободан Ристовић је у „Страху од људи“ открио једну потпуно животну, реалну причу, причу која је тешка, истинита, болна… Ви је немојте прочитати и живећете у латиноамеричким илузијама. Храбријим поручујем да је прочитају. Само ћемо се тако замислити над сопственом судбином и потрудити се да свет заиста буде бољи него што јесте.