U izdanju Art-Logosa iz Beograda i Centra za kulturu iz Bijele, 2000. godine je izdata knjiga Vesne Delić, pod naslovom Umaći ogledalu. Tako je još pre četiri godine ova mlada Užičanka, inače student Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu, hrabro i iznenada, zakoračila u svet književnosti, da bi se, još iznenadnije, iz njega povukla. Ovim ne želim da prejudiciram, na osnovu pročitanog, ali Vesna Delić ima šta da ponudi čitalačkoj publici. Da li će tako biti ubuduće, videćemo. Činjenica je da je nevelika prozna tvorevina nagovestila značajne mogućnosti mlade autorke, pa je i pauza od četiri godine van sveta književnosti gubitak i za nju i za potencijalne čitaoce. Zato sam ove redove posvetio predstavljanju autorkinog prvenca.

Umaći ogledalu je prozna tvorevina između romana i novele. To je osnovni zaključak koji se nameće na osnovu tehničkih karakteristika knjige. No, kada se prepustimo tekstu knjige, suočavamo se sa sadržajem koji ima sve odlike modernih, postmodernističkih romana. Brza, uzbuđujuća radnja sa nepredvidivim obrtima i epilogom prosto primorava čitaoca da u jednom naletu pročita knjigu, da joj se prepusti sve do samog kraja i da ga ostavi da dugo razmišlja nad sadržajem knjige. Autorka svesno prepušta ulogu glavnog lika muškoj osobi, pa još piše u prvom licu, što čitaoca prilično zbunjuje. Ovakvom pristupu se nema šta prigovoriti, uostalom to je samo još jedan dokaz umetničke slobode i mašte, ali je vrlo značajno da Vesna Delić vrlo vešto uspeva da dočara osećanja jednog muškarca i njegove postupke. Majstorstvo je upravo veće što je pisano u prvom licu.

Dalje, radnja je zamišljena i smeštena u vreme vladavine socijalizma u istočnoj Evropi. Ovo daje posebnu draž priči, ali nikako autorkinim osvrtom na političke prilike, već jednom pričom apsolutno otvorenom i nesvakidašnjom, tematski uobličenom tako da odaje jedan nestvaran svet, svet za sebe, pomalo dekadentan ali očito nezainteresovan za sve ono što ga okružuje i što se vani dešava… svet ljubavi, umetnosti, intelekta, filozofije. Autorka se igra sa svojim likovima, kao da i sama živi u tom svetu, pomalo odvojenim od realnosti… i kao da nam nagoveštava da i sama izražava protest protiv sveta u kome sada živimo, hrabro povlačeći paralelu sa svetom iz svoje knjige. Pisac koristi obrasce koji su poslednjih godina posebno karakteristični za mlade autore: izmeštanje radnje i likova van ovih prostora, tematski opseg uokviren u intelektualna i duhovna razmatranja odvojena od realnog sveta same priče, pa i samu emotivnu distancu od svojih junaka… sve je naizgled posvećeno jednoj fantastičnoj stolici iz doba Luja XIV. Pomalo opsesivno zanimanje junaka za pomenuti predmet, samo je sredstvo povezivanja i središte oko koga se susreću, razgovaraju, polemišu, svađaju, vole ili mrze junaci ove knjige.

Prava priča je u pozadini, sva u simbolima i alegoriji i onaj čitalac koji ne zagrebe po površini ostaće uskraćen za odgovor o smisaonosti same priče i onoga šta je pisac, u stvari, želeo da nam poruči.
Iako uokvirena, idejno i tematski razrađena, sa čvrstom i uverljivom konstrukcijom postavljena priča, ona u svojoj osnovi ima jednu manjkavost: nesumnjivi utisak da je autorka svoju priču mogla da proširi, da se više pozabavi unutrašnjim previranjima svojih, inače vrlo zanimljivih likova, da se slobodnije upusti u opise… sve je pomalo naglo zaustavljeno, presečeno. Usuđujem se da tvrdim da je ovaj nedostatak posledica mladosti i neiskustva. Ne postoji prepreka da autorka, uz iskustvo i književnu posvećenost, u budućnosti se posveti otklanjanju ovog nedostatka. Ističem, priča je snažna, moderna, umetnički postojana, verovatno napisana u jednom dahu… zato je i neophodno da se i sam autor vrati i sada, sa distance, promisli da li je to konačna verzija.

Ovim nikako ne želim da poreknem očite vrednosti koje naša sugrađanka ispisuje na svojim stranicama. Utisak je u svakom slučaju vrlo povoljan i ohrabrujući. Bogat i vremenskom okviru priče prilagođen rečnik, zanimljiva, precizna, odmerena i pitka rečenica, vešto vođena i nepredvidiva radnja, vrlo ubedljiv stilski postupak… to su osnovne karakteristike pera Vesne Delić. Mislim da će retko ko u ovoj knjizi otkriti piščev prvenac, a da će čuđenje čitalaca, posebno književnih znalaca biti tim veće kada se zna da se autorka ovde (za sada, nadam se) zaustavila.

Ovakvi talenti su potisnuti i to je veliki problem ovog vremena i civilizacije. Ali, ovaj komentar nikako ne sme da obeshrabri, pogotovu mlade ljude. Inače, pesnici bi zaćutali, slikari bi zaustavili svoje pokrete, muzičari bi odgurnuli svoje instrumente… i sve bi utonulo u sivilo proseka. Umetnik je dužan da se upusti u borbu za boljeg čoveka, za duhovnost i lepotu. Ova knjiga nam u svom pozadinskom sloju i nagoveštava da je svako vreme slično, da u sebi nosi naglašeno negiranje duhovnih vrednosti i smisaonosti života… samim tim može se zaključiti da je borba pravih umetnika u svakom vremenu bila i ostala ista, samo se vreme menjalo. Otuda moj, pomalo i subjektivan osećaj da je umetnik osuđen na stalnu borbu i žrtvovanje.

Vesna Delić je talentovana, mlada autorka i nadam se da će se značajnije posvetiti svetu književnosti. Njeno pero ima sve odlike istinskih umetničkih i, što je i važnije, duhovnih vrednosti. Šteta bi bilo ne iskoristiti ga. U to nas uverava Umaći ogledalu.