Креманско пророчанство

ОДЛОМЦИ “КРЕМАНСКОГ ПРОРОЧАНСТВА”

Из књиге “Креманско пророчанство”, Драгољуба Голубовића и Дејана Маленковића
Издавач: “БАТА”, Београд, 1992.
осмо, допуњено издање

Пророчанства

. . .

Митар је увек долазио проти када би наумио да му нешто каже. Тако је и сада, гледа како снег копни и вели своме куму:

  • Бог хоће да казни овај народ, па усред зиме пушта љето.
  • Божја воља, куме! – узврати прота.
  • Није, него је народ кваран. Суде се доље у вароши око једне кокоши и некаквијех корова и трњина…Не ваља, никако не ваља!
  • А шта то не ваља, Митре?
  • Не ваља оно што ће доћи.
  • Нешто ми много заобилазиш – нашали се прота Захарије.
  • Страх ме је да ти о томе и говорим – бојажљиво ће Митар.

Мало се замисли, и када прота рече: – Казуј!, он одговори:

Перућачко језеро
  • Биће рата!
  • Када? – узнемири се прота.
  • У љето, онога дана када љетњи снијег будне обијелио цијела Кремна.
  • Богати, куме, откуд ти то све знаш?
  • Тако ми је казано – рече, и опет заћута Митар.

Његов кум је био свештено лице и могао је веровати да тај глас долази од Бога, али Митар је слушао неки други глас који му је све “говорио”. Није знао откуд долази, ни како га чује. Није то знала ни наука тога времена, па и данас се веома мало зна. Али, откад човек мисли, сматрало се да оно што не зна не значи да не постоји. Било како, али то што је тада, тих дана, говорио Митар Тарабић, а пре њега његов стриц Милош, све се обистинило.

А ево како је било:…

Већ тада, те 1876. године, осмог јуна, Кремна освануше под снегом. Истога дана кнез Србије Милан Обреновић објави рат Отоманској империји. Са Пожеског поља, Ужичка војска крену на две стране: ка Јавору и ка Увцу…

. . .

Око четири сахата, да би јоште за видјела стиго кући, Митар одступи од совре те се заједно, при испраћају, нађосмо у мојој авлији.

Опазим ја, Митар се загледо некуд у висине, те примијетим да полугласно броји оџаке на нашијем кућама.

  • Ама, куме, нећеш ваљда у дунђерине – комедијам ја с њиме, а он ће ко да нешто провјерава, али онако тијо, сам за себе:
  • Јес, има их четрнајест…
  • Има, хвала Богу – узвратим ја – а биће их још и више.
  • Е, у том је белај, куме, што неће – самоувјерено каза Митар.
  • Нека Бог одржи ово што се садево дими, па ће бити добро – рекнем му ја.
  • Камо лијепе среће – одговори он озбиљно, а у очима му искри нека чудна туга.
  • Видиш ли, мој куме Зарија – продужи Митар своје казивање – ових четрнајест оџака што се садево из њих лијепо дим вије?
  • Видим! – казујем ја њему.
  • Е, куме, доћи ће вријеме када се више ниједан оџак из овијех кућа неће пушити…Нагрнуће на ова твоја гнијезда некаква огњена сила да од овијех кућа ни камен на камену неће остати.
  • Чија ће то сила бити, куме Митре?
  • Сила гвоздених кола и браће што се изродише у небраћу што ће ићи са тијем колима.
  • Када ће се то згодити? – упитах.
  • Ти, куме мој, то нећеш дозивјети, али твоји унуци оће.

. . .

Те јесени 1943. године, када су јединице НОВ и ПОЈ, у фронталном нападу, преко реке Дрине, прешле на територију западне Србије, партизанске претходнице допирале су готово до самог Ужица. Фронт Народноослободилачке војске простирао се великом ширином, почев од града Прибоја на реци Лиму, све до села Перућца, код Бајине Баште.

Прешавши планину Шарган, фронт се нешто сузио, захватајући јужне делове планине Таре и северне огранке Златибора. Врховни штаб НОВ и ПОЈ донео је одлуку да партизанске снаге пређу ток реке Ђетиње и тако заузму Ужице. Главна и одлучујуца битка наших снага против окупаторских трупа одиграла се у Кремнима. Иако малобројни и слабије наоружани, партизани су успели да комплетну бугарску 24. дивизију потисну до овог села у непосредној околини ужичке вароши. Бугарски команданти хитно су затражили помоћ од Немаца и то у авионима и тенковима, које као пешадијска јединица нису имали. Увидевши да ће пасти и сам град Ужице, а самим тим и да ће њихов мали гарнизон бити угрожен, Немци су својим савезницима хитно упутили два тенковска одреда и једну комбиновану ескадрилу авиона. Захваљујући брзој помоћи, бугарска 24. дивизија после дугих свакодневних борби једва је повратила своје раније утврђене положаје на планини Шаргану, али уз велике губитке.

Пролазећи поново кроз село Кремна, војници бугарске дивизије, заштићени немачким тенковима, палили су и убијали све што се испред њих налазило. Пошто су се на самом улазу у ово село, у непосредној близини главног пута Ужице – Сарајево, налазиле куће Захарића, Бугари су прво запалили тај заселак.

У сваком мештанину Кремана видели су комунисту, а у свакој сеоској кући “партизанско упориште”.

Ушавши у пространо двориште овог засеока, отпочели су да пале, пљачкају и убијају све живо што се у кућама и око њих налазило. Тако су, између осталих, прво убили Ђурђа Оцокољића, ученика Ужичке учитељске школе, иначе блиског рођака ове фамилије, дечака, коме није било ни петнаест година.

Када су куће изгореле и од њих остале само зидине, неколико бугарских подофицира сели су у немачке тенкове, које су били дотерали до самих ових згаришта. У несхватљивом бесу, управили су топовске цеви тенкова на ове зидине и гађали их све док и темеље већ уништених зграда нису сравнили са земљом.

Није била постеђена ни креманска богомоља, звана “Ћелија”, у којој су свештеници, чланови породице Захарића, заветно, чували делове Врутошког јеванђеља и низ других вредних и за нашу националну културу значајних, неиспитаних ретких књига.

На ово Тарабићево виђење будућности подсетио нас је, 1950. године, угледни кремански домаћин, Драгутин Ђурђић, који је у тим бурним данима окупаторског вандализма, силом прилика, био председник креманске општине.

Згражавајући се над овим неделима, Ђурђић је храбро иступио пред бугарског генерала и демонстративно поднео оставку на свој положај.

Команданта ове дивизије, генерала Симова, изненадила је храброст и одлучност једног обичног српског сељака, па је преко Ђурђића почео детаљно да се распитује о поступцима својих војника. Када му је овај храбри човек објаснио да његови војници нису поштовали ни чувену креманску богомољу “Ћелију” и да ће све оне који су то учинили стићи проклетство и судбоносна реч креманских визионара, генерал га је уплашено погледао и преко свог ађутанта наредио да даље паљевине и убијања престану.

Тада се ту затекао и један бугарски официр, који је Ђурђићу представљен као бивши председник софијске општине, а који је свом генералу, том приликом, рекао да одлично познаје садржај креманског пророчанства, цитирајући, готово дословно, извесна његова поглавља.

Наравно, све је било касно. Десетине невиних људи већ је било поубијано, а многи сеоски домови спаљени. У том вихору, заувек је нестало много дивних људи овог планинског краја, док су полумртву протину унуку, младу сеоску учитељицу Милицу Јеремић, сељаци кришом, ноћу, допремили до ужичке болнице.

Визија овог догађаја, који је Митар Тарабић предвидео шездесетих година прошлог века, изненађује прецизношћу детаља његових описа.

Чини се да ова идентификација бугарских окупатора као “браће”, која су постала “небраћа” поседује призвук горке алузије на ондашње веома изражене тенденције идеализације панславизма. Наведена Митрова порука звучи као подмсех овом веровању. Опис “гвоздених кола” у потпуности одговара појави тенкова. У вези с тим не може се ни помислити да је овај неписмени кремански сељак могао било шта да наслути о том убилачком изуму науке тадашњих дана. Тада, када се није знало ни за аутомобил…

. . .

Док је био дете, Милош Тарабић се ни по чему није разликовао од остале деце овога краја. Тек касније, у дечаштву, примећивали су како ћути, издваја се од сеоских другова, затвара у себе и удаљава чак и од своје ближе породице. У летњим месецима најрадије је бивао са великим стадом оваца, горе, на планини Тари. У Кремна не би силазио ни када су највећи празници, приликом којих се окупљало читаво село, нарочито млади. Тек понеки пут би обичног, радног дана, али само по мраку, сишао са планине да узме чисту преобуку, па би се још пре изласка сунца враћао на Тару. Зимске дане проводио је сам, избегавајући било какво друштво.

У дугим јануарским и фебруарским вечерима излазио би из куће у дуге шетње до оближње борове шуме, у којој је некада остајао и по неколико часова.

Као да није осећао зиму, нити страх од вукова.

Овакво Милошево понашање забрињавало је остале укућане, браћу и сестре, а нарочито мајку, па су га, због тога, често запиткивали шта ради у шуми и како се не боји студени и курјака? На та питања обично је давао кратке одговоре: “Да ми је зима – није, јер ме грију звијезде.” Или: “Неће ме вуци, и они су божје овце.”

Волео је једино да разговара са својим много млађим кумом, тадашњим богословом, Захаријем Захарићем, који му је постављао слична питања и критиковао га што се не жени. Милош би му, као и другима, давао исте одговоре. Говорио би да је он венчан са неким другим царством, које није овоземаљско, те тако неће ни Богу да квари ред.

На питање младог Захарија зашто толико времена проводи сам у шуми, Милош би одговорио:

“Видиш, мој куме, Зарија, ја ти тамо у гори гледам… Гледам, све видим и чујем… Тако дознајем шта ће бити са свима нама, овијем народом и осталим свијетом… Како ја то све гледам и чујем, не умијем ти овијем језиком објаснити… Не знам коју ријеч да нађем.”

Иначе, ко га не зна, не би га ни по чему разликовао од осталих људи. Иако горштак, имао је необично благ израз лица, али истовремено и одлучан. Остављао је утисак веома бистрог човека, а важио је за највреднијег у селу. Оно што су остали сељани радили по неколико часова, Милош је био у стању да заврши за непун час.

. . .

Када је Милош Тарабић навршио двадесет година, примећени су први виднији знаци његових прекогнистичких способности.

Прво предвиђање било је – сопствена смрт.

Тачно је превидео и годину своје смрти, рекавши то мајци која га је често молила да се жени.

“Чујес ли ти, мајко… Немој ме ћерати да се женим! Ја се женити нећу. Када буднем навршијо четрдесет пет година живота, ондакар ћеш ме укопати, а женити ме никада нећеш.”

Због те његове одлучности да се не жени била је веома несрећна његова сестра Боса, којој је једном љутито одговорио:

“Ја се Босо, женити нећу, а ти ћеш се удати. И удаћеш се добро. Добићеш и ђецу, али ће ти све најмилије помријети у цвијету младости. Ондакар ћеш се сјетити мене па ћес рећи: ‘Е, јадна Босо, камо лијепе среће да се никад нијесам ни удавала’.”

Ово Милошево предвиђање сопствене смрти и судбине његове сестре Босе у потпуности се обистинило.

Умро је на свој рођендан, 6. фебруара 1854. године, поживевши, како је и казао, тачно четрдесет пет година.

Неколико година после његове смрти, Боси су поумирала сва деца. Не могавши да преживи ову несрећу, умрла је и сама по смрти последњег, петог детета. Њена лепа и имућна кућа убрзо је зарасла у коров.

. . .

Чувши за пророковање Милоша Тарабића, које му због предвиђања пропасти династије Обреновића није било по вољи, сердар пошаље у Кремна двојицу својих коњаника да овог видовњака стражарно спроведу у Чајетину и да га ту затворе.

После неколико дана тамновања, сердар изненада позва Милоша Тарабића на разговор, па га упита шта зна да му прорекне о његовој судбини.

Ништа добро, Господару. Ти ћеш умријети од глади – одговори му Милош.

Да би омаловажио Тарабића, јер му овај беше изрекао лоше пророчанство пред читавом његовом свитом, осиони велможа се стаде смејати, па му рече:

Е, када си такав божји чоек и пророк, погледај доље у авлију! Видиш ли тамо ону суждребну кобилу?

Видим – одговори Милош.

Дедер ми онда прореци какво ће ждријебе она ождријебити? Мушко, јал женско? Ако не погодиш, оде ти глава – запрети сердар.

Господару, ова кобила ождребице женско ждријебе, које ће имати краћу задњу десну ногу. Ако тако не будне, слободно ми скини главу.

Изненађен оваквом сигурношћу Милошевог одговора, Мићић нареди својим слугама да ову кобилу убију и распоре. Тако и учинише. И, када ждребе би извучено из њене утробе, сви угледаше женско младунче с краћом задњом десном ногом.

. . .

Када је 1842. године дошло до династијске промене, Јован Мићић крену са својом гардом ка Крагујевцу да брани кнеза Милоша Обреновића. На том путу га ухвате, везу и спроведу у Београд. Из Београда је, сав у оковима, спроведен у Гургусовацку кулу, у којој је умро од глади 27. децембра 1844. године.

. . .

“Баш тих година”, казивао је прота Захарије, “када у Србији то нико није могао ни слутити, кум Милош ми се повери, да ће из земље отићи наш књаз Александар Карађорђевић.

Ја се само насмијем на ове његове ријечи, те му рекнем: – Хајде, богати, Милошу, а ко ће онда доћи да влада овијем народом?

Стари књаз Милош – одговори он.

Како стари књаз, куме? Зар не знаш да је он умро и да је сахрањен у Румуњској?

Е, куме, Зарија, није умро, него је жив.”

Не аветај, куме, него говори и збори ко и остали паметни иксани! Знаш ли ти, несретниче мој, да сам у новинама лично читао и прочитао и да у њима лијепо пише да је стари књаз мртав.

Не љути се куме – мирно ме опомену Милош и не вјеруј тијем твојим новинчугама, него ме чуј шта ћу ти рећи. Стари књаз ће доћи у Србију да влада, па макар био и мртав, како ти кажеш да јесте.

“И заиста,” причао је касније прота Захарије, кроз коју годину се показа тачним да су вести о смрти старог књаза Милоша Обреновића биле намерно протурене, те он 1858. године поново дође на престо Србије. Ово пророковање мога кума, Милоша Тарабића, бијах поверио само двојици људи, и то мом куму проти Милану Ђурићу и побратиму проти Гаврилу Поповићу. Јес, богме, да смо се сва тројица васколико изненадили, када се те 1858. године ове речи Милошеве обистинише…”

. . .

“Сједао сам под орахом у мојој авлији и уживао у топлоти првијех јесенских дана. Бијах прилично уморан те онако, сједећи на клупи, заспах… У тај мах, одједанпут, бану кум Милош Тарабић. Ја сам добро знао да је он умро још прије четири године, али се потпуно свјесно препустих овом снијевању, да видим шта ће се из тога исходити те га, у сну, запитах:

Откуд ти, куме?

Ја дошо да ти кажем неке вијести – одговори он.

Казуј, ионако за последњих десет дана не прочитах никакве новине!

Ништа немој вјеровати тим твојим новинетима, већ мени – важно ће Милош. – Зар те твоје новинчуге нијесу писале да је стари књаз умро, а он, хвала Богу, здрав и жив!

Па јес, куме, имаш право – потврдих ја, сјетивши се да су се сва његова казивања о књазу, одиста, обистинила.

Е, садеве чуј мој куме Зарија – рече, па затим упита: – Богати, који је данаске дан и година?

Четрнајести, девети мјесец 1858. љ. г.

Ма, шта рече, четрнајести девети мјесец, као да о нечему размишља, стаде он да понавља моје ријечи. Посље ће јопет рећи:

Види, куме, стари књаз неће владати ни пуне двије године и умријеће овог истог дана, 1860. године. Умријеће честито и лијепо од своје смрти и старости.

Затим га полако нестаде из мог сна, па се намах опет појави и рече:

Куме, све оно што ти рекох је права божја истина.

Ја се ускоро пробудих, те ми се у једном трену учини да сам, уистину, разговарао са покојним Милошем, али се послије сјетих да је то био само сан.

Кроз који дан сиђох у Ужице те о овоме казивах своме куму проти Милану Ђурићу и побратиму проти Гаврилу Поповићу.

Послије двије године, тачно на дан 14. септембра 1860. године, случајно бијах у Ужицу те са својим кумом Миланом и побром Гавром сеђех пред Дрндовом кафаном, када, ето полицијског пристава који нам донесе вијест да је стари књаз умро данаске прије подне и да им је то из Београда, званично, у начелство, јављено. Сва тројица, сјетивши се мојега сна, углас запитасмо: “Који је данаске дан у години”, а он кратко одговори: “четрнајести септембар!”. Ми се само згледасмо.”

. . .

Осим ових, Милош Тарабић је проти казивао и друга своја пророчанства, која су се обистинила педесет и седамдесет година после његове смрти (умро је 1854. године). Тако је предвидео, како наводи прота:

“На престоље Србије поново ће доци потомци Чернога Ђорђија. Они ће владати Србијом неко вријеме, а затим ће наступити велики ратови. Ратоваће се из године у годину.

Прво ће Србија објавити рат Турској и ослободиће скоро цијело Душаново царство. И таман каде постане великачка држава, удариће на њу Швабо са јоште некијем јевропским силама. Биће велики помор у народу, те се неће знати шта је горе – јал толике погибије војске, јал толике болешчине.”

Могу ти казати – говорио је Милош своме куму – да ће Србија бити пуне три године у мраку. Но, то неће бити рат само Србијин. Све земаљске силе удариће једна на друге. У Кремна ће доћи такви помор да ће скоро све куће бити завијене у црно. Болест што ће овладати овијем крајем биће млого опаснија од душманске војске, која се овдекар и доље у Ужицу буде настанила. Јопет ће из свега тога наша Србија као побједник изићи. Узеће цијелу Босну и Херцеговину и друге земље ђе наши живе. Тако ће свуђе бити наше ђе имаде наше куце.

Неће дуго потрајати и Србија ће постати царевина, јер Аустрије и Турске више бити неће. Биће их, али ће бити малене ко неколико зрна гра у препуној чаши.

. . .

Према причању самог проте Захарија и многих старијих Ужичана, Тарабић му је рекао следеће:

“У оној години у којој ће бити крај овог великачког свјетског помора (првог светског рата, прим. аутора), ти ћес куме умријети. Оба ова рата, онај каде смо ратовали само са Турцима и овај у коме је ратовао читав свијет <Занимљиво је да Милош Тарабић, када говори о овим ратовима, без обзира што прориче далеку будућност употребљава наративно прошло време. Прим. аутора.>, однијеће ти двоје унучади. Једно прије, а друго послије твоје смрти. Од твоје цијеле вамилије у том рату ће погинути још четворо.”

И ова визија Милоша Тарабића се, заиста, испунила:

У балканском рату погинуо је јуначком смрћу протин унук, активни пешадијски поручник Љубиша Поповић, а после протине смрти, у сам освит слободе, у Ужицу, умрла је омиљена Захаријева унука, Јулија Кулић, свршени матурант Београдске учитељске школе. Од остале протине фамилије, у првом светском рату погинули су: Мирко Поповић, професор Ужицке гимназије, Влајко Јеремић, свештеник, Коста Јеремић, свршени препарандиста, и Грујица Јеремић, студент права.

. . .

Здрав и крепак ратар, који је тога јутра пред смрт косио ливаду испред куће, затрази од свог кума, проте Захарија Захарића, да га живог и здравог опоје, јер му у предвечерје “ваља мријети”. Рече: “Тако ми је казато”, и тако би.

. . .

“Једнога дана дође до мене моја кума, Митрова жена, те ми се повјери да се њезин човјек у глуво доба ноћи облачи, обува, излази напоље и у кућу уводи некаквог свијетлог попа. Кад с њиме насамо остане, ондакар закључава врата од собе те сједећи крај огњишта нешто причају, али ништа не једу нити пију…

Мене ова кумина прича подстаче те неђе уочи Јовандана заокупим ја Митра да ми казује с ким се то попом ноћу састаје и разговара. Тада ми он, ко на некој исповиједи, ово исприча:

То је, куме, било садево, око Божића. Чујем ја да неко у пола удара стапом о вратнице, те нако, напола обучен, изађем напоље. Не виђех никог па посмислих да ме уво омануло, те таман мишљах да се вратим у кућу, кад се из мрклог мрака огласи један глас, који ми каза:

Не бој се, Митре, ја сам!…

Окренух се, када тамо, код кућера, стоји прилика чоека, па пође право к мени. Препадох се, а он ко да ми разазнаје мисли, нако, благо, реце:

Не плаши се Митре… Зар ме не препознајеш?

Јок – рекнем му ја.

Ја сам твој стриц Милош.

Али, ти си умро прије млого година! – рекнем му ја.

Јесам! Но, зар се не сјећаш кад смо за овцама ишли планини да сам ти реко да ћу ти се јавити и пошље моје смрти?

Ја се ондакар сјетих да ми је то давно, одиста, казиво те му приђем ближе и препознам га.

Према протином казивању, он је Митра, том приликом, замолио да му што верније опише изглед покојног Милоша.

Митар се, у први мах, некако чудно нећкао па је, после неколико тренутака, своме куму мирно одговорио:

Лијепо је изгледо, мој куме Зарија. На њему некаква мантија, а по њојзи ко да благо свијетле ројеви свитаца, само неком неописаном свјетлошцу. Така му је и глава била… Бијела, а некако свијетла… Цјеливах га у руку, а она мека ко да вуну на преслици држи. Додирнем га по мантији, а она исто нако, кадивена. Све ми се чини да би руком кроз њега мого проћи…

Због овог, нестварног описа, свештеник Захарије је био уверен да је Митар све то сањао или халуцинирао. Тада је између њих започео, први пут сумњичав разговор:

Да нијеси ти то све снијевао, мој Митрашине?

Какво снијевање! Снијевам ли ја, куме, кад вако, садево, с тобом говорим?

Ја му на то рекнем:

Море бити, Митре да си нешта, нако у сну, сам са собом разговорао, па се и куми причињело да с некијем другим причаш…

Боже, куме Зарија!…ј е л’ ти то она моја жентурина рекла да је виђела свијетлог попа, којег уводим у кућу и с њим разговарам?

Ја му рекнем да јесте, а он ми унакрсти:

Е, па ако је то све снијево, није могла и она снијевати исти сан?

Добро, куме Митре, а како он оде од тебе и шта рече?

Рече да ће се јопет јављати и од ондај ми се јави јоште неколико пута. Пошље ми каза да је вријеме да се растанемо те ја изиђох у авлију да га испратим… Тако, полако, дођосмо до кућера, а његова се прилика запласти к’о пласт сијена и тако га, некако, нестаде…

Како? – јопет га приупитах.

Па, не умијем да ти то објасним овијем, људским ријечима, јербо што гођ да ти речем, јопет неће бити онако како је у истину било.

Ја га замолим да то показе како зна, а он ми ондакар реце:

Некако се згрудва те постаде ко грудва снијега… Сјајна и ко златна. Јал’ грудва, јал чаша, то ти не умијем исказати… Посље, то полеће у небо и мени се чињаше да оде међу саме звијезде.

. . .

Двадесет деветог маја 1868. године забележено је у Ужицу Митрово фрапантно виђење убиства кнеза Михаила Обреновића.

Митар се тог дана нашао у овом граду, неким својим послом. Варош је врвела од мноштва грађана, а нарочито сељака, јер је био пазарни дан. У друштву својих Креманаца и неколико пријатеља из села Биоске и Стапара, он се нађе на главном ужичком, варошком раскршћу, званом “Мегдан”. Као и обично, причали су и распитивали се који трговац даје највише воска, соли и шећера за њихову вуну и јагњеће коже.

Без икаквог повода, Тарабић се издвоји од свог друштва, попевши се на сам врх једне купасте гомиле камења, која се ту налазила због поправке калдрме на главној чаршијској улици.

На врху постоја неколико тренутака без речи. Не изусти ни гласа, нити зачуђеним пријатељима објасни овај свој поступак.

Сви га зачуђено гледаху, кад он изненада, викну:

“Куку народе! Изгубисмо књаза! Ено, видим како се бори са животом!… Убише књаза! Убише књаза!”

Док је ово извикивао, око њега се окупи мноштво људи. Сви су се крстили и са страхом, немо загледали један у другог, верујући да је Митар полудео.

Прошло је десетак минута откако је он, непрестано, јадиковао за кнезом Михаилом, кад се на “Мегдану” појави повећа група пандура, која га једва савлада и свезаног поведе у окружни затвор.

“Ама, шта вам је људи”, бунио се Митар. “Шта то радите са мном? Зар не видите како нам душмани убијају књаза?!”

За то време у Београду, Гарашанин је јурио у каруцама, од Књажевог конака у Топчидеру ка Народној скупштини у центру града, док је у ужичкој апсани, ни крив ни дужан, чамио Митар Тарабић.

Молио је апсанџије и кључаре варошког затвора да га пусте. Узалуд! Његова “кривица” била је само у томе што је из далеког Ужица, својим очима сагледао кошутњачку трагедију, у којој је, на најсвирепији начин, убијен кнез Михаило Обреновић, а млади кнежев ађутант, Гарашанинов син, смртно рањен.

Објашњавао је пандурима да је, поред кнежевог ропца, чуо и вапаје неких жена и видео како гине једна од њих, али није имао ко да га слуша. Све је било узалудно. Митру нико није веровао ни једну једину реч…

Тек сутрадан, када су га, у присуству окружног начелника, запитали откуда и како је са те даљине могао да у самом моменту масакра у Кошутњаку све то дозна, Митар им је одговорио да се, одједном, пред његовим очима указала јасна слика кнежеве погибије.

. . .

Месец дана пре него што ће кнез погинути у Кошутњаку, Митар се са кумом Захаријем враћао из Ужица у Кремна. С њима у друштву био је и Миљко Милосављевић, угледни домаћин из села Биоске, велики пријатељ проте Захарија Захарића. Јашуци неколико метара иза њих, Тарабић, одједном, ободе свог коња и нађе се поред својих сапутника рекавши им:

Људи, шћео би нешто да вам речем!

Кажи шта? – запиташе Захарије и Миљко.

Митар дојаха до Захарија и благо га ухвати за браду, па му се поново обрати:

Ево, видите ли! Књажев живот је тањи од било које длаке на овој кумовој бради. Њему дуга нема вијека.

Хајде, богати, Митре, откуда ти то паде на памет, кад је књаз, Богу хвала, жив и здрав ко дрен – у један мах, узвратише прота и Миљко.

Тако ми је казато – уобичајено одговори Митар, па затим, као да се правда, отпоче да објашњава:

Знам ја људи да је књаз жив и здрав. Знадем и да неће умријети од болести.

Него од чега ће?

Од душманске руке из народа свог! Све ћу ја то виђети онога дана и онога часа каде се то буде збило.

О, хо, кумашине, значи скоро ћес у Биоград – нашали се с њим Захарије.

Ма какав Биоград, куме, Зарија, нити би тамо знао поћи, нити доћи, само ми је казато да ћу ја ту несрећу виђети, ма ђе бијо и ма ђе се налазијо!

Неколико дана пред кнежеву погибију, ужицки прота Милан Ђурић наврати код свога кума проте Захарија у Кремна. С њим у друштву у Захариће дође њихов заједнички пријатељ, Захаријев побратим, такође ужички прота, Гаврило Поповић.

Свештеник Гавро је, иначе, био рођени брат ужичког угледног политичара Алексе Ђ. Поповића, првака такозваних “Таковаца” – присталица династије Обреновића. Овом правом народном свештенику није ништа сметало да пријатељује са поповима Ђурићем и Захарићем, које сматраху као ортодоксне карађорђевићевце.

Том приликом прота Захарије повери овој двојици свештеника шта му је Митар Тарабић пре двадесет пет дана рекао о судбини кнеза Михаила Обреновића.

Није прошсло ни недељу дана од овог сусрета у Кремнима, када је сама српска влада из Београда званично потврдила вест о свирепом убиству омиљеног владара Кнежевине Србије. Тада је код ове тројице свестеника чуђење достигло врхунац, јер су се уверили да су се речи Митра Тарабића, које је исказао пред протом и Миљком Милосављевићем, у потпуности обистиниле.

Вапај на ужицкој пијаци потврдио је трагичну истинитост кошутњачког масакра.

. . .

Млади кнез Милан Обреновић слушао је још за време намесничке владавине, док је био непунолетан, приче о “црном пророчанству”, како су тада звали виђења креманских пророка.

Када је постао пунолетан, обрати се своме министру финансија Чедомиљу Мијатовићу, човеку који је, насупрот другим кнежевим министрима, чврсто веровао у исходе казивања креманских пророка.

Заинтересован за судбину династије, он једнога дана нареди свом министру да организује директан сусрет са пророком Митром Тарабићем, јер му стриц Милош беше умро, има већ готово двадесет година.

Преко ужичког окружног начелства удесише да Митра Тарабића доведу кнезу, али да он не зна с ким ће разговарати. Рећи ће му да понесе катрана и луча колико год може, јер ће га у једном граду на Морави чекати један млади трговац који ту робу добро плаћа.

Од Златибора су, иначе, каравански путеви водили долином Мораве, па Митар није имао шта да посумња. Знао је да овим правцем иду све кириџије златиборског краја.

У том граду на Морави, чије се име није могло тачно утврдити, чекао је прерушени кнез Милан, окружен својим такође прерушеним помоћницима, “ортацима” у овом послу. За ову прилику кнез се чак и маскирао, како би сакрио своје младе године.

Милану Обреновићу, одличном “глумцу”, није било тешко да се саживи са овом улогом од које је много очекивао.

Сусрет се одиграо у једној засебној просторији неке кафане на периферији града, ближе караванском путу. Људи Чедомиља Мијатовића су се потрудили да кафана буде полупразна.

Милан седе за један споредан сто, а остали се окупише око другог главног стола, за којим је требало да се изврши ова погодба. За Митра су сви били трговци лучем и катраном.

Пре него што ће позвати Митра у кафану, приђе му један од “трговаца” и рече:

Дедер да видим твој луч. Има један што хоће да ти га откупи.

Митар је то и очекивао, и упутио се у кафану. Али, када се врата отворише, он не пође ка главном столу, већ ка ономе где је седео прерушени српски владалац кнез Милан Обреновић.

Чим га угледа, Митар се до земље поклони.

Шта нам се клањаш – повикаше “трговци”.

Не клањам се ја вама, већ се клањам кнезу Србије – одговори Митар без двоумљења.

Када видеше шта би, сви се чудом зачудише, а Митар на то узврати:

Господару, ја се чудим, како ови људи не виде да ти круна свијетли око главе?

Кнез га онда одмах позва за сто, а он одговори:

Ђе ја могу за твој сто, господару, кад сам ја обичан сељак, осим ако ти наређујеш?

Ниси ти обичан човек, мој Тарабићу, кад си могао мене оваквог препознати.

И тако, Митар седе за сто са владаром Србије тога времена. Лицем у лице, дим уз дим.

И поче разговор.

Ти си прорекао убиство мога стрица Михаила. И заиста се тако и догодило?

Јесам, господару!

Хоћеш ли и мени реци моју судбину?

Немој господару, не ваља! Све ме друго питај, само о томе немој!

Хоћу да ми кажеш!

Немој господару, није добро!

Оћу да ми кажеш!!

Ако ми ти, господару, наређујеш, нека тако и буде!

Наређујем!

Митар му тада рече да ће се оженити лепом и младом женом, племенитог рода, и да ће с њом имати једно мушко дете.

Онда погледа на град и рече кнезу: – Одавде ћеш, господару, са Нишом разговарати.

Кнез му узврати:

Како ја са Нишом могу разговарати, када је Ниш у турској царевини?

Тада му Митар рече:

Неће проћи ни неколико година, а ти ћеш на бијелом коњу ући у Ниш и ослободити све наше крајеве, ђе год српске куце буде било.

Али ти, Митре, рече да ме црне ствари чекају?

Рекох, господару!

И онда му рече да ће у својим најбољим годинама бити прогнан из Србије и да ће умрети у туђој земљи, а да Србију никад више неће видети… Умреће без жене са којом ће кратко времена живети.

. . .

Сутрадан одох до села. Ручах у Мољковићима те се око четири сахата упутим кући. Чим дођох каде тамо затекох куму, Митрову жену.

Видим да је нешто забринута и да с нестрпљењем чека мој долазак. Питам како су са здрављем и да неко може бити није болестан, а она ми одговори да су сви, Богу хвала, здраво и добро.

Ондак ја запитам што је тако снуждена, те ће ми кума на то реци да је таква због Митра, јербо је он наумио да “данаске мре”…

Како да мре? – упитах – кад је здрав ко дрен?

Не знам, само ми је реко да данаске треба да мре, јербо му је тако казато. Отпратио ме теби да дођеш код њега да га исповиједиш и да га опојеш.

Мене ово заинтересова те поново ускочим на коња и тако се са својом кумом нађох у Тарабићима.

Каде тамо стигосмо, опазим ја Митра како коси траву испред куће, а сви се Тарабићи окупили око њега те га погледају као неко чудо. Чим ме видеше, окупише се око мене па ми, скоро шапатом, рекоше да је Митар, Боже прости, полудио, јербо свима њима прича како ће данаске умријети.

Ја се изненадим те у први мах помислим да је, одиста, поманито каде вако здрав може да говори о својој смрти. Кад ме угледа, он к’о да ми прочита мисли, стаде пред мене па ми рече:

Нијесам ја куме ни манит ни чакараст. Ништа немој да се чудиш, јербо је мени суђено да данаске мрем. Зато сам те и звао да дођеш да ме исповиједиш и да ме опојеш да на онај свијет не идем грешан.

На то му одговорим да га исповиједити могу, али да живог човјека опојати не могу, а он ће ми тада казати:

Куме, у животу те ни за шта нијесам молио, сем за ово за које те садево молим. Није гријех, мој куме Зарија, опојати жива чоека кад је тај чоек споразуман с Богом и каде му је она сила рекла да му ваља мријети… Ништа ти, куме Зарија, због тога нећеш увриједити Бога.

Изненадих се кад чух да Митар потпуно трезан и паметан вако говори, те немадох куд, него га прво исповиједих, а посље опојах.

За вријеме опојања он, иза куће, ко да је мртав, леже на голу земљу, те тако ја заврших и тај свети чин.

Већ сунце бијаше залазило па ми ваљаде полазити кући. Све то вријеме Митар би са мном. Весео и здрав, а ја намјерно не хтједох да га питам о смрти, повјеровавши да је се о томе сам нешто пребацио и превидео.

Са свима се руковах те, к’о обично, и Митру пружих руку, кад ме он, изненада, загрли и пољуби у оба образа. Примјетих да му у оку искре сузе. Потом појахах коња и пођох касом преко ливаде.

Окренух се и спазих како на крају ограде од њиховијех куца стоји Митар и како ми маше руком. Тако ми се, може бити, учињело, он тада изгледаше некако сјетно и радосно, у исти мах.

Тек што бијах дојахао до Главичица <брдашца у близини Захарића кућа. Прим. аутора.>, каде ме у галопу сустиже Митров синовац, млади Милан, и рече да је Митар, из чиста мира, умро, посље четврт сахата од мога одласка из Тарабића.”

. . .

Милан Тарабић је био веома угледан кремански домаћин, познат као богат дрварски трговац <Митар је, својевремено, прорекао синовцу Милану да ће се обогатити “уз помоћ горе”, што значи трговином дрвном грађом. Прим. аутора.> и дугогодишњи председник Креманске општине.

За своје време био је врло образован човек и велики пропагатор трезвењаштва у том крају. Умро је у дубокој старости, неколико година после другог светског рата.

Приликом сусрета с њим 1950. године испричао нам је низ детаља у вези са смрћу свога стрица Митра:

“Бејаше лијеп мајски дан. Сунце упекло као усред љета. Ја стајах испред наших штала, а мало подаље од мене зачух звонак звук косе.

Зађем иза куће и видим стрика Митра како коси набујалу траву на оној ливади до саме наше авлије. Мало се застидим што се сам нисам сјетио да то учиним, те се понудим да га одмијеним, а он ми на то рече: – Нека, богати, дијете, још је у мени снаге. Бог је дао, а када дође суђени час, Бог ће је и узети.

Ништа по њему нисам приметио да је невесео и да ће умријети. Штавише, изгледаше крепак и врло разговоран, па ми се опет обрати:

Видим те јуче како си раширио неке новинчуге те их толкујеш и читаш. Богати, шта то толико има у њима важно да си се сав у њих удубио?

Ја му на то објасним шта сам прочитао у тим новинама, додуше, прилично бајатим, а он ми на сва та објашњења одговори:

Ништа те новинчуге не знају и све што их читају само залуђују и варају. Праву истину, овђе, у овоме селу, само ја знам… Но, теби би боље било да о нечему другом размишљаш, а не о тијем новинетима!

О чему? – запитах ја.

О томе, у име Бога, какву ћеш ђевојку и из које куће довести! Не знаш ти да ће овђе и по свијем варошима црне гује <под “црним гујама” Митар је видео будуће водоводне цеви. Прим. аутора.> из земље сву воду попити, те ријеке и потоци неће бити ваки какви су садево да ти је права божија милина да их гледаш. Ето, размишљај и о томе, те гледај да то спријечиш!

Бејаше ме срамота да о свему томе говорим с њим као старијим човеком, а нарочито о девојци, те се поново вратих штали да посвршавам неке послове око наших коња.

Не прође ни један сат, а ја зачујем како стрико Митар гласно дозива стрину. Погледам низ ливаду и видим да је скоро цијела покошена, само му остало да покоси још једно мало парче. Спазим стрину како хита према њему, а он се, рекао бих, некако шеретски, смијуљи на њу.

Кад му она приђе, дуго су несто разговарали, а затим стрина поче гласно да кука, нариче и да се крсти. Видим, он је умирује, косећи и даље оно непокошено парче ливаде.

У томе се она поврати кућама, а све се грува у прса и гласно нариче. Сви се окуписмо око ње, те нам она, у први мах, рече да је стрико Митар умро.

Како умро? – запитасмо ми – кад га ево жива и здрава на ливади?!

Ма није умро, – одговори нам она – али казо да ће садево умријети…

Мени наложи да јој оседлам коња да одјаше у Захариће, да би зовнула кума Зарију да га исповеди и опоје. Тако и учиним, те пред њу доведем коња Биџа, кога сам малоприје отимарио.

Искрено речено, ми сви помислисмо да је стрико Митар мало сишо с ума, али, он све то време седи са нама и гледа нас оним паметним очима, говорећи:

Шта вам је људи? Не игра мечка пред вама, да ме овако гледате ко у неко чудо!

Мало после нам се обрати овим речима:

Идите сваки за својијем послом, а ја сам све своје послове данаске завршио, само још овај са црквом да завршим и да миран идем пред Бога.

Нико није хтео да одступи од њега, већ га некако сви са интересовањем загледасмо, док се он на све нас само благо осмехивао, говорећи нам да ништа не бринемо и да ће и после његове смрти бити све како треба да буде.

Живјеће Тарабићи док год постоји овога свијета, па не треба нико да се жалости што ћу ја данаске мријети – умиривао нас је он.

Не потраја дуго времена, кад ето ти стрине и кума Зарије са крстом и епитрахиљом. Стрико уста са троношца и пољуби се са кумом. Затим се њих двојица одвојише од свих нас и пођоше даље пут ливаде коју је он малочас сву покосио.

Видео сам да се о нечем врло живо расправљају, али нико од нас није могао да разабере ниједну реч. После видесмо како стрико Митар клекну испред кума Зарија, а овај га пошкропи босиоком и прекрсти сребрним крстом.

У том клечећем ставу, доље на ливади, Митар је нешто дуго, шапатом, причао поп Зарији, те после дознасмо да се исповедао.

Затим обојица пођоше порема кућама. Између њих поново наста некакава расправа. Но, ни овога пута ми не чусмо о чему су то тако жустро разговарали. Уђоше у куцу и кроз прозор видех како стрина распреми сећију. Међутим, ја као да чух да јој Митар рече да то не треба да чини. Тада видех како кум и он изађоше из куће на ливаду на коју стрико леже и укрути се као да је мртав. Кад му кум Зарија очита молитву, он мирно устаде као да ништа није ни било те, заједно, са кумом, седе за совру, али ништа не окуси.

Већ се хватао први сумрак и кум Зарија се опрости са стрином. С њим до на крај авлије иђаше стрико Митар. Ту се њих двојица изљубисе, и кад кум закаса коња, он још дуго стајаше крај ограде, машући руком поп Зарији, све дотле док се овај не изгуби са видика.

После се мирно поврати кући те леже на ону сећију. Ми сви за њим пођосмо у собу, али нас он отера. Поред њега оста само стрина…

Није потрајало ни неколико минута кад се зачу њена кукњава и ми се сви, заиста, увјерисмо да је Митар одистински умро. Ја оседлам најбољег коња Султу, те галопирајући стигнем кума Зарију код Главичица и саопштим му вест о смрти стрика Митра.

Кум Зарија ми, том приликом, рече како га је стриц Митар тога дана молио да га исповеди и опоје…”

. . .

Као и визија убиства краљице Драге и краља Александра Обреновића, тако се и она о поновном доласку Карађорђевића на престо Србије обистинила.

О томе прота Захарије прича, бас онако како му је сам Митар испричао:

“По убиству краљице и краља доћи ће лоза Карађорђевића да влада, али ће, потом, настати крвави ратови. Затим ће јопет доћи оно невријеме кад ће зима бити као љето, а љето бити као зима. Тада ће настати рат са Турцима. На Турке ће ударити четири хришћанске државе и наша царинарница биће на Лиму. Тада ћемо освојити и освијетити Косово…

Ускоро посље тога настаће Велики рат у којем ће се силна крв проливати. Кад би сва ова крв ријеком потекла ваљала би камен од три оке. На нашу земљу навалиће три пута силнија војска преко ријеке и прећи ће их. Та ће војска упропастити оне крајеве кроз које будне пролазила. Заћи ће далеко у нашу земљу… Биће тешкијех дана…

Наша војска ће попустити, али ће наједанпут на њено чело доћи паметан чоек на коњу вранцу, који ће знати с њом управљати, па ће реци: “Напријед, народе, српска браћо!” Војска ће тада оживјети. Повратиће се дух у њој и она ће појурити душманина преко тијех ријека. Непријатељ ће доћи до Маљена и Букова. Шумадија ће највише претрпјети.

За наше село не треба страовати. Овђе, у овијем крајевима, пушка неће пукнути, али ако непријатељска војска прође, неће чињети никакво зло… Посље тога, наша војска заузеће нешто Босне и зауставити се до Дрине. Тако ће цуприја у Вишеграду бити пола наша, а пола њиова. Ми ћемо тамо чекати”.

Тих ратних дана, 1915. године, дошло је у Кремнима до сусрета између проте Захарија и др Радована Казимировића, који ће касније објавити књигу у којој ће изнети утиске о овом сусрету.

Тада је прота испричао др Казимировићу нека сазнања о овом делу Тарабићевог пророчанства:

“Овђе, у овој соби, у којој ви сада сједите, драги докторе, ту је аустријски ђенерал ноћивао и одатле наредбе својој војсци издавао. Мени су оћерали два вола и двије краве, вина на педесет, а ракије на двадесет метара, али ми ствари ниста нијесу дирали нити односили. Само су мог унука Чеда пушку собом узели.

Ту, у башчи, имамо и црквену капелу, те из ње, такође, ништа нијесу однијели… Дакле, оно што су узимали, узимали су за јело и пиће, али пустошили нијесу… Све у свему, добро је било…”

Детаљније о самој пропасти Србије у првом светском рату говорио је и покојни Димитрије-Мира Карић, муж протине најмлађе кћерке Драге. Њему је, као блиском члану своје фамилије, прота Захарије поверио ова виђења Митра Тарабића:

“Три љета, куме Зарија, Србија ће бити у мраку, те ћемо три Свете Тројице провести под душманском влашћу. То ће се згодити вако: од севера ће ударити нека велика сила те ће нас она газити и прегазити. Земља ће нам бити пуста. Умираће се од глади и разнијех болести.

За то вријеме наша војска биће у туђини. Прво ће бити на једном мјесту опасаном морима са свијех страна. Кад будне своје ране извидала, ондакар ће од пријатеља добити хране и џебане, те ће поново преко туђијех мора допловити до нашијех граница. Кад ту дође, запоседнуће горе и долове, те ће поново јуришати ка Србији и ослободиће не само наше, него и све оне пределе у којима живе наша браћа.

Још једно ћу ти рећи, куме, душманска војска ући ће у Кремна тачно на Лучиндан, а из Кремана ће изаћи послије три године јопет на дан твоје крсне славе, што ће рећи на празник Светога Оца Луке”.

Све ове визије Митра Тарабића у потпуности су се испуниле и то овим редоследом:

Двадесет деветог маја хиљаду девесто треће године, уместо Обреновића, на владарски престо Србије дошла је династија Карађорђевића.

Није прошло много, свега девет година, а Србија је заратила са Турском, 1912. године, завршивши овај сукоб у своју корист.

После овог рата царинарница Србије је била тачно на Лиму, односно према оним областима Босне и Санџака, које је држала Аустроугарска империја.

После овог рата са Турском, тако рећи без предаха, настаје први светски рат у коме Аустроугарска са највећим ратним потенцијалом креће на Србију и заузима њене северне и неке централне области. Али, заиста, долази “човек на вранцу”, генерал Живојин Мишић, који вештим командовањем и личним примером јунаштва, протерује непријатеља са окупиране територије Србије.

Аустријанци су били у веома тешкој ситуацији, па су замолили свог савезника Немачку за помоћ. Тако су Немци, “сила са севера”, упутили на Србију своју армију, под командом свог фелдмаршала фон Мекензена.

Српска војска под ударом ове снажне силе одступа кроз Албанију и одлази на прегруписавање и опоравак на Крф.

Са Крфа, наша војска, креће у Солун да би, заједно са савезничким армијама, образовала солунски фронт.

Потпомогнута савезницима, српска војска ступа у офанзиву и, из битке у битку, коначно побеђује Бугаре, Аустријанце и Немце.

После тешких борби, Србија ослобађа не само своју територију већ и све оне земље у којима је вековима под туђинском влашћу, живео наш југословенски живаљ.

Што се тиче ослобођења села Кремана, познато је да је ово село окупирано на сам дан крсне славе свештеника Захарија те је, после три године ропства, ослобођено на празник истог светитеља, то јест, на Лучиндан, баш онако како је и рекао протин кум Митар Тарабић.

Митрово виђење аустријске окупације ових крајева показало се тачним – туђинска војска на подручју села Кремна није вршила никаква злодела. Сем одузимања хране, других крађа и отимачина није било.

Предвиђање осталих недаћа се, такође, у потпуности обистинило, јер су се појавиле разне болести, од којих је народ највише страдао. Многе животе у Србији однела је глад и харање пегавог и трбушног тифуса. Болести су погађале не само људе, већ и стоку. Тако је, за те три године непријатељске окупације, у читавом ужичком крају владала несташица хране, чије су се последице осећале још дуго после ослобођења Србије.

. . .

Свака легенда садржи и нешто истине, као и ова која говори о настанку предања око изградње креманске цркве.

А ево како је она настала, шта су о овом сеоском храму изрекли кремански видовњаци, а прота Захарије прибелезио:

“Куме Зарија, Кремна дуго неће имати своје цркве.”

“И ти и твоји потомци дуго ћете служити службу у Биоски и овђе код ове Ћелије.”

“Ти ћеш умријети, а цркве у Кремнима нећеш дочекати.”

“Умријеће ти син, синовац, и унук, али ни они неће у креманској цркви молитве очитати.”

“Каде твоји праунуци будну живи и весели, ниједан од њих неће овђе живјети. Сићи ће доље у Ужице, па ће се оданде, сем неколико њих, раселити далеко, чак до Биограда и по вас цијеломе овом земаљском сару.”

“Тек између два великачка рата, када мир међу људима будне трно ко жижа догорјеле свијеће, Креманци ће отпочети са зидањем цркве те још мало да будну готови па ће стати. Спријечиће их рат.”

Ондакар тијех година, сем једнога твојега праунука, нико од твојих поп неће бити. Но, тај твој праунук, који се будне запопио, неће овђе живјети.”

“У Кремна ће ондакар доћи један поп рода владичанског и под његовом ће се службом црква дићи.”

“Биће она и готова, али задуго јопет неће бити праве цркве… Биће је тек ондакар каде се у онијем годинама усред бијела дана тај дан будне претворио у ноћ.”

То је све што су о креманској цркви изрекли Милош и Митар Тарабић. Све друго може се приписати маштовитости народа овога краја.

Колико су те њихове визије биле тачне уверићемо се сагледавањем исхода ових порука:

Чињеница је да село Кремна није имало своју цркву скоро више од два века, односно од досељавања фамилија на ово подручје, па све до данашњих дана.

Тачно је да су сви свештеници из фамилије Захарића служили службу у биоштанској и стапарској цркви, као и у креманској богомољи званој “Ћелија”.

Прота Захарије је умро, а црква у Кремнима није била подигнута.

Умрли су протин син Коста и синовац протојереј Радован, служеци службу у Биосци и у “Ћелији”.

Као млад свештеник умро је у Кремнима 1931. годије и унук проте Захарија, Ђорђе Ђоко Захарић.

Многи протини праунуци рођени су у Кремнима, али од њих у овоме селу одавно нико не живи. Чим су поодрасли, преселили су се у Ужице. Неки у том граду живе и данас. Међутим, има их готово на свим континентима, или како су то лепо Тарабићи објаснили: “Биће их по васцијелом земаљском сару…”

Обистинила се и порука креманских прекогнистицара да ће креманска црква почети да се гради између два велика рата. Њена изградња је, заиста, отпочела тацно у сумрак мира, 1938. године, уочи избијања другог светског сукоба, “каде мир будне трно ко зиза ове догорјеле свијеће…”

Уочи другог светског рата, од толико свештеника у фамилији Захарић остао је само један. Био је то протин праунук Стјепан Ђ. Захарић, али ни он није службовао у Кремнима, већ у једном месту код Александровца жупског.

Последњи свестеник из ове фамилије, који је до краја свог живота службовао у Кремнима, био је Захаријев синовац Радован, који је ту и умро 1935. године. Његовом смрћу, док је још праунук Стјепан био на школовању, свештеничко место било је упражњено па је за креманског пароха рукополозен млади свештеник Вукоје Цвијовић, родом из ужичког села Дрезника.

Овај свестеник био је рођени синовац владике Јосипа Цвијовића па је, самим тим, и порука Милоша и Митра у потпуности реализована: “а тада ће доци један поп од рода владичанскога…”

Грађење цркве је завршено 1941. године у марту месецу, уочи априлског рата. Требало је да се обаве само унутрашњи радови, иконостас и остало. Уласком Југославије у рат, ти радови су стали. За време окупације 1942. године било је заказано освећење цркве, али изненадним немачким хапсењем жичког владике Николаја Велимировића тај свечани чин је одложен.

После ослобођења дуго се чекало на освећење ове креманске богомоље. У суштини, недостајала су новчана средства за довршење иконописа. Освећење је најзад одржано шездесетих година и то баш у оној години у којој се дан претворио у ноћ, онда када је наступило познато помрачење Сунца.

. . .

Појавиће се људи са звијездом на челу. И владаће Ужицем и овијем крајевима равно 73 дана, те ће пошље, пред душманском силом, отићи преко Дрине, Увца и Лима. Каде се то будне збило појавиће се велика глад и зло па ће Срби ратовати, клати се и убијати једни друге…

. .

Савршсено виђење постанка и краја Ужицке Републике из 1941. године и појаве “људи са звијездом на целу”, односно партизана, описано је до детаља који збуњују. Предвиђање да ћце Ужичка Република трајати исто онолико дана, колико је 1941. године, заиста, и трајала. И то се остварило готово хронометарски тачно…

. . .

“Ондакар ће бити мир, а читавим свијетом изнићи ће нове државе, црне, бијеле, црвене и жуте. Изабраће се један изборни суд, те неће дати да људи ратују једни противу других. Тај изборни суд ћце бити над свијем царевима. Тамо ђе се рат појави, Суд ће пресуђивати и заводити љубав и слогу, уместо омразе и клања. Тај који будне доживио то вријеме, биће срећан и пресрећан.

Процћ ће подоста година па ће неки цареви, мали и великацки, престати да поштивају тај Суд, али ће јопет имати обзира према њему, бар ријечима. А при том ће радити оно што им је воља…”

. . .

“Посље другог великачког рата људи таком силом неће ратовати за дуго времена… Бице ратова, али некако малијех;

Јопет ће гинути хиљаде и хиљаде људи, али у тијем малијем ратовима, али великачког рата јоште неће бити;

Бице неколико ратова близу царства јудејскога, па ће, мало помало и тамо наступити мир;

У тијем ратовима ратоваће брат противу брата, па ће се посље мирити и грлити, али ће остати омраза у њима самима;

Све те ратове и буне чиниће великачка царства од своје чисте злобе и пакости, а они што будну ратовали убијаће једни друге због своје маните памети.”

. . .

“Вријеме мира и изобиља трајаће дуго. Родиће се млого кољена која ће живјети и умријети у миру, а да рат будну дознавали само преко мудријех књига, ријечи и разнијех приказа…”

“…Наша царевина ће ојачати и ђе се год будне чуло име наше, сви ће нас цијенити и вољети. Народ ће јести само шенични љеб, а кукурузни каде се ужели. Сви људи ће се возити колима брез волова а та ће кола сама од себе ићи. Вуда и свуда, људи ће небом путовати, па ће одозгор са неба погледати доље, ко да су се на два Рујна и двије Таре попели…”

“…Доље, у Ужицу, и свуђе по овијем брдима, изнићи ће многе фабрике, па ће људи земљу напустити и у њима радити. Биће им лијепо дуга времена, али ће се посље, јопет, земље сјетити, па ће од ње своје вабрике правити”.

. . .

“Митар ми је свашта казиво, те је рекао да ће чоек плавијех очију, а са звијездом на челу прекинути љубав са нашом православном браћом, Русима. Он неће њима бити захвалан ни за то што сиједи на нашему престољу, на који су га они устоличили и попели. Настаће великачка омраза између наске и Руса. Пашће крв у нама самима. Но, те ће се ране лако пребољети и ми ћемо се јопет са Русима измирити, али никад искрено, него онако, на ријечи и говору, да нас други не би разумјели, како једни друге притворујемо и лажемо”.

. . .

“Србија ће најбоље живјети када се на њено престоље попне чоек плавијех очију, на бијеломе коњу, који будне у Србију дошао и донео неку нову вјеру. Тај што се на наше престоље попне, бице дуговјечан и крепак, те ће умријети око своје стоте године. Он ће вољети много да лови, те ће у једноме лову, нехотице пасти са свога коња бијелца и ногу изгубити. Од тога губитка ноге ће и умријети, а не од старости своје.

Посље њега, доци ће да влада нашом царевином некаква комисија, али више неће бити нако како је било.”

. . .

“Иако ће у нашој царевини људи заборавити на глад и чемер и у великачком рахатлуку живјети, брат ће с братом мрзити и зло један другом мишљети.

На нашијем границама и преко њих појавиће се нови народ. Рашће ти људи из земље, ко трава на ливади посље великога дажда, а биће вредни и поштени, те ће на нашу мрзију одговорити својом памећу. Они ће пазити једни друге, ко да су сви браца рођена. Ми, јопет, од своје маните памети мишљећемо да све знамо и умијемо, те ћемо онај народ крстити неком новом вјером која се будне у нас појавила, али сво то крштење наше залуд ће бити, јербо ће сви људи тога новога народа вјеровати само у себе и ни у кога више. Великачки белај ће настати око тога, јербо ће тај народ јуначан бити.

Млого љета потрајаће тај белај, али нико ништа учињети не море, јербо ће тај народ ницати свуда као трава. Један који се будне родио много љета посље тебе, биће честит и уман, те ће се с тијем народом у миру разграничити. Ми ћемо ондакар у слози живјети – они тамо, ми вође и тамо. Тај који будне чинио то разграничење и биће и ко неће бити твој род.”

. . .

“Када Дрина код Бајине Башче будне премошћена на два мјеста и када потекне уз Тару, а у истом дану се поклопе Велики петак и Ђурђевдан – тих година ће наступити некакав великачки белај”. <*Белај, реч турског порекла. Означава појам зла. Прим. аутора>

. .

Дочекали смо да Дрина, баш код Бајине Баште, буде “премошћена на два мјеста”, спајајуци обале Босне и Србије, изградњом два гигантска хидроенергетска објекта.

Завршетком друге реверзибилне бране “Перуцац 2” догодило се чудо! Дрина је потекла уз планину Тару, пунећи велико акумулационо језеро, на висинској разлици од неколико стотина метара.

. .

И треће, зачуђујуће казивање да ће Ђурђевдан пасти на Велики петак, обистинило се 1983.године. У црквеном календару за просту 1983. годину могло се прочитати да су се шестог маја “поклопили” Ђурђевдан и Велики петак.

. .

Остаје да се види какав то “белај” треба да настане када се ова три чуда догоде, а догодила су се.

. . .

“Цијелијем свијетом владаће нека болешчина те нико умијети неће да јој ране извида; сви ће казивати ја знадем, ја знадем, јербо сам учен и науцен, а нико ништа знати неће.

Лутаће људи са мислима около и наоколо, а никако неће моћи да нађу прави лијек, а он ће Божијом помоцу бити свуђе око њих и у њима самима.

Направиће чоек сандук и у њему ће бити неко сокоћало са приказама, а да неће умијети са мном мртвим да бесједи, брез обзира што ће то сокоћало бити близу овоме другоме свијету ко влас до власи косе на свијем људским главама.

Уз помоћ тога сандука са сокоћалом чоек ће моћи да види шта се свуђе на овоме земаљскоме сару чини.

Моћи ће одавле из Кремана да види шта се тамо иза седам гора и седам мора чини, а да за мене раба божијег, што вас вако у сну и јави мртав походим и што сам вам вако близу неће хтјети ни да зна, ни да сазна.

Бушице људи бунаре у земљи и из њија вадити злато које ће све окретати те им давати свијетлост, хитрину и снагу, а земље ће тугом проплакати јер ће на њојзи самој бити млого више злата и свијетлости, но у утроби њеној. Бољеце је ране од тијех рупетина.

Умјесто да косе и пласте људи ћце копати свуђе, ђе треба и ђе не треба, а те ће силе бити свуђе око њих, само што неће умијети да збори и да им казује: “Дај, узмите ме, зар не видите да сам туј, свуђе око вас. Тек посље много љета, људи ће се сјетити ове силе праве, па ће виђети какву су лудост чињели са тијем својим рупетинама. Биће те силе и у самијем људима, али ће проци подоста времена да је они дознају и употребе. Тако ће човјек живјети дуго, млого дуго, а да неће умијети да сам себе позна. Биће млого разнијех мудраца који ће преко својијех књига мишљети да све знају и да све умију. Они ће бити великачка препрека да се до овијех дознања дође, а каде се све то дозна и спозна, ондакар ће људи увиђети у каквој су заблуди били, слушајући ове њиове мудраце. Кад се то будне згодило, људи ће се кајати што то прије нијесу дознали, јербо је то дознање сасвијем просто.

Радиће људи још свакојаких глупости, па ће мишљети да све знају и умију, а знати ништа неће.

Појавицћ се мудраци на Истоку па ће њиова памет прећи сва мора и све међе, а људи јопет неће задуго вјеровати ни овој мудрости, па ће ову истину истинску оглашавати за лаж.

Нечастивог бити неће у њиовим душама него нечега млого згорег од нечастивог. Они ће вјеровати да је сва та њиова омама истина права, а ње у њиовијем главама бити неће.

И код наске ће бити ко у читавом свијету. Људи ће омрзнути ваздух и овај божији дах и сву божију љепоту па ће бјежати у смрад. Нико их неће тамо гонити, него ће они то сами, од своје воље, чињети.

Овђе у овијем нашијем Кремнима млоге ће њиве заливађене бити, а млога огњишта угшсена па ће они што су отишли јопет вамо долазити да се лијече, да се надишу ваздуха и да оздраве.

Нико неће хтјети, ни моћи, да им казује да туј, у овоме рајскоме мјесту, могу ћупове са жеженим златом напунити, а и да им неко казује, зар би га они слушали и чули.

У Србији нећеш моци да разликујеш ко је је мушко, а које је женско чељаде. Сви ће исте аљине носити. Та несрећа ће нам доћи са другијех страна, али ће се код нас највише задржати. Виђеће се младожења и млада, а нико неће знати које је од њих двоје невесник, а ко невјеста.

Народ ће изглупити и глупити све више. Рађаће се људи, а да не знају ко им је ђед и прађед. Људи ће мишљети да све знају, а ништа знати неће.

Срби ће се одвајати једни од другијех, па ће све говорити: “Ја нијесам Србин, ја нијесам Србин. Нечастиви ће ући у овај народ и у постељку легати са српскијем сестрама, мајкама и женама. Правећи им таку ђецу да међу Србима, откако је вијека и свијета горег рода бити неће. Рађаће се све сами сињи кукавац, а да нико неће у снази бити да роди правога јунака.

Наске као да једно вријеме у овијем нашијем пређелима неће ни бити, ни постојати. Отићи ћемо неђе на сјеверну страну, те ћемо пошље виђети каку смо глупост учињели и јопет ћемо се вамо вратити. Када се вамо буднено вратили, јопет ћемо у своју памет дћци, те ћемо нечастивог оћерати да га више никад, у име божије, не видимо.

Међу људима у једноме народу тамо на сјеверу ко из воде изници ће један мали чоек па ће људе учити љубави и дружељубљу, али и он ће имати млого притворица и јуда и биће цас горе, час доље. Нико од тијех притворица неће хтјети да сазна шта је то права људска милост, но остаће његове мудрачке књиге, а и све ријечи којима он будне зборио па ће људи виђети у коликој су заблуди били. Виђеће да су се ко жене свађали ни око шта и ни за шта.”

. . .

“Кад мирис изиђе из пољској цвијећа, кад милост изиђе из човјека, кад ријеке изгубе своје здравље… ондакар ће наступити највећи општи рат…”

. . .

“Свијет ће бити раздвојен на два дијела ко ова посриједи пресјечена јабука…

Та воћка више никада не море да будне цијела…

Јавиће се неки трећи да својијем срцем зацијеле ову јабуку, али од њиове жеље и љубави вајде никакве бити неће.”

. . .

“Прије овога рата на пријестоље великачког царства народа преко бескрајне воде устоличиће се један чоек који будне и сељак и чауш.”

Он више неће давати црвеном цару да се шири и да се богати, него ће се с њиме шиљбочити и препуцавати…

Ондакар ће наступити велики преокрет и више неће бити нако ко што је бивало под другијем царевима који су били на пријестољу ове царевине прије његовог доласка.

Тај нови цар узеће пушку, али неће пукнути на црвено царство него ће само шенлучити…

Шенлучиће и онај други, што ће касти, црвени цар.

Они књазеви које тај цар народа преко бескрајне воде будне изродијо са својом царицом, биће љутог убојитог лица, зеравичијех очију, те ће они пушке опалити.”

. . .

“Кад избије овај љути рат, тешко онијем војскама које будну узлећеле у небо, а благо онијем војницима који будну војевали по земљи и по води.”

. . .

“Људи који будну водили овај рат имаће своје учењаке и мудраце који ће измишљати свакојаку танад за своје топове.

Каде опале, ондакар ће ова танад, ђе год будне пала, умијесто да убије замађијаваће све живо, људе, војску и стоку.

Та мађија бацаће их у сан, те ће они нако замађијани спавати умијесто да војују, а пошље ће се враћати у своју памет.”

“Ми у том рату нећемо војевати, али ће се други бити преко нашијех глава.

У ваздуху изнад Пожеге с неба ће ужарени људи падати на земљу”.

. . .

“Враћао сам се видовњаком Тарабићем са вашара у Пожези. На измаку Пожеског поља Митар се стаде освртати преко те простране равнице и загледати се у небо: Ја, мили Боже, куме прото, чудесних чуда што ће се десити! Видиш ли колико је ово Пожешко поље? Једнога дана биће пуно запаљених људи који ће буктати као луч и падати озго с неба!”

Е, куме Матија – обрати се Захарија Митру његовим крстеним именом. – Сад ја видим да си заиста полудио! Што то бунцаш, море?! Откуд живи људи на небу па да озго падају запаљени.

Нема их сад, куме прото, али ће их ускоро бити на небу више него тица. Летеће на лађама, с топовима…

Будибогснама, куме Митре, прекрсти се! Пробуди се, море!

Не спавам, куме, ни ноћу, некмоли сад у путу…

Види и добро упамти; ако не дочекаш ти куме прото, дочекаће бар неко твој. Погледај: цело небо над овом нашом Пожегом гореће једнога дана као запаљено и озго падаце у пламену лађе и људи и бице пуно поље изгоријелих као угљен!

А ко ће се то тући у небу над Пожегом? И, с ким?

Е, то је то, што је најчудноватије, куме: Нису Срби! Као да је Срба нестало у Србији, па неко други над њом… Побиће се куме прото, страсно Руси са Талијанима. Видим пуно то поље изгорјелих лађа спаљених крила, и живих људи у пламену, још висе изгорјелих, па се куме, смањили ко ђеца!

Прота скинуо ћиту и крсти се. И Митар скинуо целепус <*целепус. Стара српска национална капа, слична плиткој шубари или плићем фесу без кићанке. (Шајкаца је тек крајем прошлог века, за време модернизовања српске војске од стране иницијативе краља Милана, дизајнирана у Бечу као војничка капа.) Прим. аутора.> па се и он крсти и молитва нешто.

Покри главу па ће уплашено:

Упамти то, куме, и не казуј никоме. Не шали се! Да и тебе не прогласе лудаком. А кад ће то бити куме прото, не знам. НЕ ДА МИ СЕ ДА ВИДИМ!

. . .

“Посље овог рата на пријестоље свијета доци ће један племенит и добродушан риђи чоек.

Благо ономе који то доживи, јербо ће тај риђокоси свијем људима донијети срећу.

Он ће бити дуга вијека и владаће све до смрти своје од Бога дате…

За вријеме његово ни посље њега ратова више никад бити неће, али ће тамо у ко зна којем времену и вијеку за људе, због њиовијех глупости, наступити велико зло и омраза људска.”

. . .

“Видиш куме, каде људски род пошље Општега рата <Општи рат – Трећи светски рат.> стане да живи у миру и изобиљу, све ће то бити један грки <Грки- горки.> привид људскијех заблуда, јербо ће млоги заборавити на Бога, па ће се клањати својој људској памети…

А знаш ли ти, куме, шта је људска памет према вољи и знању Бозјем? То није ни једна кап воде у највеликачкијем мору!

Отићи ће чоек и до другијех свјетова и тамо затећи празнину и пустош, али ће јопет сматрати да све боље зна, него ли, Боже прости, сам Бог.

Тамо сем мира Божијег ниста виђети неће, али ће срцем и душом осјетити сву Божију љепоту и снагу. Људи ће се колима возити и по мјесецу и по звјездама. Они ће тамо тражити други живот, али тамо живота ваког какав је у нас бити неће. Биће га, али они неће умјети да разумију да је то живот накав какав јесте.

Онај који будне тамо ишо, а не будне, Боже прости, вјерово у Бога како приличи чоеку од части и поштења, тај када се будне вратијо ће рећи: “Еј, ви, људи, који Бога са сумњом помињете, пођете вамо ђе сам ја бијо, па ћете ондакар виђети шта је снага и ум Божији!”

Биће и онијех људи који неће хтјети да разумију шта је то Божија моћ и коликачка је њена сила. Њима ће ти људи што будну походили мјесец и звијезде причати о ономе што будну тамо доживјели, те ће им рећи о тијем бескрајним и о тијем пређелима божанскијем, ђе нема никаквога краја и никаквога почетка, а ови ће други врћети главом и у то вјеровати неће док се само горе не попну и ондакар дознају у коликачкој су залудној памети били.

Но, што се гођ више будне знало, мање ће се људи међу собом вољети и пазити. Настаће така омраза да ће им разна сокоћала бити преча од својијех најближих.

Чоек ће више вјеровати своме сокоћалу, него своме првом комшији…

Они који будну читали и писали разне књиге с нумерама сматраће се да највише знају. Ти људски мудраци ће све препустити овијем низовима те нако како им нумера рече, тако ће живјети и радити. Међу тијем мудрацима биће добријех и рцина <рцин: провинцијализам турског порекла, има значење злог и уображеног човека истовремено.>. Они рцинасти чиниће разне зле марифетлуке. Троваће ваздух и воду и пуштати кијамете по морима сињим, ријекама и земљи, те ће људи нагло умирати од некаквијех болешчина. Они добри и мудри виђеће да сав тај њихов труд и аргатлук <аргатлук: рад, турцизам. Прим. аутора.> не вриједи ни по луле дувана и да води пропасти свијета, те ће умијесто нумерације потражити своју памет, за замишљајима. Када се стану више бавити замишљајима, биће ближи Божијој мудрости, али ће све доцкан бити, јербо ће они зли већ сву земљу упропастити и настаће прави помор. Ондакар ће људи бјежати из вароши у села и јопет тражити планине и три крстате горе да тамо, у њима, дишу и пију воду. Они који будну побјегли спасиће себе и пород свој, али не сви и не задуго, јербо ће се појавити великачка глад. Хране ће бити по варошима и селима, али ће свуђе отровата бити. Млоги ће да би јели и најели се трпати све у уста, те ће од тога одмах помријети. Онај који будне постио и испостио, тај ће остати зив јербо ће га свети Дух чувати и биће ближи Богу.

У то вријеме помора, у руским далеким горама појавиће се млади чоек по имену Мијајло. Имаће свијетло лице и сав лик ће му милостан бити. Људи ће му се чудити како корача небом, а он ће отици до првог намастира <*намастир: архаизам грчког порекла, означава појам манастира. Прим. аутора.> и зазвонити на сва намастирска звона. Народу који се будне окупијо око њега ће казати:

“Заборавили сте ко сам и да нијесам умро, него жив отишо у небо.”

А људи који га буду гледали ће реци:

“Нијесмо, нијесмо, ти си свијети Арханђел Мијајло.”

На те њиове ријечи он ће се благо насмијати, говорећи им:

“Разапели сте Богочовјека и Сина Божијег, а Бог вам је дао памет да њоме мислите и љубите све око вас. Постали сте звијери и човјекоубице! Нијесам дошао да вас ћерам да се плашите и са стравом вјерујете, већ сам међу вама да вас уразумим! Нема више богатог ни сиромаха, а ви се јопет мрзите, гложите и убијате. Заборавили сте на душу своју!”

Ондакар ће за Мијајлом поћи сви народи и земља ће постати права рајска башча. Храна ће изницати свуђе, и у ријекама, морима и шумама. Они, који се ондај роде живјеће срећно и дуговјечно да ће и заборавити када су се родили.

Мијајло ће бивати свуђе, а понајвише у Цариграду, све док људи не проговоре једним језиком и једном вјером. Пошље ће јопет задовољан отићи у небо.”

. . .

“Сваки се људски иксан роди да умре”, казивао ми је Митар. “Има некијех људи који само у привиду живе лијепо и некијех који се цијелога живота пате и злопате. Нема, мој куме Зарија, ниједнога створа људскога који докле живи нема никаквијех брига. Чоек се роди да у својој младости будне лијеп и крепак, а у старости да будне грдан и ружан и слаб. Залуд му је ондакар свако вако живовање, уистину говоријо је Митар, када се роди лијеп, а умре грдан и нејак. Нема ниједнога људскога иксана који се неће сам са самијем собом приупитати через чега се родијо да вако живи и умре?

Дуго ће мој куме Зарија, људи тако живјети и мријети, а да не будну знали да каде им дође вакат да мру то неће бити њиов крај.”

О томе ми је Митар млого говоријо, али ја га нијесам млого разумијо шта он с тиме оће да искаже.

“Видиш, мој куме Зарија”, казиво је он, “чоек нема само једно своје обличје, него има два. Једно му ко одијело сашију људи каде се роди, а друго му даје сам Бог каде мре да би и пошље живота овога јопет живијо. То друго обличје ти, куме, не видиш, а ја га неки пут видим, по прилици ко каде сам видијо мртвога Милоша. То ти је, куме, нако ко, каде лисната гора у свако прољеце јопет зазелени. Тако чоек јопет живне и када умре. Ондакар Бог њему дадне то друго обличје вјечно и лијепо. Каде се сваки људски створ у то ново своје обличје заодене, он оде право у вјечност! Чоек и јесте род земље и воде, те исто ко и оне што зими замиру и леде се у прољеће јопет гргоље и протичу и цвјетају новијем цвијећем и травама.”

Ја га упитам како то друго обличје изгледа и од чега је саздано а он ми на то рекне: “Да ли си ти, куме, виђео и чуо каквог сељака да ти каже како је неђе усред шуме на некаквој ливади виђео вилинско коло. Е, куме, ако ти то рекне неки паметан чоек који није теби дошо из меане, него из цркве посље причести, ондај му вјеруј да је истину казиво и да је уистину виђео коло вилинско, јербо постоји неко уписано вријеме каде се то њиово коло може виђети.”

Каде сам га запито: Јесу ли то виле, Боже прости, нешто слично ангелима Божијим, Митар ми је на тај мој упит одговорио: “Нијесу то виле ангели Божији, него су то честите ђевојке, које су се рано опростиле од овога свијета у цвијету младости своје.”

О томе ми је јоште говоријо, али је све то казиво некаквијем чудним ријечима, тако да га ја нијесам мого разумијети. Те ријечи и та два људска обличја нијесам мого појмити, мада се он трудијо да ми то боље и јасније рече. Помињо је некакав Божији прах у воздуху, те ми је казиво да је све то близу људској памети, а да чоек због свога уобразења неће ни хтјети то да схвати и разумије.”

. . .

РАЗГОВОРИ СА БУДИМИРОМ МИЛОСАВЉЕВИЋЕМ, потомком Тарабића

Но, што се гођ више будне знало, мање ће се људи међу собом вољети и пазити. Настаће така омраза да ће им разна сокоћала бити преча од својијех најближих.

Чоек ће више вјеровати своме сокоћалу, него своме првом комшији…

Они који будну читали и писали разне књиге с нумерама сматраће се да највише знају. Ти људски мудраци ће све препустити овијем низовима те нако како им нумера рече, тако ће живјети и радити. Међу тијем мудрацима биће добријех и рцина <рцин: провинцијализам турског порекла, има значење злог и уображеног човека истовремено.>. Они рцинасти чиниће разне зле марифетлуке. Троваће ваздух и воду и пуштати кијамете по морима сињим, ријекама и земљи, те ће људи нагло умирати од некаквијех болешчина. Они добри и мудри виђеће да сав тај њихов труд и аргатлук <аргатлук: рад, турцизам. Прим. аутора.> не вриједи ни по луле дувана и да води пропасти свијета, те ће умијесто нумерације потражити своју памет, за замишљајима. Када се стану више бавити замишљајима, биће ближи Божијој мудрости, али ће све доцкан бити, јербо ће они зли већ сву земљу упропастити и настаће прави помор. Ондакар ће људи бјежати из вароши у села и јопет тражити планине и три крстате горе да тамо, у њима, дишу и пију воду. Они који будну побјегли спасиће себе и пород свој, али не сви и не задуго, јербо ће се појавити великачка глад. Хране ће бити по варошима и селима, али ће свуђе отровата бити. Млоги ће да би јели и најели се трпати све у уста, те ће од тога одмах помријети. Онај који будне постио и испостио, тај ће остати зив јербо ће га свети Дух чувати и биће ближи Богу.

У то вријеме помора, у руским далеким горама појавиће се млади чоек по имену Мијајло. Имаће свијетло лице и сав лик ће му милостан бити. Људи ће му се чудити како корача небом, а он ће отици до првог намастира <*намастир: архаизам грчког порекла, означава појам манастира. Прим. аутора.> и зазвонити на сва намастирска звона. Народу који се будне окупијо око њега ће казати:

“Заборавили сте ко сам и да нијесам умро, него жив отишо у небо.”

А људи који га буду гледали ће реци:

“Нијесмо, нијесмо, ти си свијети Арханђел Мијајло.”

На те њиове ријечи он ће се благо насмијати, говорећи им:

“Разапели сте Богочовјека и Сина Божијег, а Бог вам је дао памет да њоме мислите и љубите све око вас. Постали сте звијери и човјекоубице! Нијесам дошао да вас ћерам да се плашите и са стравом вјерујете, већ сам међу вама да вас уразумим! Нема више богатог ни сиромаха, а ви се јопет мрзите, гложите и убијате. Заборавили сте на душу своју!”

Ондакар ће за Мијајлом поћи сви народи и земља ће постати права рајска башча. Храна ће изницати свуђе, и у ријекама, морима и шумама. Они, који се ондај роде живјеће срећно и дуговјечно да ће и заборавити када су се родили.

Мијајло ће бивати свуђе, а понајвише у Цариграду, све док људи не проговоре једним језиком и једном вјером. Пошље ће јопет задовољан отићи у небо.”

. . .

“Сваки се људски иксан роди да умре”, казивао ми је Митар. “Има некијех људи који само у привиду живе лијепо и некијех који се цијелога живота пате и злопате. Нема, мој куме Зарија, ниједнога створа људскога који докле живи нема никаквијех брига. Чоек се роди да у својој младости будне лијеп и крепак, а у старости да будне грдан и ружан и слаб. Залуд му је ондакар свако вако живовање, уистину говоријо је Митар, када се роди лијеп, а умре грдан и нејак. Нема ниједнога људскога иксана који се неће сам са самијем собом приупитати через чега се родијо да вако живи и умре?

Дуго ће мој куме Зарија, људи тако живјети и мријети, а да не будну знали да каде им дође вакат да мру то неће бити њиов крај.”

О томе ми је Митар млого говоријо, али ја га нијесам млого разумијо шта он с тиме оће да искаже.

“Видиш, мој куме Зарија”, казиво је он, “чоек нема само једно своје обличје, него има два. Једно му ко одијело сашију људи каде се роди, а друго му даје сам Бог каде мре да би и пошље живота овога јопет живијо. То друго обличје ти, куме, не видиш, а ја га неки пут видим, по прилици ко каде сам видијо мртвога Милоша. То ти је, куме, нако ко, каде лисната гора у свако прољеце јопет зазелени. Тако чоек јопет живне и када умре. Ондакар Бог њему дадне то друго обличје вјечно и лијепо. Каде се сваки људски створ у то ново своје обличје заодене, он оде право у вјечност! Чоек и јесте род земље и воде, те исто ко и оне што зими замиру и леде се у прољеће јопет гргоље и протичу и цвјетају новијем цвијећем и травама.”

Ја га упитам како то друго обличје изгледа и од чега је саздано а он ми на то рекне: “Да ли си ти, куме, виђео и чуо каквог сељака да ти каже како је неђе усред шуме на некаквој ливади виђео вилинско коло. Е, куме, ако ти то рекне неки паметан чоек који није теби дошо из меане, него из цркве посље причести, ондај му вјеруј да је истину казиво и да је уистину виђео коло вилинско, јербо постоји неко уписано вријеме каде се то њиово коло може виђети.”

Каде сам га запито: Јесу ли то виле, Боже прости, нешто слично ангелима Божијим, Митар ми је на тај мој упит одговорио: “Нијесу то виле ангели Божији, него су то честите ђевојке, које су се рано опростиле од овога свијета у цвијету младости своје.”

О томе ми је јоште говоријо, али је све то казиво некаквијем чудним ријечима, тако да га ја нијесам мого разумијети. Те ријечи и та два људска обличја нијесам мого појмити, мада се он трудијо да ми то боље и јасније рече. Помињо је некакав Божији прах у воздуху, те ми је казиво да је све то близу људској памети, а да чоек због свога уобразења неће ни хтјети то да схвати и разумије.”

. . .

РАЗГОВОРИ СА БУДИМИРОМ МИЛОСАВЉЕВИЋЕМ, потомком Тарабића

Комунизам ће побиједити, али само уз Божју помоћ. То ће се десити када Михаило с неба сиђе на земљу…

А затим додаде:

То што ти и остали називате капитализмом, то јењава само по себи. Зато што чоек на овој земаљској кугли више није во да трпи било чији јарам.

Што рече Митар од ђавола је гора људска омама, то јест заблуда. Ријеч је само о имену, а не о правој истини.

Читав свијет иде ка једној социјали. Али, људи никад не могу бити исти, јер ни у шуми нигде нема истог дрвета. Један се човек роди лијеп, други ружан. Један воли пецење, а други смок…

Кад би ти свим људима, женама и деци сваког мјесеца давао једну исту плату, опет не би исто живјели. Опет би неко живео горе, а неко боље…

То исто ће доћи заједно са Михаилом, када међу људе буде завладала љубав и слога, вјечити мир и вјечити живот…

. . .

Тако сам у једнога дана, интересујући се за високи наталитет становништва ове наше планете, поставио питање опстанка човечанства, о опасности од гладовања толиког броја људи.

Погледао је некуд у даљину, а затим као да се враћа са неког далеког пута и као да ме тек тада, први пут види, одједном, проговорио:

Што рече Митар, знаш, људи и не знају какво благо наша земља садржи, а једнога дана када буду сазнали, догодиће се…

Овде Будо прекину мисао. Ја га упитах на коју област света мисли, зна ли како је то предвиђао Митар Тарабић?

Знаш, не умем тачно да ти кажем где може бити та област. Знам да то није у Европи, Африци, а није ни у Америци.

Дуго сам размишљао да ли је у питању далека Аустралија, или опет Америка…

Што рече Митар, то ће бити у једној држави, у којој се сви воле. У тој држави влада слога, љубав, весеље и пјесма. Нико никог не мрзи.

Сви вјерују у истог Бога, а има их бијелих, црних, црвених и измјешаних у боји коже и у лицу…

Знадем да је то једна велика држава.. Велика скоро ко Европа. Преко сто милиона живи у њој…

Но, опет то није Америка за коју сам дуго мислио да јесте. У Америци се много не воле црни са бјелима и црвенима, а у тој земљи што рече Митар, спаја их љубав и слога.

Тамо, рекао бих, има доста шума. Скоро половина те државе је под шумом.

Има у њој мјеста гђе људска нога још није ни крочила. Због тога ја мислим да није Америка, јер она нема таквих предела, а осим тога, она не спада у јужне земље, већ у северне. Зато се ваљда и зове – северна, а у тој земљи јужној влада вјечито пролеће и љето.

Е, оно што је најглавније, та земља има једну велику ријеку, која по њој тече с краја на крај државне границе. Огромна је то вода. Скоро као море.

Кад ова ријека на крају свога пута увире у једно велико море, она се тамо некако рачва и, тако рачвајуци се, утиче у ту велику воду.

Ту, где се она раздваја, човек ће једног дана открити такво богатство, које ће моћи да исхрани још три овакве земљине кугле са свим њеним житељима.

Када се то открије, што рече Митар, десиће се право чудо. Многи људи похрлиће тамо да живе и богате се.

Тамо ће изнићи нова села и лијепи и чисти градови.

На ушћу те ријеке пристајаће велике лађе и односити одатле храну на све четири стране свијета.

Али, те лађе и летилице неће бити овакве, као што изгледају данас, него много спретније и веће…

Тако је о томе говорио стари Будимир Милосављевиц, тај “трећи човек” креманског пророцанства, обичан сељак, земљорадник какви су били и Милош и Митар Тарабић.

. . .

“ДОЦИ ЋЕ ВРЕМЕ КАДА НЕЋЕ БИТИ НИ БРДА НИ ДОЛОВА. СВЕ ЋЕ СЕ ТО ЗАОРАТИ ИСТИМ РАЛОМ И ИСКОСИТИ ИСТОМ КОСОМ. НИСТА НЕЋЕ БИТИ НИ МОЈЕ НИ ТВОЈЕ НЕГО СВАЧИЈЕ И НИЧИЈЕ! ТО ВРЕМЕ ЋЕ У НЕКИМ КЊАЖЕВИНАМА И ЦАРЕВИНАМА ТРАЈАТИ ДУЖЕ, А НЕГДЕ КРАЋЕ. НЕЋЕ БИТИ НИ ОРАЧА, НИ КОПАЧА, НИ КОСАЦА. СВИ ЋЕ ОНИ У ХЛАДУ УЖИВАТИ, А ЗЕМЉА ЋЕ СЕ ОКОРАВАТИ. ОНИ, ИЗ ТЕ ЛАДОВИНЕ, ПОСТАЋЕ ВАРОСАНИ И ТАМО ЋЕ БИРИЋЕТНО ЖИВЕТИ. АЛИ, САМО ДОТЛЕ, ДОК ТАМО НЕ БУДУ ИЗРОДИЛИ ДЕЦУ И УНУЧИЋЕ. ПОСЛЕ ЋЕ ПРЕСТАТИ САВ ТАЈ БИРИЋЕТЛУК ПА ЋЕ СЕ СВИ О СВОМ ЈАДУ ЗАБАВИТИ.”

. . .

Као таква она дословце гласи овако: “НЕКИ ЛАЖНИ МУДРАЦИ ЋЕ МИШЉЕТИ ДА СУ ЉУДИ КО ГОЂ ЧЕЛЕ. СВУЂЕ НА ОВИЈЕМ И НА ДРУГИЈЕМ СТРАНАМА ПРАВИЋЕ МЛОГЕ ЧЕЛИЊАКЕ И ТАМО ЂЕ ИМА ЦВИЈЕТОВА И ТАМО ЂЕ ЈЕ КОРОВ. ТИЈЕМ МУДРАЦИМА У ПАМЕТИ НЕЋЕ БИТИ – ДА СЕ ОД КОРОВА НЕ ПОПАСУЈЕ МЕД. ЋЕРАЋЕ ОНИ ЉУДЕ У ТЕ ЧЕЛИЊАКЕ ПА ЋЕ ЉУДИ У ЊИХ УНИЛАЗИТИ И ИЗЛАЗИТИ, ОСОКОЉЕНИ КО ДА СУ НЕШТА БАЈАГИ УЧИЊЕЛИ, А ОД ТЕ РАБОТЕ НИШТА БИТИ НЕЋЕ. И У ЈЕДНИЈЕМ И У ДРУГИЈЕМ ЧЕЛИЊАЦИМА БИЋЕ МЛОГО ТРУТОВА ТЕ ЋЕ СВО ИЋЕ И ПИЋЕ ИЗЈЕСТИ И ПОПИТИ. ЗАДУГО ЋЕ ТО ВРИЈЕМЕ БИТИ, СВЕ ДОК СЕ ЉУДИ НЕ НАЂУ У ЈЕДНОЈ ЗДРАВОЈ ПАМЕТИ И НЕ УМИЈУ ОЧИ ЛАДНОМ ВОДОМ. ПОШЉЕ ЋЕ ДОЦИ ДРУГИ ВАКАТ И ДРУГИ АДЕТ И МЕЂУ ЉУДЕ И МЕЂУ ЧЕЛИЊАКЕ ПА ЋЕ СВИ ДОБРО ЖИВЈЕТИ.”

Таратурс крстарење Перућац - Вишеград - Перућац

Поделите:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *