Страдања и обнове манастира Рача

Пише Драгиша Милосављевић, историчар уметности

Освајање српских земаља од стране турске рушилачке хорде, средином XV века, лишило је истраживаче озбиљнијих доказа о стању појединих манастира. Међутим, све чињенице упућују на то да су у трагичним временима страдала и порушена многа светилишта, посебно духовни центри од већег значаја.

Манастир Рача, изглед са источне стране

Османлије су биле веома добро упућене у значај појединих манастирских центара за околни народ, па је њиховој освети мало шта измицало. Манастир Рача, задужбина краља Драгутина из 1276. године, значајно духовно и културно средиште у граничном подручју Подриња, тада је без сумње био порушен. У којој мери је манастир страдао остаће и даље отворено питање, али одсуство помена Раче у првом пописном турском дефтеру из 1476. године сведочи да је разорени манастир неко време свакако био без монаха.

Страдања у XVI веку

Уверење да су многи калуђери избегли на северне територије још у XV и XVI столећу показаће се основаним приликом познијих сеоба, када су уточишта налажена код познатих и давно пресељених фамилија.

Ако је прихваћена тачност записа Теодора Рачанина из рукописног Псалтира преписиваног 1516. године, онда је Манастир Рача у тим првим деценијама XVI столећа у некој мери одржавао живот: поправљене су оштећене грађевине, пре свих црква посвећена Вазнесењу Христовом. Исте године, у пописним турским дефтерима уписана је Рача као тимар Хасана сина Абдулахова, што свакако говори да је овај једини феудални посед у Соколској нахији настао на основама одузетог имања рачанског светилишта.

Златибор, Обудојевица
Гаврил Срефановић Венцловић, Изабране службе светитељима,
Сент Андреја, 1694. године

После само неколико година, прецизније 1523, Рача се јавља као посед хришћанског влашког спахије Херака Бакића. Већ 1528–1530. године у селу Рачи помиње се манастир Враниште, чије имање обрађују два муслимана, али нема помена о монасима. Турски дефтери истичу рачанске калуђере у пописима из 1560. године, када су записана седморица монаха, да би већ 1572–1573. године у пописним књигама било уписано само пет калуђера.

Усмена хроника и епска песма биле су значајни чиниоци у одржавању народне свести српског етноса. Борећи се против заборава, посебно оног коме су повод народне несреће, епски певачи и народни хроничари борили су се за опстанак народне свести и наде у долазеће доба без туђина и њихових неразумних прохтева. Многе песме и приповести о рачанском светилишту су, нажалост, препуштене забораву, али се неке још увек памте и понекад понављају.

Каква је била та Рача украј Дрине, коју Милош у Латинима истиче као узор, слушајући хвалисања лукавих Латињана о њиховим светилиштима?

Да видите наше намастире,

Наших славних цара задужбине,

Какви ли су и колики ли су,

Да видите Рачу украј Дрине,

Задужбину Драгутина краља!

Велика сеоба Срба

Учешће Срба у рату на страни Аустрије (1683-1699) изазвало је огорчење и бес код Турака, и свима је било јасно да се спрема ужасна освета. Народ више није смео остати на својим огњиштима. Са свих страна кретале су се поворке људи, жена, деце и стоке коју су пред собом терали.

Летописци су о томе на више места забележили потресне реченице: „Крену сва земља српска, стазама, планинама, водама, јер свако знађаше шта га очекује у дому, а нико шта у туђини… Пођоше и стари и болесни и деца и женска чељад“. А на челу непрегледне колоне био је патријарх пећки Арсеније III Чарнојевић. Вреди подсетити да је само из ужичког и рачанског краја пребегло око 6.000 изгнаника, што је за оно време био изузетно велики број, с обзиром на слабу насељеност ових подручја.

У великој колони ојађеног народа рачанског краја, страдалника, варошког и сеоског света, коју је предводио рачански капетан Радослав Бијанић, били су и калуђери из манастира Рача. Путовали су у непозната подручја без икаквих сазнања или обећања, без превелике наде у сутра, али су поуздано знали да би их сачекала гора судба у светилишту које су са тугом и болом остављали.

У бисагама на коњима носили су све што се могло понети: књиге, незавршене рукописе, крстове, свете сасуде, мошти српских светитеља. Захваљујући ужичком епископу Алексију Андрејевићу, зна се да су из Раче пренети и драгоцени документи, грамате, повеље, манастирски печати, а делимично и црквена архива.

Тајна вечера, са иконостаса манастира Раче

Они који су остали у завичају били су препуштени турским осветничким хордама. Многи су убијени, одвођени у ропство, расељавани, а најтеже су страдали свештеници и калуђери. Цркве и манастири разарани су, а остало је познато да су у ту сврху Турци довели са Крима одреде кримских Татара који су, кажу, били посебно вешти у рушењу цркава и манастира. Има података да је у годинама непосредно после Велике сеобе „све срушено од Сарајева до Новог Пазара“.

Био је то, како очевици сведоче, масакр народа Старе Србије у зиму 1689/1690. године, што је изазвало масовно бекство становништва.

У тим сеобама српски народ је изгубио велики део своје друштвене елите, свештенство, монахе и грађанство, које се, пресељено на Север, тешко и дуготрајно обнављало. Што се тиче манастира Рача, Великом сеобом манастиру су нанети трајни и ненадокнадиви губици. Некада богата и у много чему јединствена ризница поделила је судбину многих светилишта и пресељеног народа.

Обнова крајем XVIII века

Последња деценија XVIII века била је деценија великих обнова, за време београдског везира Мустафа-паше када се, по причању проте Матеје Ненадовића, до дозвола долазило лако.

У том предустаничком периоду подигнуто је и обновљено више од двадесет старих цркава и манастира, као и већи број локалних храмова, што се никада раније није могло догодити. Била је то својеврсна национална и градитељска кампања, када је све у Србији било укључено у ту обнову, читав градитељски и материјални потенцијал иначе веома сиромашне земље.

Хаџи Мелентије Стефановић, барељеф на цркви манастира Раче

Најзначајнија личност у историји храма украј Дрине, човек пореклом из Бирча у источној Босни, који је умногоме променио судбину манастира Рача и неколико деценија био његов први духовник и старешина, јесте Хаџи Мелентије Стефановић, архимандрит Раче, устанички првак и борац у Карађорђевој војсци, дипломата, несуђени владика и скромни монах.

Остаће неодгонетнута тајна у каквом су стању Хаџи Мелентије и калуђери манастира Троноше, Јосиф и Исаија, затекли остатке манастира Рача када су 1794. године, ношени заносом, вером и „подвизима духа“, наумили да на темељима „царске славеносербске лавре“ сазидају ново црквено здање.

Из једног писма датираног 13. маја 1799. године, игуман манастира Троноше, кир Стефан, саопштава да је његовим „усердијем“ и подвигом братства, јеромонаха и пострижников троношких, обновљен манастир Рача.

Обнови Манастира Рача претходио је пут Хаџи Мелентија Стефановића на хаџилук у Јерусалим и нешто касније у Цариград, где је уз помоћ васељенског патријарха и од турских власти, тачније од султана Селима III, добијена дозвола за обнову рачанског светилишта.

Остаће такође отворено питање стања манастирских грађевина и посебно Храма Вазнесења, чији су зидови вероватно дуго били без кровног покривача. Ако се прихвати чињеница да је манастирска црква обновљена за непуну годину дана, тачније 1795–1796. године, може се размишљати о деловима манастирског храма који су били делимично или у потпуности сачувани, што је неимарима олакшало посао. При томе, мора се имати у виду да је манастир пуних сто година био у рушевинама, пуст и изложен разним недаћама и непогодама.

Обнова Манастира Рача у последњој деценији XVIII века дело је мајстора из Осата. Тешко је поверовати да би овај изузетан посао могао бити поверен неким другим мајсторима, ако се има у виду близина осаћанских села, као и чињеница да је у том времену у Србији било веома мало мајстора са стране.

Обнова манастирске цркве у Рачи трајала је готово једну годину, тачније од августа 1795. до јула 1796. године. По свему изгледа да је манастирска црква задржала стари, рашки градитељски концепт.

О стању манастирске цркве у Рачи можда најбоље сведочи потпуно одсуство фреско-сликарства са било којег дела храма, које би бар у фрагментима било сачувано.

Обнову манастирске цркве у Рачи у последњим годинама XVIII столећа није било лако привести крају. Истрајни Хаџи Мелентије, у тешким околностима дугова и нараслих обавеза, заједно са манастирском братијом одлучује да се напише Посланица ради прикупљања милостиње, добијања помоћи и прилога за враћање дугова и привођење крају завршних радова у унутрашњости храма Вазнесења Христовог у Рачи.

Посланица је написана у „царској славеносерпској лаври Рачи“, између 1797. и 1799. године. То је заправо топло и узбудљиво срочено „Молепствије Православним Христијанима“ за помоћ, упућено црквеним великодостојницима, кнежевима, кметовима, трговцима, занатлијама, многотрудним земљоделцима…

Нема података о учинку ове Посланице Хаџи Мелентија Стефановића и рачанске братије, али по свему судећи, дугови су били измирени.

У потрази за изгубљеним светињама

Остало је без одговора питање о црквеном мобилијару, о „божанственим и душеполезним књигама“, документима, тапијама летописима, који нису уништени у паљењима и разарањима обесних агарјана. Дакле, о књигама које су пренете у фрушкогорске манастире приликом сеоба рачанских монаха, а који чин обнове рачанског светилишта нису могли дочекати.

Иконостас у цркви манастира Раче, рад Георгија Бакаловића

У обновљеном Храму Вазнесења Христовог није било скоро никаквих богослужбених књига, а различитим поводима књиге су нужно позајмљиване, доношене из суседних богомоља, а неке су, на срећу, и добијене на поклон.

Једно писмо, донедавно непознато, срочено и „труковано“ у манастиру Рачи 10. марта 1796. године, упућено је митрополиту карловачком Стефану Стратимировићу. У том писму Рачани су с правом тражили да се из фрушкогорског манастира Беочин, где су после Велике сеобе једно време живели монаси из Раче, врате султанове повеље, грамате руског цара, записане и стечене привилегије, као и делови мобилијара и неке од рукописних богослужбених књига.

Може ли се прихватити оправдање митрополита Стратимировића да су многе драгоцености „остариле“ и претопљене по митрополитовој дозволи, тачније поклоњене царском Аустро-угарском двору ради успешног вођења рата са Французима? Познија објашњења беочинских монаха била су слична претходним, с том разликом што су многе драгоцености покрадене од стране усташке армаде 1941–1945. године, и нема их ни у Беочину!

Међутим, последња истраживања и списак рачанског мобилијара и рукописних књига који се чува у патријаршијском музеју и библиотеци, остављају трачак наде у могући повраћај у матичну, рачанску ризницу.

Страдање после Првог српског устанка

После пропасти Карађорђевог устанка 1813. године Турци су прешли Дрину код Раче и поново започели пустошења и убијања голоруког народа. И поново су кренули збегови на територије изнад Саве и Дунава, где су се повлачили Карађорђеви устаници, са њима и Хаџи Мелентије Стефановић, који је роком устанка монашку ризу заменио ратничким одорама.

И по трећи пут у својој историји тек обновљени манастир преживљава можда и најтеже дане, јер у самом храму Турци убијају монахе који су у храму служили. По предању, Видајић-паша из Сребренице, иначе потурчењак, наредио је да се Храм Вазнесења у Рачи запали и сруши.

Тек обновљени манастир тешко је страдао у осветничком турском рушењу. Обнова извођена у другој и трећој деценији XIX века била је неупоредиво дужа и са много тежим допремањем грађевинског материјала. Трајала је готово читаву деценију, до 1826. године када је храм и освећен.

Обнова за ново доба

Обнова рачанског светилишта започета је по свршетку Другог српског устанка и по повратку Хаџи Мелентија у манастир Рачу, што се вероватно догодило 1818. године, односно кад је кнез Милош Обреновић учврстио власт.

Већ остарели хаџија затекао је у манастирским рушевинама два калуђера, Мојсеја из Мокре Горе и млађег Теодосија. Али затекао је хаџија и расположење рачанског народа као и владајућих кругова да се манастир Рача гради и обнавља. Познато Објављеније кнеза Милоша дало је још веће наде народу рачанског краја и убрзало припреме за обнову манастирске цркве:

„Дајем на знање свакоме, коме надлежи знати, да опредељавам манастиру Рачи у Соколској нахији, село Рачу, да онога житељи буду у сваком случају на услузиреченом манастиру, како у поправљању манастира, тако и у другим потребама, где буду позвани господином архимандритом Мелентијем, до времена и привођења даљшега. И за такву службу њиховом манастиру Рачи, ослобађам их од вилајетске обичне порезе, да немају давати кнезу ништа, место обичне службе и порезе, но само имају помоћ манастиру Рачи у подизању давати“.

За радове на манастирској цркви били су поново ангажовани неимари из осаћанских села, иначе и раније познати по обнављању бројних храмова у Шумадији, Поморављу и западној Србији. Изгледа да је предрадник био Јања Михаиловић – Мали, а мајстор Никола Ђорђевић – Цинцарин, градитељи којима је српски кнез поверавао теже и компликованије послове.

Димитрије Посниковић: Исус Христос, фреска из цркве манастира Раче

Највећи део материјала (камени блокови и сига) довлачен је из мајдана у Перућцу.Транспортован је дрвеним воловским запрегама и на самарима коња. Показало се да је тај део послова био најтежи и да је у значајној мери успоравао рад на обнови манастирског храма. Послове је надгледао и радовима руководио кнез Соколске нахије Петар Васић, који је готово месечно о томе обавештавао кнеза Милоша Обреновића.

Радови на манастирској цркви посвећеној Вазнесењу Христовом у Рачи приведени су крају 1826. године. Захваљујући пре свега труду народа рачанског краја, залагању и умешности неимара, затим старању и надзору кнеза Соколске нахије Петра Васића, и прилозима кнеза Милоша Обреновића, враћен је изглед старе обновљене грађевине, за коју је на више места записано да је „зналачки архитектонски обликована по угледу на древне рашке храмове“.

Хаџи Мелентије Стефановић није дочекао освећење обновљене цркве. Умро је у Рачи 1824. године и сахрањен је у порти.

За коначно обликовање манастирског храма и унутрашњости, као и за подизање других грађевина заслужне су и друге личности, као што су епископ ужички Нићифор Максимовић, архимандрит Мојсије Јовановић, архимандрит Мелентије Креманац, а посебно сердар Јован Мићић, који је тих година у порти храма Вазнесења подигао и властити конак у коме је проводио извесно време у току године.

Библиотека у пламену

Игуман Раче с краја XIX и из првих деценија XX века био је архимандрит Максим (Милетић), иначе знаменита личност рачанске прошлости, познат по беседништву и духовној мисији, али и по предузимљивости.

Захваљујући њему, стари конак из 1835. године, из доба игумана Мојсија (Јовановића), обновљен је и преуређен.

На несрећу, 1943. године казнене експедиције бугарске војске опљачкале су и запалиле не само стари конак већ и неке друге делове рачанског светилишта. Том приликом у конаку је изгорела рачанска библиотека са већим бројем књига сакупљаних деценијама.

Несреће не доносе само туђини

Култ рачанске богомоље привлачио је и знамените личности Српске православне цркве. Међу њима је и патријарх Павле, који је у ратним и поратним годинама био монах у Рачи, заједно са плејадом изванредних духовника, на челу са игуманом Јулијаном (Кнежевићем), Платоном (Милојевићем), Хризостомом (Пајићем) и многим другим калуђерима и духовницима.

Богородица са Христом, престона икона са рачанског иконостаса

Студија о рачанској богомољи и братству, архимандрита Јована Радосављевића, једног од сведока Раче у новије доба, драгоцена је и упозоравајућа јер сведочи и о томе да несреће не доносе само туђини и њихове разуздане војске, већ су понекад, у не тако давној прошлости, коловође рачанских несрећа били и неки представници српске власти, али и житељи Раче и рачанских села.

Драгоцено сведочење архимандрита Јована доноси и фрагменте збивања из времена после „победе социјалистиче револуције“, тачније у времену 1945–1956. године, када је УДБА, из Бајине Баште и Раче, готово недељно позивала рачанске калуђере на сведочења, забрањивала скупове, манастиру одузимала земљу, ограничавала верске празнике:

„Уочи самог празника Св. Саве, школске славе, комунисти би обично издавали строго наређење и манастиру и родитељима да не смеју дозволити деци да рецитују на Савиндан. Деца која би на захтев родитеља и по својој жељи рецитовала тада у цркви, била су од учитеља кажњавана слабом оценом из владања, или су чак понављала разред на годину. То је изазивало велико незадовољство и реаговања и код родитеља и код деце, а посебно у манастиру“.

Остало је записано да је УДБА педесетих година XX века позивала на одговорност никога другог до будућег патријарха Павла, тада рачанског монаха, и игумана Јулијана (Кнежевића). О томе архимандрит Јован узорно и без патетике сведочи: „Када је педесетих година XX века братство манастира Раче ојачало, бројно духовно и економски, стекавши шест-седам монашких лица и више од десет манастирских искушеника – тада највеће манастирско братство, у УДБИ – Бајина Башта, завладало је негодовање и страховање од богаћења манастира.

Комунисти за време своје владавине нису могли да замисле, а камоли да дозволе да се црква и манастири богате и нормално живе већ само да животаре, тек толико да су живи. Када су бајинобаштански удбаши приметили у Рачи већи број монаха и омладине, а на бајинобаштанској пијаци лепе њихове производе у намерницама и стоци, покушали су то одмах да зауставе. Позвали су на саслушање наше искушенике, а затим игумана оца Јулијана и оца Павла у Бајину Башту у УДБУ.

Саопштили су им са каквим правом они окупљају омладину, злоупотребљавају их и искоришћавају њихову радну снагу, што је у њиховој социјалистичкој држави најстрожије забрањено, и предочили им за то најстрожију казну.

Тада је реч узео отац Павле (Стојчевић), који је мирним гласом древног светитеља рекао: А где је била школа Хаџи Мелентију и његовим монасима? Часловац и мотика; то им је била школа. Часловац да се уче писмености и светим богослужењима, а мотика да раде да би живели – рекао је отац Павле.

Као резултат саслушања рачанског братства од стране УДБЕ, порез на манастирску земљу са 75.000 динара, повећан је на 350.000 динара што је манастирско братство претворило у аргате за порезе. Неки смо се поразбољевали од рада, па смо морали за порезу продавати стоку и економске приходе док нисмо осиромашили, а ђаци нам од тог притиска почеше напуштати манастир“.

У сведочењу архимандрита Јована вредна је пажње и његова завршна компарација између српских и других југословенских комуниста: „Према хрватском народу и католичким свештеницима, хрватски комунисти нису се тако грубо понашали. Тако и муслимански комунисти према муслиманима, поготово према џамијама, вакуфским добрима и оџама, није познато да су икада вршили неко насиље и диктатуру,  као што су то чинили српски комунисти према Србима то јест према свом народу, цркви и свештенству“.

Коначно, не сме се заборавити ни чињеница да је манастир Рача заслужан за чување и спасавање Мирослављевог јеванђеља у току ратних година 1941–1945, о чему је иначе веома мало писано. Оно је поверено Рачанима када је југословенска (читај српска) влада, напуштајући земљу 1941. године, извесне драгоцености и материјалне вредности остављала код поверљивих и Србији оданих личности.

Манастир Рача
Таратурс крстарење Перућац - Вишеград - Перућац

Поделите:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *