Часовничар. Због дугогодишњег ангажовања на заштити природе и културних добара у Ужицу, Риста Тешић (1845-1904) први је житељ тог града који је сахрањен о трошку Општине и са највећим почастима.
По исељењу турских поданика 1862/63. године из шест утврђених градова у Србији, међу којима и из Ужица, домородачки и новодосељени живаљ, за само неколико година опустошио је непосредну околину Ужица сечом воћњака, шума и другог растиња. Брда и падине око Ужица постали су голи. Низ вододерине бујице су доносиле у варошку котлину велике количине воде и све што је с њом долазило. Ужице је постало нездраво место са великим процентом туберкулозних болесника.
Боравећи у Немачкој и Швајцарској ради усвајања сајџијског умећа, Риста Тешић уочио је у тим земљама велике површине под зеленилом, било да су били паркови или шумски појасеви око градова. Са уоченом лепотом коју су неговали тамошњи људи Риста се вратио у Ужице.
Због више вредних особина, које су привлачиле пажњу, Риста је стекао поштовање групе грађана који су га помагали у остваривању његовог наума: да оплемени околину Ужица и сам град.
Његова вредна и сваког поштовања заслужна дела су следећа: по отварању Саборне цркве „Свети Ђорђе“ у Ужицу (1842), дотадашњи православни храм „Свети Марко“ на Царини био је запуштен и у процесу пропадања. С групом истомишљеника Риста је током неколико година не само обновио црквену зграду већ је доградио: врло лепу дрвену звонару за два звона, уредио црквену порту и цео простор око цркве оградио. Његовом заслугом овај најстарији православни верски објекат у Ужицу сачуван је као верски и историјски споменик.
За скоро две деценије рада по голетима Великог и Малог Забучја, Риста је са пријатељима засадио преко осамдесет врста дрвећа. Велики ужички парк уз Ђетињу па до на врх Забучја дело је Ристе Тешића, малог броја његових пријатеља и ђака ужичких школа.
У непосредној околини Саборне цркве „Свети Ђорђе“ уредио је две парковне површине: испред старе зграде Окружног начелства и простор између зграде Реалке и Саборне цркве. Од некада уређеног парковног простора сада је тамо неколико столетних дрвета засађених руком Ристе Тешића.
Због великих вода и наноса који су се сјуривали у варош на путу ка Ђетињи, сва три потока са северне стране Ужица: Коштички, Буарски и Глуваћки били су Ристовим акцијама укроћени, пошумио је стране а обале заштитио шибљем.
Први је у Србију донео из Немачке кожно седло, које је изложио на првој пољопривредној изложби у Београду, 1882. године. Захваљујући том седлу и Ристовим сугестијама, ужички сарачи били су прави мајстори за прављење опреме за јахање.
Оснивач је Подружнице Српског пољопривредног друштва за округ ужички.
Изузетним ангажовањем допринео је као надзорни орган управе, изградњи електричне централе у Ужицу на Ђетињи. Најзаслужнији је што су у зимском периоду турбине, генератори и друга опрема за централу пренети из Крагујевца у Ужице.
Преузето из публикације СТО ГОДИНА ЕЛЕКТРИФИКАЦИЈЕ УЖИЦА 1900-2000, Александар Кале Спасојевић, Миодраг Д. Глушчевић, Ужице, ЕПС, ЈП Електродистрибуција Ужице, 2000.
Оставите одговор