Михаило Миловановић рођен је 24. фебруара 1879. у селу Гостиници код Ужица. Отац му је умро док је још био дете, па већ тада почиње да ради у селу. Са 14 година одлази у Ваљево да учи каменорезачки занат, међутим, због прележаног запаљења плућа, морао је да одустане од овог заната. Већ тада показује таленат за уметност – у ваљевском листу „Подгорје“ штампани су његови први стихови.
Студије сликарства
Након одслуженог војног рока, одлази у Београд. Тамо прикупља новац и полази путем Минхена, са жељом да студира сликарство. У Минхену прво усавршава своје сликање у атељеу Антона Ажбеа, који су похађали и Надежда Петровић, Бета Вукановић, Ђорђе Михајловић, Коста Миличевић, Милош Голубовић, Милан Миловановић, коме су након Другог светског рата приписали многе радове Михаила Миловановића, и многи други.
Октобра 1905. уписује минхенску сликарску Академију, прво код професора Хертериха, а затим код Хуга фон Хабермана. Школовање у Немачкој исцрпило је његове финансије, па прихвата разне послове и изван свог позива, како би могао да се бави уметношћу. То је судбина која га прати од рођења и пратиће га све до смрти. Период стварања у Немачкој изразит је Михаиловим сликама „Зелени предео“ (1905), „Доручак“ (1906/7), „Мајка и дете“ (око 1910).
Четири године након уписа на минхенску Академију, добија звање академског сликара и тако постаје први академски сликар из Ужица.
Ратне године
У Немачкој остаје наредне три године, да би се 1912. вратио у Србију и као добровољац учествовао у Првом балканском рату.
После демобилизације одлази у Праг на усавршавање, где упознаје будућу супругу Валпургу Валу Салашкову. Ту га је затекао почетак Првог светског рата, те врло брзо бива ухапшен и после бекства из прашког затвора, преко Немачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније, стигао је да се прикључи на ратишту својој Дринској дивизији.
Са Путниковим армијама стигао је до Крфа где је проглашен званичним сликаром Врховне команде. Миловановић је у том периоду насликао портете краља Петра и Александра Карађорђевића, војводе Путника, Мишића, Степановића, Бојовића, генерала Јуришића Штурма.
Између два рата
По ослобођењу живео је и стварао у Београду, а потом се супругом Валом, сином Момчилом и ћерком Маром вратио у завичај где је изградио кућу са атељеом.
Израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије Хаџи Мелентију у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници, српским ратницима у Младеновцу, споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу…
Изложбе његових слика у периоду имеђу два светска рата биле су прворазредан културни догађај, а хроничари су забележили да је изложба 1938. у павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду била најпосећенија поставка у дотадашњој историји те куће.
Његово сликарство карактерише преплитање реализма, симболизма и импресионизма, у динамичком процесу сталних преображаја и потраге за препознатљивим изразом, лакоћа прилагођавања различитим формама, уз постојано уверење да је народна традиција и извор и исходиште уметничког подухвата.
Стрељање без кривице
У родној Гостиници дочекао га је Други светски рат. Остало је запамћено да је познавао немачког команданта Ужица пуковника Штокхаузена, са чијим је оцем студирао у Минхену, те је тако успео да ослободи неколико талаца из села које су Немци заробили. Касније је, због овог познанства, Миловановић ухапшен под оптужбом да је радио за за Абвер и енглеску обавештајну службу.
Са групом Ужичана стрељан и покопан у масовну гробницу 28. новембра 1941, дан пред пад Ужичке републике. Месец дана касније његови посмртни остаци, по одобрењу немачке војне управе, пренети су и сахрањени у Гостиници.
Михаило Миловановић један је од оснивача Удружења ликовних уметника Србије. Носилац је Албанске споменице, Ордена светог Саве и Ордена Југословенске круне III степена.
Рехабилитација
Више од шест деценија након његове смрти, одлуком Окружног суда у Ужицу 2007. године, Миловановић је рехабилитован.
Након послератног принудног заборава, слике Михаила Миловановића су се све чешће појављивале на тематским и специјализованим изложбама у Београду, Визбадену, Љубљани, Новом Саду, у „Уметничкој баштини Срба“ у Москви и Лењинграду, у галеријама Цвијета Зузорић, Народног и Војног музеја у Београду, али и у Ужицу 1998. године, када је изашао и уметников роман „Лендина воденица“.
Прву монографску студију о њему објавила је у Ужичком зборнику 1993. године мр Гордана Лазић, а Ђорђе Пилчевић 1998. обимну књигу. Радио-телевизија Србије приказала је 1999. године краћи документарни филм Миодрага Јовановића о Женском акту. Првом академском сликару подигнута је спомен-биста у центру Ужица, а 2003. године Народни музеј у Ужицу му је посветио легат. Поставка Легата је реконструисана 2020. године.
(НАЛЕД)
Оставите одговор