Šarganska osmica – svetska atrakcija

Šarganska osmica je muzejsko-turistički kompleks pruga uzanog koloseka od Mokre Gore do stanice Vitasi u Kremnima, obnovljen 2003. godine, a do Višegrada u Bosni i Hercegovini pruga je produžena 2011. godine.  

Ovu izuzetnu atrakciju godišnje poseti par stotina hiljada gostiju iz celog sveta – da dožive romantičnu vožnju parnom lokomotivom „Nostalgija“ i leti i zimi, da vide lepote Mokre Gore, Zlatibora i Tare, da posete Drvengrad čuvenog reditelja Emira Kusturice na brdu Mećavnik. I još dalje da obnovljenom trasom do Višegrada otputuju i vide na Drini ćupriju Mehmad-paše Sokolovića iz 1577. godine i Kamengrad podignut u čast nobelovca Ive Andrića.

Šarganska osmica je kategorisana kao muzejsko-turistička pruga i puštena je u saobraćaj 1. septembra 2003. godine, kada je prvi voz, sa muzejskom parnom lokomotivom oznake JŽ 83—173, krenuo da prevozi turiste i ljubitelje železnice.

Ovom trasom voz „Ćira“ saobraćao je od Beograda do Dubrovnika od 1925. do 1974. godine, kada je pruga ukinuta zbog nerentabilnosti.

Ljubitelji Mokre Gore pokrenuli su inicijativu za njenu obnovu, koju je podržala Železnica Srbije i 2003. godine završena je revitalizacija i obnova deonice nekadašnje pruge uzanog koloseka od Mokre Gore do stanice Šargan-Vitasi. Glavni inicijator bio je Radovan Glibetić, Mokrogorac tada na uticajnoj dužnosti u železnici Srbije.

Izgradnja Šarganske osmice

Istorija pruga na ovom području počela je 1902. godine kada je Austrougarska iz vojno-strateških razloga započela gradnju pruge uskog koloseka širine 760 mm od Sarajeva do Dobruna, gde je bila državna granica Austrougarske carevine i Srbije. Izgradnja pruge završena je i puštena u saobraćaj 4. jula 1906. godine.

Sa druge strane, od Užica, Srbija je 1903. godine počela terenske radove na trasiranju pruge Stalać – Užice – Vardište. Gradnja pruge uskog koloseka 760 mm počela je 1907. godine i do Užica je prvi voz stigao 16. juna 1912, pred početak Prvog balkanskog rata. Svečani voz u Užice dovezao je mašinovođa Slobodan Savić, bivši mašinski bravar.

Pruga Užice – Stalać imala je dužinu 167,8 kilometara. Nakon balkanskih ratova nastavljeni su radovi na gradnji pruge od Užica prema Vardištu, ali ih je prekinuo Prvi svetski rat.

S obzirom da je okupirala Srbiju, Austrougarska je u proleće 1916. godine počela radove na izgradnji pruge Vardište – Užice. Na čelu grupe austrougarskih inženjera bio je Hugo Kajncl, bivši inspektor nekadašnjih bosansko-hercegovačkih železnica.  

Izgrađeno je devet kilometara donjeg stroja pruge do podnožja Šargan, koji je bio velika prepreka na trasi. Prilikom kopanja najdužeg tunela ispod brda Budim na Šarganu dogodila se velika nesreća. U tunelu je usled odrona kamena zatrpana cela smena, u kojoj je prema proceni moglo biti oko 200 radnika, italijanskih i ruskih zarobljenika.

Radovi su tada obustavljeni i nastavljeni po završetku rata. Projekat pruge uradili su inženjeri Hugo Kajncl, kao rukovodilac i Ranisav Avramović, Milorad Milivojević, Vasa Marković, Andra Stanić, Stanislav Sobotka, Nikola Đurić i Milivoje K. Borisavljević.

Pruga preko Mokre Gore, Jatara i dalje preko Šargana prema Užicu građena je od 1921. do 1925. godine, a radovima su rukovodili šefovi sekcija inženjeri Milivoj Rašković, Nikola Đurić i Niko Martinović.

Profil trase pokazuje da je pruga polazila iz Mokre Gore sa 567 metara nadmorske visine, najvišu tačku dostigla je u najdužem šarganskom vododelničkom tunelu (sliva reka Zapadne Morave i Drine) na 808 metara nadmorske visine i spustila se do Užica na 404 metra nadmorske visine.

Dužina pruge Šargan-Vitasi – Mokra Gora iznosi 15,5 kilometara i do Vardišta 7,4 kilometara, što je ukupno od Užica do Vardišta 57,9 kilometara. Svečano je puštena u rad 25. januara 1925. godine.

Voz je prugom saobraćao tačno 49 godina i 25 dana, od Užica, preko Šarganskog prevoja prema Višegradu i dalje prema moru. Parnim vozom „Ćira“ sa drvenim vagonima putovalo se tada 24 časa od Beograda preko Sarajeva do Dubrovnika.

U julu 1938. godine krenuo je na relaciji Beograd – Dubrovnik prvi motorni voz i razdaljinu prevaljivao za tada neverovatnih 16 časova i 30 minuta, dostižući brzinu 60 kilometara na čas. Stajao je samo u Lajkovcu, Užicu, Sarajevu, Mostaru i Humu. Iz Dubrovnika voz je polazio svakog dana u 5 časova i 35 minuta, a u Beograd je stizao u 22 časa i 14 minuta.

Poslednji zvižduk lokomotive sa stare Šarganske osmice čuo se 28. februara 1974. godine kada je pruga ukinuta.

Obnova pruge

Rekonstrukcija Šarganske osmice započela je 24 godine kasnije, na inicijativu grupe građana Mokre Gore i prihvatanje ideje od ŽTP Beograd. Projektant kompleksa „Šarganska osmica“ je Saobraćajni institut CIP.

Obnovljena deonica duga je 15.440 metara. Voz ide preko pet mostova i kroz 22 tunela, ukupne dužine 5.445 metara, a staje na četiri železničke stanice – Mokra Gora, Jatare, Golubići i Šargan-Vitasi. Pruga, dve lokomotive i vagoni zaštićeni su kao spomenici tehničke kulture.

Zanimiljivost vezana za železničku stanicu Jatare je da je služila samo kao ukrsna stanica i da na njoj nikada nije prodata nijedna karta.

Stanica Golubići napravljena je za potrebe snimanja filma „Život je čudo“ Emira Kusturice i predstavlja turističku atrakciju zajedno sa obližnjim vidikovcem.

Šarganska osmica je jedinstveno graditeljsko delo i zadivljujuće rešenje kako je savladan uspon terena od 300 metara visinske razlike. Ponekad se učini da vidite tri pruge i kao da vam drugi voz dolazi u susret, ali to je samo privid zbog toga što trasa savladava uspon u obliku broja osam i otuda i naziv ovog izuzetnog železničko-turističkog kompleksa u Mokroj Gori.