Приредио Раденко Мутавџић
Све, наравно, има своју прошлост, свој корен, па и штампа, пише Миливоје Павловић у уводу своје вредне књиге „Десет портрета и десет разговора“. Овај Времеплов доноси кратак преглед историје штампе и почиње од античког историчара Херодота који пише о староегипатским „сатиричним новинама“. Јосиф Флавије пише о формама преношења вести у Вавилону, хеленски историчари о дневним извештајима спремљеним под именом Ефемерис за Александра Великог, римски хроничари о посебним делима премазаним воском за исписивање вести. Најмање две кинеске династије (Танг и Сунг) имале су своје „дворске новине“. Почев од XVIII века друштвене и друге новотарије мењале су се и умножавале преписивањем.
Онда револуцију изазива Гутенбергов изум (1440). Штампање покретним словима најпре је донело летке. У последњим годинама XV и на самом почетку XVI века почиње да излазе редовне периодичне публикације – дневни и ревијални листови, календари, часописи. У свима испрва претежу друштвени садржаји, хронике догађаја, извештаји од историјског значаја. Са временом и културна проблематика шири свој простор: од друге половине XVIII века новине устаљују сталне рубрике са вестима из уметности, књижевности, позоришта, издаваштва. Тако се умножавају видови штампане комуникације и, са тим, профилишу новински родови и врсте.
Штампа у Србији
Најстарија периодична публикација у Срба објављена је ван матичне земље, 1768. године у Млецима (Венеција) – то је словено-српски магазин Захарија Стефановића Орфелина (карактер Магазина био је више часопис, изашао је само један број). Прошло је, потом, више деценија до појаве првог српског листа у правом, новинском смислу те речи: краткорочне Сербскија посреднијa новини покренуте су у Бечу 1791. године.
Темељ српској штампи удариле су Новине сербске из царствујушћег града Виене (Беч), које су издавала два Димитрија, Давидовић и Фрушић, од 1813. до 1822. године, поклањајући велику пажњу националној култури, пре свега књижевности и језику. Међутим, велики искорак у развоју нашег новинарства ваља везати за први лист на тлу Србије, за Новине србске (1834-1918) – знамените, међу осталима, по књижевним додацима, посебно онима из 1843-1848, и не мање важним, изгнаничким, из 1916-1918. (крфски књижевни додатак Српским новинама, „Забавник“).
Специфичност српске периодике 19. века у односу на општеевропску истог раздобља огледа се у њеном свесадржајном читању листова и часописа, алманаха, календара, односно у њиховој размени културних задатака и профила.
Ужичка штампа
Обиман и занимљив преглед ужичке штампе даје академик Љубомир Симовић у свом капиталном делу Ужице са вранама објављеном 1996. године.
У Ужичком лексикону, објављеном 2014. године, под одредницом ШТАМПА даје се преглед ужичке штампе ДО ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА, ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА и ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА.
ШТАМПА ДО ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА, започиње 1885. ca излажењем првих ужичких новина ЗЛАТИБОР. Након тога појављивали су се листови политичких странака и листови политичке садржине (премда у поднаслову нису били изричито декларисани као органи одређених политичких партија или група), као што су ДРИНА и УЖИЧКИ ОДЈЕК, затим листови који су пратили рад Скупштине, нпр. ОКРУЖНА САМОУПРАВА, као и тзв. листови за народне потребе УЖИЧАНИН и УЖИЧКИ ГЛАСНИК. Под аустроугарском окупацијом излазио је СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК ЦАРСКОГ И КРАЉЕВСКОГ ОКРУЖНОГ ЗАПОВЕДНИШТВА.
ШТАМПА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА ЈЕ тематски профилисана. Прво књижевно гласило у Ужицу, лист РАСВИТ објављен је 1918. Први број хумористичко-сатиричног листа ЕРА изашао је 1919. У међуратном периоду доминирају политичка гласила – демократски листови НАРОДНА РИЈЕЧ (1920), РЕФОРМА (1922), УЖИЧКА ДЕМОКРАТИЈА и УЖИЧКИ ДЕМОКРАТ (1923), независно социјалистичко гласило ОСЛОБОЂЕЊЕ (1923), лист љотићевске оријентације ЗБОР (1935). Лист ЗЛАТИБОРСКИ СОКО (1925) ширио је соколске идеје, а часопис ЈУГОСЛОВЕНСКА МИСАО (1935) промовисао је југословенске националне идеје. Последње гласило ужичке међуратне периодике био је лист УЖИЧКИ ОДЈЕК (1939).
ШТАМПА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА, обухвата више од 40 листова и часописа који су излазили повремено или редовно. Више од половине чине фабрички или школски билтени, затим билтени омладинских радних акција и бригада.
Лист ВЕСТИ почиње да излази ратне 1941. године, а наставља 1944. до данас. Лист УЖИЧКА НЕДЕЉА излазио је од 1994. али више не излази у штампаном облику. У омладинској штампи излазили су РЕЧ МЛАДИХ, ОМЛАДИНСКИ ЛИСТ, МАЈ и ОМЛАДИНА.
Ужичка периодика 70-их година ХХ века постаје богатија за неколико научних и књижевних часописа и зборника: УЖИЧКИ ЗБОРНИК, МЕЂАЈ, АНАЛИЗЕ И ИСТРАЖИВАЊА, ОГЛЕДИ И ИСКУСТВА, ТРАГОВИ, ИСТОРИЈСКА БАШТИНА и други.
За време одржавања Позоришних сусрета „Јоаким Вујић“ у Ужицу излази лист СУСРЕТИ. Током Југословенског позоришног фестивала, Народно позориште објављује „Фестивалски билтен“.
Истичемо и вредно прегнуће Народне библиотеке Ужице која увелико ради на дигитализацији ужичке штампе, а оно што је до сада дигитализовано доступно је на сајту библиотеке https://www.biblioteka-uzice.rs/digitalna-biblioteka/
Ужице на интернету
Интернет за слободну комерцијалну употребу стигао је у Србију (тадашњу Југославију) 28. фебруара 1996. године, на дан Универзитета у Београду, када је национална академска мрежа преко провајдера BeotelNet спојена на глобалну мрежу. Дан раније извршене су успешне пробе и Интернет је први пут промовисан на свечаности поводом Дана Универзитета.
Исте 1996. године на светској мрежи је Ужице.Нет, први интернет портал о Ужицу и ужичком крају и један од првих у Србији. Ове 2026. године Ужице.Нет обележава 30 година непрекидног присуства и свеколиког деловања да промоцијом и представљањем Ужица и ужичког краја, његовог историјског и културног наслеђа, обогати кључне вредности и афирмише нова стваралачка постигнућа у свим областима рада и живљења.
А када је о штампи реч, на порталу Ужице.Нет исте 1996. године, 24. септембра на тадашњи Дан града, излази први број часописа „УЖИЦЕ на интернету“. Једном седмично, седам година, све до 27. октобра 2002. године редовно доноси вести из свих области – од деловања локалне самуправе, преко привреде и културе, до спорта и других актуелних догађања у граду и шире.
Редакцију су чинили Раденко Мутавџић, Предраг Супуровић, Горан Пошташ, Владимир Сивчевић Волођа и Александар Богићевић. Сви бројеви доступни су на линку https://www.uzice.net/uzice-na-internetu/
Касније, а у новије време све више, појављују се бројни сајтови информативног карактера који богате ужичку медијску сцену.
Извори:
Миливоје Павловић, Десет портрета и десет разговора, Службени гласник, Београд, 2024.
Љубомир Симовић, Ужице са вранама, 1996.
Ужички лексикон, 2014.
Ужице.Нет, 1996-2026.
Оставите одговор