Stradanja i obnove manastira Rača

Piše Dragiša Milosavljević, istoričar umetnosti

Osvajanje srpskih zemalja od strane turske rušilačke horde, sredinom XV veka, lišilo je istraživače ozbiljnijih dokaza o stanju pojedinih manastira. Međutim, sve činjenice upućuju na to da su u tragičnim vremenima stradala i porušena mnoga svetilišta, posebno duhovni centri od većeg značaja.

Osmanlije su bile veoma dobro upućene u značaj pojedinih manastirskih centara za okolni narod, pa je njihovoj osveti malo šta izmicalo. Manastir Rača, zadužbina kralja Dragutina iz 1276. godine, značajno duhovno i kulturno središte u graničnom području Podrinja, tada je bez sumnje bio porušen. U kojoj meri je manastir stradao ostaće i dalje otvoreno pitanje, ali odsustvo pomena Rače u prvom popisnom turskom defteru iz 1476. godine svedoči da je razoreni manastir neko vreme svakako bio bez monaha.

Stradanja u XVI veku

Uverenje da su mnogi kaluđeri izbegli na severne teritorije još u XV i XVI stoleću pokazaće se osnovanim prilikom poznijih seoba, kada su utočišta nalažena kod poznatih i davno preseljenih familija.

Ako je prihvaćena tačnost zapisa Teodora Račanina iz rukopisnog Psaltira prepisivanog 1516. godine, onda je Manastir Rača u tim prvim decenijama XVI stoleća u nekoj meri održavao život: popravljene su oštećene građevine, pre svih crkva posvećena Vaznesenju Hristovom. Iste godine, u popisnim turskim defterima upisana je Rača kao timar Hasana sina Abdulahova, što svakako govori da je ovaj jedini feudalni posed u Sokolskoj nahiji nastao na osnovama oduzetog imanja račanskog svetilišta.

Posle samo nekoliko godina, preciznije 1523, Rača se javlja kao posed hrišćanskog vlaškog spahije Heraka Bakića. Već 1528–1530. godine u selu Rači pominje se manastir Vranište, čije imanje obrađuju dva muslimana, ali nema pomena o monasima. Turski defteri ističu račanske kaluđere u popisima iz 1560. godine, kada su zapisana sedmorica monaha, da bi već 1572–1573. godine u popisnim knjigama bilo upisano samo pet kaluđera.

Usmena hronika i epska pesma bile su značajni činioci u održavanju narodne svesti srpskog etnosa. Boreći se protiv zaborava, posebno onog kome su povod narodne nesreće, epski pevači i narodni hroničari borili su se za opstanak narodne svesti i nade u dolazeće doba bez tuđina i njihovih nerazumnih prohteva. Mnoge pesme i pripovesti o račanskom svetilištu su, nažalost, prepuštene zaboravu, ali se neke još uvek pamte i ponekad ponavljaju.

Kakva je bila ta Rača ukraj Drine, koju Miloš u Latinima ističe kao uzor, slušajući hvalisanja lukavih Latinjana o njihovim svetilištima?

Da vidite naše namastire,

Naših slavnih cara zadužbine,

Kakvi li su i koliki li su,

Da vidite Raču ukraj Drine,

Zadužbinu Dragutina kralja!

Velika seoba Srba

Učešće Srba u ratu na strani Austrije (1683-1699) izazvalo je ogorčenje i bes kod Turaka, i svima je bilo jasno da se sprema užasna osveta. Narod više nije smeo ostati na svojim ognjištima. Sa svih strana kretale su se povorke ljudi, žena, dece i stoke koju su pred sobom terali.

Letopisci su o tome na više mesta zabeležili potresne rečenice: „Krenu sva zemlja srpska, stazama, planinama, vodama, jer svako znađaše šta ga očekuje u domu, a niko šta u tuđini… Pođoše i stari i bolesni i deca i ženska čeljad“. A na čelu nepregledne kolone bio je patrijarh pećki Arsenije III Čarnojević. Vredi podsetiti da je samo iz užičkog i račanskog kraja prebeglo oko 6.000 izgnanika, što je za ono vreme bio izuzetno veliki broj, s obzirom na slabu naseljenost ovih područja.

U velikoj koloni ojađenog naroda račanskog kraja, stradalnika, varoškog i seoskog sveta, koju je predvodio račanski kapetan Radoslav Bijanić, bili su i kaluđeri iz manastira Rača. Putovali su u nepoznata područja bez ikakvih saznanja ili obećanja, bez prevelike nade u sutra, ali su pouzdano znali da bi ih sačekala gora sudba u svetilištu koje su sa tugom i bolom ostavljali.

U bisagama na konjima nosili su sve što se moglo poneti: knjige, nezavršene rukopise, krstove, svete sasude, mošti srpskih svetitelja. Zahvaljujući užičkom episkopu Aleksiju Andrejeviću, zna se da su iz Rače preneti i dragoceni dokumenti, gramate, povelje, manastirski pečati, a delimično i crkvena arhiva.

Oni koji su ostali u zavičaju bili su prepušteni turskim osvetničkim hordama. Mnogi su ubijeni, odvođeni u ropstvo, raseljavani, a najteže su stradali sveštenici i kaluđeri. Crkve i manastiri razarani su, a ostalo je poznato da su u tu svrhu Turci doveli sa Krima odrede krimskih Tatara koji su, kažu, bili posebno vešti u rušenju crkava i manastira. Ima podataka da je u godinama neposredno posle Velike seobe „sve srušeno od Sarajeva do Novog Pazara“.

Bio je to, kako očevici svedoče, masakr naroda Stare Srbije u zimu 1689/1690. godine, što je izazvalo masovno bekstvo stanovništva.

U tim seobama srpski narod je izgubio veliki deo svoje društvene elite, sveštenstvo, monahe i građanstvo, koje se, preseljeno na Sever, teško i dugotrajno obnavljalo. Što se tiče manastira Rača, Velikom seobom manastiru su naneti trajni i nenadoknadivi gubici. Nekada bogata i u mnogo čemu jedinstvena riznica podelila je sudbinu mnogih svetilišta i preseljenog naroda.

Obnova krajem XVIII veka

Poslednja decenija XVIII veka bila je decenija velikih obnova, za vreme beogradskog vezira Mustafa-paše kada se, po pričanju prote Mateje Nenadovića, do dozvola dolazilo lako.

U tom predustaničkom periodu podignuto je i obnovljeno više od dvadeset starih crkava i manastira, kao i veći broj lokalnih hramova, što se nikada ranije nije moglo dogoditi. Bila je to svojevrsna nacionalna i graditeljska kampanja, kada je sve u Srbiji bilo uključeno u tu obnovu, čitav graditeljski i materijalni potencijal inače veoma siromašne zemlje.

Najznačajnija ličnost u istoriji hrama ukraj Drine, čovek poreklom iz Birča u istočnoj Bosni, koji je umnogome promenio sudbinu manastira Rača i nekoliko decenija bio njegov prvi duhovnik i starešina, jeste Hadži Melentije Stefanović, arhimandrit Rače, ustanički prvak i borac u Karađorđevoj vojsci, diplomata, nesuđeni vladika i skromni monah.

Ostaće neodgonetnuta tajna u kakvom su stanju Hadži Melentije i kaluđeri manastira Tronoše, Josif i Isaija, zatekli ostatke manastira Rača kada su 1794. godine, nošeni zanosom, verom i „podvizima duha“, naumili da na temeljima „carske slavenoserbske lavre“ sazidaju novo crkveno zdanje.

Iz jednog pisma datiranog 13. maja 1799. godine, iguman manastira Tronoše, kir Stefan, saopštava da je njegovim „userdijem“ i podvigom bratstva, jeromonaha i postrižnikov tronoških, obnovljen manastir Rača.

Obnovi Manastira Rača prethodio je put Hadži Melentija Stefanovića na hadžiluk u Jerusalim i nešto kasnije u Carigrad, gde je uz pomoć vaseljenskog patrijarha i od turskih vlasti, tačnije od sultana Selima III, dobijena dozvola za obnovu račanskog svetilišta.

Ostaće takođe otvoreno pitanje stanja manastirskih građevina i posebno Hrama Vaznesenja, čiji su zidovi verovatno dugo bili bez krovnog pokrivača. Ako se prihvati činjenica da je manastirska crkva obnovljena za nepunu godinu dana, tačnije 1795–1796. godine, može se razmišljati o delovima manastirskog hrama koji su bili delimično ili u potpunosti sačuvani, što je neimarima olakšalo posao. Pri tome, mora se imati u vidu da je manastir punih sto godina bio u ruševinama, pust i izložen raznim nedaćama i nepogodama.

Obnova Manastira Rača u poslednjoj deceniji XVIII veka delo je majstora iz Osata. Teško je poverovati da bi ovaj izuzetan posao mogao biti poveren nekim drugim majstorima, ako se ima u vidu blizina osaćanskih sela, kao i činjenica da je u tom vremenu u Srbiji bilo veoma malo majstora sa strane.

Obnova manastirske crkve u Rači trajala je gotovo jednu godinu, tačnije od avgusta 1795. do jula 1796. godine. Po svemu izgleda da je manastirska crkva zadržala stari, raški graditeljski koncept.

O stanju manastirske crkve u Rači možda najbolje svedoči potpuno odsustvo fresko-slikarstva sa bilo kojeg dela hrama, koje bi bar u fragmentima bilo sačuvano.

Obnovu manastirske crkve u Rači u poslednjim godinama XVIII stoleća nije bilo lako privesti kraju. Istrajni Hadži Melentije, u teškim okolnostima dugova i naraslih obaveza, zajedno sa manastirskom bratijom odlučuje da se napiše Poslanica radi prikupljanja milostinje, dobijanja pomoći i priloga za vraćanje dugova i privođenje kraju završnih radova u unutrašnjosti hrama Vaznesenja Hristovog u Rači.

Poslanica je napisana u „carskoj slavenoserpskoj lavri Rači“, između 1797. i 1799. godine. To je zapravo toplo i uzbudljivo sročeno „Molepstvije Pravoslavnim Hristijanima“ za pomoć, upućeno crkvenim velikodostojnicima, kneževima, kmetovima, trgovcima, zanatlijama, mnogotrudnim zemljodelcima…

Nema podataka o učinku ove Poslanice Hadži Melentija Stefanovića i račanske bratije, ali po svemu sudeći, dugovi su bili izmireni.

U potrazi za izgubljenim svetinjama

Ostalo je bez odgovora pitanje o crkvenom mobilijaru, o „božanstvenim i dušepoleznim knjigama“, dokumentima, tapijama letopisima, koji nisu uništeni u paljenjima i razaranjima obesnih agarjana. Dakle, o knjigama koje su prenete u fruškogorske manastire prilikom seoba račanskih monaha, a koji čin obnove račanskog svetilišta nisu mogli dočekati.

U obnovljenom Hramu Vaznesenja Hristovog nije bilo skoro nikakvih bogoslužbenih knjiga, a različitim povodima knjige su nužno pozajmljivane, donošene iz susednih bogomolja, a neke su, na sreću, i dobijene na poklon.

Jedno pismo, donedavno nepoznato, sročeno i „trukovano“ u manastiru Rači 10. marta 1796. godine, upućeno je mitropolitu karlovačkom Stefanu Stratimiroviću. U tom pismu Račani su s pravom tražili da se iz fruškogorskog manastira Beočin, gde su posle Velike seobe jedno vreme živeli monasi iz Rače, vrate sultanove povelje, gramate ruskog cara, zapisane i stečene privilegije, kao i delovi mobilijara i neke od rukopisnih bogoslužbenih knjiga.

Može li se prihvatiti opravdanje mitropolita Stratimirovića da su mnoge dragocenosti „ostarile“ i pretopljene po mitropolitovoj dozvoli, tačnije poklonjene carskom Austro-ugarskom dvoru radi uspešnog vođenja rata sa Francuzima? Poznija objašnjenja beočinskih monaha bila su slična prethodnim, s tom razlikom što su mnoge dragocenosti pokradene od strane ustaške armade 1941–1945. godine, i nema ih ni u Beočinu!

Međutim, poslednja istraživanja i spisak račanskog mobilijara i rukopisnih knjiga koji se čuva u patrijaršijskom muzeju i biblioteci, ostavljaju tračak nade u mogući povraćaj u matičnu, račansku riznicu.

Stradanje posle Prvog srpskog ustanka

Posle propasti Karađorđevog ustanka 1813. godine Turci su prešli Drinu kod Rače i ponovo započeli pustošenja i ubijanja golorukog naroda. I ponovo su krenuli zbegovi na teritorije iznad Save i Dunava, gde su se povlačili Karađorđevi ustanici, sa njima i Hadži Melentije Stefanović, koji je rokom ustanka monašku rizu zamenio ratničkim odorama.

I po treći put u svojoj istoriji tek obnovljeni manastir preživljava možda i najteže dane, jer u samom hramu Turci ubijaju monahe koji su u hramu služili. Po predanju, Vidajić-paša iz Srebrenice, inače poturčenjak, naredio je da se Hram Vaznesenja u Rači zapali i sruši.

Tek obnovljeni manastir teško je stradao u osvetničkom turskom rušenju. Obnova izvođena u drugoj i trećoj deceniji XIX veka bila je neuporedivo duža i sa mnogo težim dopremanjem građevinskog materijala. Trajala je gotovo čitavu deceniju, do 1826. godine kada je hram i osvećen.

Obnova za novo doba

Obnova račanskog svetilišta započeta je po svršetku Drugog srpskog ustanka i po povratku Hadži Melentija u manastir Raču, što se verovatno dogodilo 1818. godine, odnosno kad je knez Miloš Obrenović učvrstio vlast.

Već ostareli hadžija zatekao je u manastirskim ruševinama dva kaluđera, Mojseja iz Mokre Gore i mlađeg Teodosija. Ali zatekao je hadžija i raspoloženje račanskog naroda kao i vladajućih krugova da se manastir Rača gradi i obnavlja. Poznato Objavljenije kneza Miloša dalo je još veće nade narodu račanskog kraja i ubrzalo pripreme za obnovu manastirske crkve:

„Dajem na znanje svakome, kome nadleži znati, da opredeljavam manastiru Rači u Sokolskoj nahiji, selo Raču, da onoga žitelji budu u svakom slučaju na usluzirečenom manastiru, kako u popravljanju manastira, tako i u drugim potrebama, gde budu pozvani gospodinom arhimandritom Melentijem, do vremena i privođenja daljšega. I za takvu službu njihovom manastiru Rači, oslobađam ih od vilajetske obične poreze, da nemaju davati knezu ništa, mesto obične službe i poreze, no samo imaju pomoć manastiru Rači u podizanju davati“.

Za radove na manastirskoj crkvi bili su ponovo angažovani neimari iz osaćanskih sela, inače i ranije poznati po obnavljanju brojnih hramova u Šumadiji, Pomoravlju i zapadnoj Srbiji. Izgleda da je predradnik bio Janja Mihailović – Mali, a majstor Nikola Đorđević – Cincarin, graditelji kojima je srpski knez poveravao teže i komplikovanije poslove.

Najveći deo materijala (kameni blokovi i siga) dovlačen je iz majdana u Perućcu.Transportovan je drvenim volovskim zapregama i na samarima konja. Pokazalo se da je taj deo poslova bio najteži i da je u značajnoj meri usporavao rad na obnovi manastirskog hrama. Poslove je nadgledao i radovima rukovodio knez Sokolske nahije Petar Vasić, koji je gotovo mesečno o tome obaveštavao kneza Miloša Obrenovića.

Radovi na manastirskoj crkvi posvećenoj Vaznesenju Hristovom u Rači privedeni su kraju 1826. godine. Zahvaljujući pre svega trudu naroda račanskog kraja, zalaganju i umešnosti neimara, zatim staranju i nadzoru kneza Sokolske nahije Petra Vasića, i prilozima kneza Miloša Obrenovića, vraćen je izgled stare obnovljene građevine, za koju je na više mesta zapisano da je „znalački arhitektonski oblikovana po ugledu na drevne raške hramove“.

Hadži Melentije Stefanović nije dočekao osvećenje obnovljene crkve. Umro je u Rači 1824. godine i sahranjen je u porti.

Za konačno oblikovanje manastirskog hrama i unutrašnjosti, kao i za podizanje drugih građevina zaslužne su i druge ličnosti, kao što su episkop užički Nićifor Maksimović, arhimandrit Mojsije Jovanović, arhimandrit Melentije Kremanac, a posebno serdar Jovan Mićić, koji je tih godina u porti hrama Vaznesenja podigao i vlastiti konak u kome je provodio izvesno vreme u toku godine.

Biblioteka u plamenu

Iguman Rače s kraja XIX i iz prvih decenija XX veka bio je arhimandrit Maksim (Miletić), inače znamenita ličnost račanske prošlosti, poznat po besedništvu i duhovnoj misiji, ali i po preduzimljivosti.

Zahvaljujući njemu, stari konak iz 1835. godine, iz doba igumana Mojsija (Jovanovića), obnovljen je i preuređen.

Na nesreću, 1943. godine kaznene ekspedicije bugarske vojske opljačkale su i zapalile ne samo stari konak već i neke druge delove račanskog svetilišta. Tom prilikom u konaku je izgorela račanska biblioteka sa većim brojem knjiga sakupljanih decenijama.

Nesreće ne donose samo tuđini

Kult račanske bogomolje privlačio je i znamenite ličnosti Srpske pravoslavne crkve. Među njima je i patrijarh Pavle, koji je u ratnim i poratnim godinama bio monah u Rači, zajedno sa plejadom izvanrednih duhovnika, na čelu sa igumanom Julijanom (Kneževićem), Platonom (Milojevićem), Hrizostomom (Pajićem) i mnogim drugim kaluđerima i duhovnicima.

Studija o račanskoj bogomolji i bratstvu, arhimandrita Jovana Radosavljevića, jednog od svedoka Rače u novije doba, dragocena je i upozoravajuća jer svedoči i o tome da nesreće ne donose samo tuđini i njihove razuzdane vojske, već su ponekad, u ne tako davnoj prošlosti, kolovođe račanskih nesreća bili i neki predstavnici srpske vlasti, ali i žitelji Rače i račanskih sela.

Dragoceno svedočenje arhimandrita Jovana donosi i fragmente zbivanja iz vremena posle „pobede socijalističe revolucije“, tačnije u vremenu 1945–1956. godine, kada je UDBA, iz Bajine Bašte i Rače, gotovo nedeljno pozivala račanske kaluđere na svedočenja, zabranjivala skupove, manastiru oduzimala zemlju, ograničavala verske praznike:

„Uoči samog praznika Sv. Save, školske slave, komunisti bi obično izdavali strogo naređenje i manastiru i roditeljima da ne smeju dozvoliti deci da recituju na Savindan. Deca koja bi na zahtev roditelja i po svojoj želji recitovala tada u crkvi, bila su od učitelja kažnjavana slabom ocenom iz vladanja, ili su čak ponavljala razred na godinu. To je izazivalo veliko nezadovoljstvo i reagovanja i kod roditelja i kod dece, a posebno u manastiru“.

Ostalo je zapisano da je UDBA pedesetih godina XX veka pozivala na odgovornost nikoga drugog do budućeg patrijarha Pavla, tada račanskog monaha, i igumana Julijana (Kneževića). O tome arhimandrit Jovan uzorno i bez patetike svedoči: „Kada je pedesetih godina XX veka bratstvo manastira Rače ojačalo, brojno duhovno i ekonomski, stekavši šest-sedam monaških lica i više od deset manastirskih iskušenika – tada najveće manastirsko bratstvo, u UDBI – Bajina Bašta, zavladalo je negodovanje i strahovanje od bogaćenja manastira.

Komunisti za vreme svoje vladavine nisu mogli da zamisle, a kamoli da dozvole da se crkva i manastiri bogate i normalno žive već samo da životare, tek toliko da su živi. Kada su bajinobaštanski udbaši primetili u Rači veći broj monaha i omladine, a na bajinobaštanskoj pijaci lepe njihove proizvode u namernicama i stoci, pokušali su to odmah da zaustave. Pozvali su na saslušanje naše iskušenike, a zatim igumana oca Julijana i oca Pavla u Bajinu Baštu u UDBU.

Saopštili su im sa kakvim pravom oni okupljaju omladinu, zloupotrebljavaju ih i iskorišćavaju njihovu radnu snagu, što je u njihovoj socijalističkoj državi najstrožije zabranjeno, i predočili im za to najstrožiju kaznu.

Tada je reč uzeo otac Pavle (Stojčević), koji je mirnim glasom drevnog svetitelja rekao: A gde je bila škola Hadži Melentiju i njegovim monasima? Časlovac i motika; to im je bila škola. Časlovac da se uče pismenosti i svetim bogosluženjima, a motika da rade da bi živeli – rekao je otac Pavle.

Kao rezultat saslušanja račanskog bratstva od strane UDBE, porez na manastirsku zemlju sa 75.000 dinara, povećan je na 350.000 dinara što je manastirsko bratstvo pretvorilo u argate za poreze. Neki smo se porazboljevali od rada, pa smo morali za porezu prodavati stoku i ekonomske prihode dok nismo osiromašili, a đaci nam od tog pritiska počeše napuštati manastir“.

U svedočenju arhimandrita Jovana vredna je pažnje i njegova završna komparacija između srpskih i drugih jugoslovenskih komunista: „Prema hrvatskom narodu i katoličkim sveštenicima, hrvatski komunisti nisu se tako grubo ponašali. Tako i muslimanski komunisti prema muslimanima, pogotovo prema džamijama, vakufskim dobrima i odžama, nije poznato da su ikada vršili neko nasilje i diktaturu,  kao što su to činili srpski komunisti prema Srbima to jest prema svom narodu, crkvi i sveštenstvu“.

Konačno, ne sme se zaboraviti ni činjenica da je manastir Rača zaslužan za čuvanje i spasavanje Miroslavljevog jevanđelja u toku ratnih godina 1941–1945, o čemu je inače veoma malo pisano. Ono je povereno Račanima kada je jugoslovenska (čitaj srpska) vlada, napuštajući zemlju 1941. godine, izvesne dragocenosti i materijalne vrednosti ostavljala kod poverljivih i Srbiji odanih ličnosti.