Борбе за Ужице у Првом српском устанку

Карађорђе Петровић

После Београда Ужице је било највеће и најзначајније градско насеље у Пашалуку. Број становника у Ужицу знатно је порастао почетком 19. века. Становништво су увећали јаничари, избеглице из угрожених градова и турска војна појачања из Босне. Претпоставља се да је у вароши могло бити око 12.000 људи.

1804.

Старешина јаничарске посаде у Ужицу био је  Алил Џавић, који је касније погинуо на Руднику.

Устанак против турске власти током 1804. проширио се на велику територију Србије, али Ужичка нахија у тој првој години није била обухваћена устаничким акцијама.

1805.

У пролеће 1805. одлучено је да се Ужичка, Пожешка и Соколска нахија присаједине ослобођеним територијама. Карађорђе је ка Ужицу упутио Милана Обреновића, Јакова Ненадовића и проту Матеју Ненадовића са војском.

Почетком јула 1805. они су повели преговоре са Турцима на Црнокоси. Од Турака је тражено да протерају Омер-агу Нишкога, Бега Новљанина, Мус-агу Фочића и њихову војску.

Ужичка плажа

Пошто Турци то нису прихватили Јаков Ненадовић и Милан Обреновић наставили су да држе Ужице под присмотром, а прота Матеја је отишао да прикупи још војске. Када је Матеја стигао са војском и топовима Срби су опколили Ужице. Војсци се прикључио и народ ужичког, соколског и дела пожешког краја. Срби су 30. јула 1805. извршили концентричан напад на Ужице.

Војвода Милан Обреновић, први заповедник ужичке нахије 1805.

Прота Матеја је поставио топове на Крушчици. Они су имали пресудну улогу у заузимању вароши. Жестоке борбе трајале су до 31. јула поподне. Турци су одбијали српске јурише све док усијана ђулад из српских топова нису запалила варош. Куће од дрвета покривене шиндром брзо су плануле. Прота Матеја у својим мемоарима описује ”…сва варош  у једанпут пламти. Ветра ни најмање нема да дува, но из доље дигао се пламен у ведро небо… у Ужицу ниједне куће или зграде ниси имао видети (кажу да је било кућа 5.000 турски).”

Турци, жене и деца бежали су ка тврђави. У њу нису могли стати сви бегунци, па су Турци на бедемима истакли белу заставу. Преговори су окончани споразумом: Тврђава је остала у рукама Турака, а варош Срба и Турака.

По заузећу Ужица један део српске војске се повукао, а у нахији ужичкој остао је Милан Обреновић, који је постао њен први заповедник.

1806.

Већ у фебрару 1806. извршили су Турци продор из Босне ка Ужицу и Ваљеву, али су их устаници вратили преко Дрине. Сулејман паша је, уз велике губитке Срба, извршио продор од Студенице (коју је предходно спалио), ка Моравици и Ужичкој нахији. Сулејман је стига до Ариља, где је минирао цркву и на коље око цркве истакао 70 српских глава.

Крајем маја, из Сарајева преко Вишеграда, у Ужице је продро Орд-ага са око 1.000 војника. Са ојачањем из Ужица наставио је продор низ Ђетињу. Ову турску војску пресрели су Срби на Лопашу и у дводневној борби страховито потукли. Турци су имали између 200 и 300 мртвих. Међу погинулим био је и Орд-ага. Поражени Турци одступали су ка Ужицу.

Милош Обреновић

1807.

Половином марта 1807. године Турци су са великом војском продрли преко Дрине ка Ужицу. Карађорђе је прикупио војску  од око 7.000-8.000 људи. Око половине априла стигао је пред Ужице и опколио га. Упаде Турака од Нове Вароши и Сјенице спречавали су Милош Обреновић и Михаило Радовић са војском Ужичке нахије. Они су контролисали све прелазе преко Златибора.                            

Милан Обреновић и Лазар Мутап, са 5.000 људи контролисали су простор према Вишеграду и Новој Вароши. Шанчеви су постављени на Торнику, Таламбасима, Златибору, Пониквама и у Кремнима. На Пониквама су били Лазар Мутап и Петар Јокић, а у Кремнима Јован Митровић Демир.

У Ужицу су се Турци добро утврдили. Смењивали су се напади на Доварју, Клисури, Пори, Теразијама. Устаници су уз велике напоре, потпомогнути дејством топова, заузели варош крајем априла. У овим борбама тешко је рањен Милош Обреновић. Турци су се повукли у тврђаву одакле су пружали огорчен отпор.

Због напада Мула-паше Карађорђе је напустио Ужице и отишао у помоћ Миленку Стојковићу, а опсаду ужичке тврђаве поверио је Милану Обреновићу.

Турци су покушали продорима из Босне да спрече пад града. Почетком јуна 1807. стигли су до Ужица, али су претрпели страховит пораз и протерани су преко Дрине.

Крајем јуна Хасан-паша из Сребренице кренуо је са 4.000 војника на Ужице. Успео је да, са око 1.200 војника, уђе у ужичку тврђаву. Другу колону устаници су поразили на Торнику и Пониквама, где је Марко Катић разбио војску Ђул-бега у јачини од 5.000 људи.

У тврђави је харала глад. Турци су у очајању почели пуштати децу, углавном женску, из тврђаве а Срби су их прихватали и прекрштавали.

Најзад, 12. јула 1807. Турци су се предали. Губици су били обострано велики. Заробљенике су Срби отпратили преко Дрине.

Прота Матеја Ненадовић

1808.

Када се Милош Обреновић, после четири месеца опоравио од рана, добио је заповедништво над Ужицем и Ужичком нахијом.

Већ 7. јануара 1808. Турци из Босне покушали су продор преко Златибора, али их је Михаило Радовић поразио. Након ове победе унапређен је у војводу.

Пролеће су Срби у Ужицу искористили за додатна утврђивања по замислима руског стручњака за фортификације, мајора Грамберга. Једно од утврђенња било је на брду Караули, северо-источно од ужичке тврђаве. Оно је било заштићено зидом, дебљине око метар. У унутрашњости су се налазили чардаци у виду кула. Средишњи чардак је доминирао узвишењем, а служио је и као осматрачница. Одбрана је била ојачана топовима. Ово узвишење доминирало је положајем града.

1809.

У пролеће 1809. Карађорђе је ослободио Стари Влах, али се  због критичне ситуације код Делиграда повукао. Врховно заповедништво на том фронту преузео је Милан Обреновић.

На фронту према Дрини, Јован Демир је попалио и опљачкао Вишеград. Турци су покушали контра- удар 2. маја 1809, али су Алекса Поповић и Хаџи Мелентије одбили овај напад.

Ускоро су Турци кренули у напад из Сјенице. Тешке борбе вођене су на Деретину и Радаљевској градини, где су Срби потиснути, али су на Кукутници, под вођством Милоша Обреновића, однели велику победу и протерали Турке ка Сјеници.

Турци су затим усмерили нападе преко Златибора. На шанчевима на Таламбасу Михаило Радовић нанео је Турцима тежак пораз. Велику победу Срби су однели и на Расници. После ових пораза Сулејман паша се повукао.

Михаило Радовић, оборкнез ужички

1810.

Следећа, 1810. била је најмирнија на овом делу фронта.

1811.

Новембра 1811. Скопљак-паша је извршио упад у Соколску нахију. Прота Матеја и Милош Обреновић протерали су га преко Дрине.

1812.

Почетком 1812. командант града и Ужичке кнежине био је Никола Карамарковић (зет Карађорђев). У тврђави је била посада од око 400 војника састављена искључиво од бећара. У мају је стигла и чета козака под заповедништвом Тодора Николајевића. Обуку српских војника преузео је један козачки поручник. Ускоро је Ужице постало центар за обуку војника и околних нахија.

После мира у Букурешту, склопљеног између Русије и Турске 16/28 маја 1812, Србија се нашла у веома тешком положају. Предвиђена аутономија у оквиру турског царства без војске, оружја и утврђених градова била је неприхватљива за Србе.

Почетком августа 1812. Руси су због рата са Наполеоном повукли своје трупе из Србије. Тиме су устаници били препуштени сами себи. Турци су растерећени ратом са Русијом, прегруписавали снаге за напад на Србију.

Милоша Обреновића је Карађорђе поставио за „главног начелника“ над старовлашким, рудничким и ужичким војводама. По наређењу Карађорђа морао је утврдити Ужице и све шанчеве.

1813.

Турски удар на Србију уследио је из три правца: из Ниша на Мораву, из Видина ка Београду и из Босне ка Шапцу. Део границе коју је бранила Ужичка војска није био нападнут. Зато је већи део Ужичке војске, под заповедништвом Милоша Обреновића, отишао низ Дрину, ка Јадру и Шапцу, у помоћ Матеји Ненадовићу и Сими Марковићу.

На том правцу нападали су Турци из Босне са око 50.000 војника под командом Али-паше и Сулејман-паше. Тешке борбе вођене су на Лешници, Лозници, Дубљу. Битка на Засавици и Равњу била је последња одбрана Србије.

Ужичка тврђава, у другој половини октобра 1813. заузета је без борбе.

Таратурс крстарење Перућац - Вишеград - Перућац

Поделите:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *