Ужице од Априлског рата до Ужичке републике 1941.

Већ после пар дана Априлског рата 1941. године опште расуло је захватило целу Југославију. Кроз Ужице су се повлачиле, у нереду, јединице 5. и 6. армије. Колоне разбијене војске Краљевине Југославије и избеглица, кретале су се према Босни и Црној Гори.

У Ужицу је владао прави хаос. У зору 15. априла на домаку града огласили су се топовски пуцњи немачке 8. тенковске дивизије. У одбрани Ужица поред војника појавили су се и наоружани грађани.

Прва борба за Ужице

Када су се делови немачке 8. тенковске дивизије почели да спуштају низ Сарића Осоје, у 2,30 часа изјутра 15. априла, дочекани су бомбама.

Наредник Милоје Зечевић, припадник 8. противтенковске базе Војске Краљевине Југославије, скочио је на немачки тенк и уништио га, али је покошен рафалном паљбом са другог немачког тенка.

На Сарића Осоју погинуло је у борби неколико југословенских војника из разних крајева земље. Тенковска колона је успела да продре у град, али се на њу сручила топовска паљба са Доварја и Забучја.

На Доварју су била постављена четири ПА топа модел 36, од 80 мм, који су припадали 2. батерији 5. противавионског дивизиона 5. ваздушне зоне у Краљеву. Са Забучја су дејствовале противавионске батерије 3. ПА дивизиона исте зоне којима је командовао потпуковник Миливоје Тадић. У борби су још учествовале јединице 63. пешадијског пука, Пешадијска подофицирска школа и 1. батерија 6. противавионског дивизиона.

У одбрани града су учествовали наоружани грађани, међу којима се налазио Вукола Дабић (касније, у време Ужичке републике командант места Ужица). Посебно се у тој борби истакао Драгомир Николић, машиновођа из ужичке Ложионице, који је дејствовао митраљезом од кафане „Златибор“, одакле је успео да уништи неколико непријатељских војника. Тек када му је  непријатељ пришао тенком и са стране разнео место, овај храбри борац престао је да дејствује.

Упркос снажном оружаном отпору и немачким губицима, око 9 часова ућуткани су топови на Доварју. Самим тим је сломљен и последњи отпор и Ужице је претворено у „жалосну гомилу рушевина“, како су писали немачки ратни извештачи.

Жесток отпор

Ова борба је имала више спонтан карактер, а не обједињену команду и вођена је без знања Врховне команде Краљевине Југославије. Немачки војници и новинари, који су пратили немачку 8. тенковску дивизију, били су изненађени оштрим оружаним отпором приликом одбране Ужица. У својим написима оценили су да је била „тешка борба“. У својим извештајима они су помињали, између осталог, борбу око Ложионице где је уништен воз који је пошао према Сарајеву и храброг митраљесца кога је само тенк могао зауставити.  

Немци су били изненађени што су се поред војника у Ужицу борили и грађани. Они између осталог пишу: “Многобројни цивили затечени су са оружјем у руци, крај задимљених пушкомитраљеза или са пиштољима из којих је паљбом испражњена муниција. И у Ужицу су српски властодршци у својој немоћи према немачком оружју прибегли срамном средству – наоружавању цивила”.

Када је непосредно после борбе у Ужице наишао генерал Југословенске војске Михаило Боди са пуномоћјем да преговара о примирју, жалио му се генерал Ханденбрингер, командант немачке јединице која је заузела Ужице, да се на његове војнике пуцало из кућа и да је морао наредити борним колима да их сруше.

Према досадашњим истраживањима у току борбе за Ужице 15. априла погинуо је 51 грађанин из Ужица и 67 војника из разних крајева наше земље.

Главнина немачке тенковске колоне која је заузела град продужила је према Вишеграду, а један њен мањи део заузео је Пожегу.

Окупирана територија

После заузимања Ужица Немци су ради обезбеђења окупиране територије око града држали делове 60. пешадијске дивизије, која је припадала 11. армијском корпусу у саставу 2. армије под командом фелдмаршала Максимилијана фон Вајкса. Она је повучена са ове територије током маја на фронт према Совјетском Савезу, па су је сменили делови немачке 704. посадне дивизије.

Од маја па све до одласка Немаца из Ужица 21. септембра 1941. године у Ужицу је био дислоциран штаб 724. пешадијског пука поменуте дивизије и његов 1. батаљон. Овом пуку у августу је био придодат један вод 1. батерије 654. артиљеријског дивизиона. Поред посадних јединица Немци су у Ужицу успоставили војноуправну власт.

Немачка војноуправна власт

После капитулације Краљевине Југославије у Ужицу је формирана Фелдкомандантура 816 са две чете 592. ландесшицен батаљона и 1. четом 64. полицијског батаљона. Командант Фелдкомандатуре 816 био је пуковник Адалберт Ханс Штокхаусен.

Јула 1941. из Шапца је пресељена Крајскомандатура 847. Немачка војна обавештајна служба (АБВЕР) и служба главног уреда безбедности Рајха (РСХА) имале су своје обавештајне пунктове у ужичком крају, затим једну испоставу и неколико одељака 20. групе тајне војне полиције, која је била ангажована на окупационим задацима у Ужицу и другим местима ужичког округа.

Ове немачке јединице и војноуправне власти од првог дана окупације почеле су са обнављањем старог апарата власти Краљевине Југославије, од општинских органа, преко среског начелства до Дринске бановине. Управа Дринске бановине обновљена је 23. маја са седиштем у Ваљеву, одакле је после месец дана премештена у Ужице, где је за бана постављен Илија Поповић, адвокат и председник шабачке општине.

Поред тога, у Ужицу је било седиште команде Дринског жандармеријског пука, којим је командовао потпуковник Милан Цветковић. У жандармеријским станицама: Биоска, Качер, Љубање, Кремна и Мокра Гори, налазило се на територији ужичког среза око 50, а у Ужицу је било око 90 жандарма. У Ужицу је формирано Предстојништво градске полиције, које је имало два надзорна чиновника, 40 полицијских надстражара и стражара и 10 полицијских агената.

Таоци као гаранција мира

У граду је од управних квислиншких власти постојало Градско поглаварство и Среско начелство. Све ове полицијске и управне установе биле су подређене Фелдкомандантури 816 и њеним органима, од којих су добијали упутства за рад. Задатке одржавања реда и мира углавном је вршила домаћа жандармерија и полиција које су у овом периоду имале велика овлашћења на терену.

Поучени искуством оружане борбе при уласку у Ужице 15. априла, Немци су преко Градског поглаварства већ 21. априла издали проглас грађанству Ужица, да је као гаранција мира, реда и безбедности немачке војске, поред председника општине и среског начелника који по својим положајима одговарају за безбедност, на захтев команданта места одређено седам угледних грађана као таоци: Витомир Видаковић, прота; Божидар Гордић, старешина среског суда; Милутин Симовић, Филип Мајрановић, студент; Војко Петровић, обућар; Сретен Пенезић, радник Фабрике оружја и Живко Васиљевић, земљорадник, сви из Ужица.

(У изради прилога коришћен је текст др Стевана Игњића: Априлски рат и окупација Ужица)