Coix поетика

2024-12-01

Сва дела Горана Којадиновића Coixa се жанровски могу подвести под роман са снажним есејистичким примесама, мада Coix није потпуно сагласан са том одредницом, сматрајући да је недовољна. Он каже да је у питању „постмодернистички митски и епски надреализам кроз бајку и фантастику”.

Треба узети у обзир да роман „Лена ХАД”, као лексикон, најдетаљније карактерише ликове и јунаке, од којих се неки појављују у осталим романима, те тиме на својеврстан начин представља кружницу, односно битан обухват осталих дела. Узимајући ту чињеницу у обзир, његово досадашње стваралаштво се може третирати као роман делта.

Књиге нису писане у наставцима, свака је засебна и могу се читати одвојено. У свим књигама Горана Којадиновића Coixa постоји заједничка нит која се провлачи у областима: филозофија, апсурд, метафизика, психологија, математика, наука, уметност, музика, сликарство, књижевност, дух, душа, љубав.

А то ради, како сам наводи, уз помоћ 7+1 уметничких чула: 1. илузија, 2. фикција, 3. идеја, 4. инспирација, 5. креација, 6. интуиција, 7. опажање, +8. љубав. Све те области и чула плету једну нову димензију, или нит, која отвара и чини другачији поглед на свет у односу на свеприсутни „зихер-цукер-махер-модел”, модел данашњице, коме тепају mainstream – модел који мора нестати да би било све у реду и како треба.

Нову димензију Coix назива sidestream – као супротност mainstreamu, главном току. (Sidestream представља алтернативу ставовима већине, неприпадност, мањину)

Књижевни израз, као специфичан стил, назива „Coix поетика”, за коју је написао манифест, који се може прочитати у едицији „Артефакти“/appendix (Coix) – роман делта, барка на реци број 4.

Његова проза је у знатној мери лирска, стога би је првенствено требало посматрати из естетског угла, то јест пре кроз симболику, ритам, хармонију, музикалност, језички плес, игру речи, сликовитост, интуитивност, емотивност, читалачки доживљај, утисак, особен стил, субјективно и слободно изражавање, слободну форму… него кроз наратив, комуникативност, функционалност, рационалност, логику, као ни по строгим лексичким правилима.

Своје књижевно дело Горан Којадиновић Coix још назива „ sidestream надреализам”.

Прочитајте интервју Горана Којадиновића Coixa недељнику Нови магазин .

Објавио је романе и поезију:

1. „Пријатељи метафизике” – Метафизика/Jazz/IF

2. „Своја Књига Туђих Утисака”

3. „Афрички учитељ” – Прича о учитељу Д. Монаху, Кенија/Најроби

4. „Лена ХАД” – Прича о платонској љубави

5. „Давидов процес”

6. „Артефакти” – едиција 4 свезака

Објавио збирку поезије „Перла”.

„Пријатељи метафизике“

Роман „Пријатељи метафизике“ на другачији начин говори о метафизици, филозофији, психологији, музици, сликарству, генерално о науци и уметности. Али и о обичном животу у коме се опажа до сада неопажено.

Из тога је настала ова збирка која садржи 105 кратких прича испричаних делом са двојицом вечних пријатеља, у периодима њихових доколица, акција и реакција, као и оних насталих из активних и ретроактивних опажања.

Зато су ушле у ову збирку, то јест „дневник ретроактивних догађаја” – дневник који дира прошлост, мења је, мења и аутора, акаузално то ради, онострано, последично-узрочно, чаробно.

Како аутор каже, теме су на ивици апсурда, цепају време, ломе простор и све то изнова повезују метафизичким копчама.

Овим романом књижевност открива нови надреализам и нову филозофију за личну употребу.

„Своја књига туђих утисака“

Парадокс у наслову романа указује на парадокс у животу. А најпре онај о стваралаштву и његовом смислу. Роман почиње изненађујуће необичном идејом да главни јунак наручује обиман тираж своје прве књиге који ће спалити.

Покреће се асоцијативни ток мисли читаоца о спаљивању књига кроз историју човечанства и о безумним рушењима и урушавању цивилизацијских тековина сваковрсног стваралаштва.

За разлику од свих већ виђених, ово спаљивање је, иронијски, практично (да угреје) – споља, а у дубини аутодеструктивни лични саркастични бунт против (не)цивилизацијског односа према стваралаштву. Наратору је потребна баш таква енергија за инспирацију писања своје књиге, наравно, буквално базиране на туђим искуствима.

Инспирацију тражи по књигама утисака које чаме у прашини разних институција. Из сваке користи по један насумичан утисак, узима га као наслов своје приче, то јест своје књиге настале из туђих утисака.

Тако пише 12 немогућих прича, писаних стилом игре апсурдима и речима.

„Афрички учитељ“

Прича о учитељу Д. Монаху, Кенија/Најроби

Роман „Афрички Учитељ“ је дневник сећања наратора, ученика, на изузетан и необичан живот једног човека – његовог учитеља – Драгог Монаха.

Изузетно топао, личан роман посвећен човеку утемељитељу духовног пута наратора. Танана спрега између узрока и последица свега што јесмо.

Прате се четири фазе сазревања човека – четири архетипа по Јунгу. Симболично значење има лајт мотив: карактер. реч. слово. тачка. крст. судбина. мисија.

Ум и реч су били његова мисија. Монах је учитељ свега. Необичан. Јединствен. Ренесансни. Поставља неочекивана питања. Даје креативне задатке (насупрот очекиваног маинстреамучења). Духовни учитељ духовног узрастања ученика. Ширења по дубини. И ученици попут опчињеног дечака – наратора -доживљавају преображај.

Наслови, поднаслови и наслови – сажеци, путокази – почев од успомена и сећања, преко љубави и мистике до јазз-а и логике, су вешто укомпоновани концентрични кругови који дају један савршен.

Роман искуства, животног темеља и духовног пута – учи и преображавај се!

„Лена ХАД“

Роман “Лена ХАД” је вишеслојно дело неког новог жанра, или књижевног правца (можда и неке будуће епохе), чија је битна карактеристика – која се уочава одмах на почетку и истрајна је до последње странице – да није базиран на пређашњим литерарним искуствима у књижевности, већ нуди нов и аутентичан израз. Тај нови жанр аутор назива “лексикон”, јер га лично доживљава на такав начин, а читаоцу је остављено да сам изабере где сврстати овакав роман (ако је ово роман и ако га треба сврстати), а ако ни због чега другог, а оно да би га лакше могао пронаћи у својој кућној библиотеци када буде затребало читати га опет, што ће се неминовно десити.

Роман на почетку описује место (подземље – хад) и време (26. век – далека будућност), затим друштвено уређење новог и непознатог света, то јест, како аутор каже, “друштвену лазању”, коју описује у форми “литерарне шпагете”, и то оригиналном игром речи коју назива “игра перли”, а што би почесто појачавао суфикс-написом: “јасно као мрак”. Целим током провејавају предоминантне теме о неопходним елементима целовитости човека: ум – срце, парадокс – метафизика. Роман нам доноси нови феномен: платонску љубав као осмо чуло, које је достижно, макар и кроз пишчеве опсене којима више верује него рацију.

Роман је ауторов запис, или сведочанство, или бајка, или сећање на детињство, или лексикон о дружењу са 12 пријатеља – 12 апостола. У роману су то 12 литерарних археолога који у 26. веку, живећи у подземљу, дружећи се у кафеу ELSE, истражују литерарну заоставштину “старих махера” насталу пре пола миленијума, на коју сасвим случајно наилазе. У тим дружењима се рађају симпатије, дешавају конфликти, затим постоји један спор о плагирању од 37 епизода (као прича у причи). Али највећу радост им доноси свако отриће и анализа нове литерарне ископине, као сазнање и духовно уздигнуће, тектонских размера. Обиље је тих открића у овом роману, свака је записана као посебна прича – посебан догађај и доживаљај, али и мудрост која се сама из њих казује. Све приче су бисери који граде једну те исту ниску или перлу, чинећи једну целину. На крају романа десила се платонска љубав између Лене и Давида, као врхунска емоција, али и мудрост у једном, односно херметички спој ума и срца којим се завршава роман, као вечно признање универзалним вредностима, таман исти владали у далекој будућности – у 26. веку и у подземљу у хаду. Аутор признаје да је ова прича сан у сну, и његовом и исконском.

„Давидов процес“

Ово је прича о судском процесу Сеилора и Давида о ауторским правима на својину новог, подземног интелекта Хада. На сцени је сукоб крајности које нису освестиле супротно постојање.

Врхунац плагирања је када то урадите човеку који хода кроз више димензија од вас, чији је свет по сваком правцу биполаран, а праваца је много.

Шта можете него да га пројектујете на свој мали свет, да га сведете на ziher-cuker-mainstream модел, док једино такав познајете. Јер сте махер просечности и зовете се Сеилор.

Али не! Давид је неко други. Његово дело је из праискона потекло, дакако никло да се дира са најдубљим архетипским слојевима душе. Као такво, на крилима је вечних вредности и не брине за судбину која не постоји.

Сеилор не види две личности у једној, не разликује наличје од лица, сенку од персоне, сви су му исти, једноумни. Маши у приказу карактера главног јунака у „свом” серијалу. Тако прави кључну грешку, Давид га на суду чека крунским доказом…

Едиција „Артефакти“ 1 – 4

Ако нова литература почива на архивској литерарној грађи, ако живи у кући легата, онда нека вечно почива на чему год угодном за вечнопочившег, таман било и на старој лексици и негдашњој /f//æ//lš/-граматици, и нека јој буде исто тако почивши-угодно на истој тој, класичној, /mainstream/ плиш-семантици.

Све ново нека одмах остари, не би ли линијом без отпора завредело, и у све се лектире занавек запљунуло и завело. Ако није тако, онда чему ископине, чему артефакти, да ли уопште треба истраживати заоставштину?

Ако треба своје срце слушати и послушати, има ли се шта чути? Да ли легати постају робовласници наше маште, и то тако да су легати власници, а машта робови? Да ли смо за сигурну кућу у којој би да тражимо спас од заоставштине?

Да ли смо узалуд били амбициозни? Колико човек мора бити сам да би био слободан? Или је можда довољно само да буде сиромашан духом и да пусти да ствари теку узводно.

Наши јунаци, литерарни археолози, ипак су на једном тимским састанку одлучили да крену да копају и истражују. Да преузму ризик потенцијалне отупелости духа, идеје и инспирације, те да помире и намире: легате са својим срцем, старе Махере са својом културом, као и сваку врсту располућености услед свеколике биполарности света.

„Перла“

(Збирка песама)

Горан Којадиновић Coix нам се представља својом првом збирком поезије под једноставним, али речитим насловом Перла. Своју збирку је поделио у четири циклуса (циклус љубави, циклус емоција, циклус филозофије и циклус верологије), који су, у његовој визији, како нам је то елегантно објаснио у свом предговору, ногари столице на којој седи док пише. Читајући песме из којих су образовани циклуси, спознајемо их као четири носећа стуба или света који творе Коиксову поетску фантазмагорију, где нам песник предочава себе, своје погледе и интерпретације, како ове, физичке, тако и оностране, метафизичке стварности, као и свих других подстварности и међустварности које он наслућује и предосећа.

Песник профетске имагинације и врсне спекулативне игре, Коикс (у оригиналу Coix) пише али као да слика, глатко, у кратким, одсечним кретњама, али вешто и ритмично, градећи грациозне серпентине својих песама. Нижући стихове, слажући их ритмично и римовано, Коикс ваја своју мисаоно-лирску скулптуру, каква нема пандан у новијој српској поезији.

Ноншалантно и шеретски лако, Коикс везе своје стихове у раблеовском стилу, остајући увек самосвојан и непредвидив. Коикс је бритак песник, који виспрено у поезији синтетише своју изворну филозофију живота, пун духа и склон играријама и експериментисању са формом. У његовој аутореференцијалној, рефлексивној, врцавој поезији експонира се свет колико соларан толико и лунаран. Луцидан, метафизички сањар или визионар, уједно дечачки несташан, Коикс нас попут некаквог Орфеја заводљиво води кроз заумне просторе блиставог и бујног врта своје поезије, лирске по карактеру, али епске по својим замасима и колоквијалним, рефлексивним распевавањима, несебично са читаоцем делећи утиске и идеје о себи и свету који свим чулима опипава и истражује.

Ведрина Коиксовог певања и промишљања је неумољива и доследна, и он неуморно изненађује, засмејава и окрепљује читаоца, кроз досетке, доскочице, афоризме и мини трактате, којима ова збирка обилује, од почетне до последње странице.

И на крају, наведимо стихове песме Ја сам Coix, у којима нам се песник тако пластично открива:

„Да ли је у питању каква грешка?
Тражи се Coix
Coix поета!
Па ја још немам збирку
Само имам збрку,
Сведока мога тако стварам
Збрку душе пишем, малам и шарам.“