Zbirka pesama Osame, prva je knjiga Užičanke Zore Mastelice. Po vokaciji i profesiji psiholog, a po ličnim sklonostima ljubitelj lepe književnosti, Mastelica je ovom zbirkom otkrila javnosti jednu stranu svoje ličnosti koja je dugo bila rezervisana samo za krug porodiće i najbližih prijatelja.

Šta ju je navelo na taj potez odista nije važno, mnogo važnija je činjenica da je užička pisana reč dobila u njoj već formiranog i zrelog pisca, pisca koji je svoj umetnički izraz tesao dugo, hrabro i znalački.

Već sam naslov zbirke percepira unutrašnju potrebu pesnikinje da se segmentuje, izdvoji iz naopakog i obesmišljenog sveta realnosti, duboko udahne maštu i sećanja i odluta u OSAME, u svet skrivenih nada, misli, osećanja, u svet u kome će samoća dati pesnikinji neophodni mir, ali i mogućnost da sanja i komponuje svet onakav kakav bi ona želela da bude. Medutim, OSAME su Mastelici samo inicijalna kapisla, začetak jednog višeslojnog, smisaonog i bogatijeg sveta u kome ništa nije kao što jeste ili – u kome, naprotiv, sve je kao što treba da bude. Svet u koji pesnikinja veruje, koji stvara, ponekad setno priziva, ponekad veoma proživljeno i pomalo nonšalantno diše, ponekad iskreno nemarno deli sa čitaocima… kao da poručuje da su OSAME samo povod za nove, dublje potrage u nama za smislom, za istinom, za ljubavlju i srećom.

Knjiga ima svoju kompaktnost, iako je podeljena na nekoliko zasebnih celina. Zbirka je stepenasto uređena, jer se pesme mogu izdvojeno čitati i tumačiti, celine sastavljene od više pesama takođe, a sama knjiga predstavlja jedinstvenu celinu koja u sebi nosi i otkriva nam čitav jedan život, jednu priču, jednu rapsodiju… Sve je promišljeno, duboko proživljeno i proračunato (i srcem i razumom), čak i stilski sasvim svesno izražene gramatičke nepravilnosti. Jer, pesme nemaju znakove interpunkcije, nemaju velika slova na početku misli i rečenica (veliko slovo se pojavljuje isključivo kada pesnikinja nešto želi posebno da istakne ili kod pojedinih imena i naziva, gde je njihova upotreba ipak neizbežna), kao ni tačke na kraju iste… Nema početka i nema kraja, sve teče sve se menja. Moje stručno opredeljenje se buni protiv ovakvih modernih stilskih izraza, čak ih doživljavam kao sakaćenje i urušavanje jezičkih standarda (što predstavlja ozbiljnu opasnost po temelje jednog standardizovanog jezika), ali ne mogu da ne primetim da je zbirka, zbog ovakvog stilskog pristupa, zaista dobila jednu novu dimenziju i snagu, što je samim tim Masteličin postupak učinilo opravdanim.

Moderan pesnički izraz i pristup (izražen ne samo u navedenom, već i u, karakterističnom za savremeno pesništvo, eliptičnom i lapidarnom govoru) ima vrlo specifičan i uspešno ostvaren spoj sa jezikom kroz upotrebu i arhaičnih i modernih izraza, ali sve sa merom. Pesnikinja ne samo da dobro poznaje rečeničko bogatstvo maternjeg jezika, već i vrlo umešno zna da se sa istim služi… Iz ovako ostvarenog spoja razvija se melodija svake pesme čineći poeziju Zore Mastelice posebno privlačnom i zanimljivom za čitanje. Ovo je vreme nesklono poeziji, ali poeziji u bilo kom vremenu skloni su samo izabrani, istančani duhovi. Moje duboko uverenje je da će upravo oni znati da procene i pravilno ocene visoke domete ovog pesničkog izraza. Višeslojnost i višeznačnost umetničko delo izdižu iznad običnog, svakodnevnog života, a umetniku daju osećaj ispunjenosti i uzvišenosti. I, potrebu za novim traganjem, za novim putovanjem, za novim stvaranjem.