Ко је био Влајко Брковић и колико га се Ужичани сећају? Они старији и они који су претходних година радили у Ваљаоници бакра и алуминујума знају га. Неки добро, неки по имену. Они млађи вероватно мало, а многи нису ни чули за њега.
О Влајку Брковићу, директору Ваљаонице бакра у Севојну, његовом детињству, школовању, каријери, успону и паду на позицији директора највећег ужичког колектива, Драгиша Милосављевић написао је и 2016. објавио књигу „Влајко Брковић – заборављени неимар“, а на иницијативу директора Ваљаонице бакра Драгана Суботића.

Прича о овом заборављеном неимару, који је међу најзаслужнијим, ако не и најзаслужнији, за уздизање Ваљаонице бакра и подизање Ваљаонице алуминујума, истински је изазов за истраживање његове слојевите животне судбине. Тог изазова прихватио се Драгиша Милосављевић и уз архивски материјал и сећања Брковићевић сарадника, савременика и посебно Влајкове супруге Олге, урадио вредну студију и о Влајку и о времену у коме је он доживео велике пословне успехе, али и личну драму почетком седамдесетих година у време политичког обрачуна врха државе и партије са српским либералима и више стотина успешних привредника у то време.
„Неправедно је заборавити човека који је толико тога оставио иза себе да је тешко неки вредан сегмент ужичког градитељства не везати за његову личност. Ваљаоница алуминијума у Севојну, највећи пројекат који је у тим временима извођен у бившој држави Југославији, његово је дело од идејног пројекта, монтаже и куповине опреме, до пробне производње. Све је лично пратио заједно са изабраним и квалификованим сарадницима“, пише Драгиша Милосављевић на почетку књиге, коју је поделио у неколико целина.
Први део, Приповест о успешном и заборављеном човеку, говори о Влајковим градитељским и људским предиспозицијама које су га коначно и сместили у плејаду успешних савременика. Други део, Случај Влајка Брковића објашњава драму једног успешног човека у земљи у којој је све осим успеха дозвољено. Трећи део Суђење Влајку Брковићу и другима је хронологија политичког, а онда и монтираног судског процеса на коме га је Окружни суд у Ужицу 1974. године осудио на казну строгог затвора од седам година због наводних пословних губитака Ваљаонице бакра на Лондонској берзи.
Следећи део књиге, Влајко Брковић, догађаји, анегдоте, сећања, у најбољем светлу осликава ову изузетну личност, посебно током затворског периода у пожаревачкој Забели. У последњем делу књиге о Влајку Брковићу говоре савременици, пријатељи и његови блиски сарадници.

Незаборавно је казивање његове супруге Олге, која је, како се наводи „у мислима још увек у једном другом времену, у коме је делила добро и зло са тако једним необичним и несебичним човеком какав је био Влајко Брковић“. Зато ауторова посвета ове књиге тој хероини нашег доба није случајна. „Зато што је покрај свог супруга сазидала – као трајне постулате – доброту, племенитост и осмех. Осмех којим је све изгубљено умела надокнадити, ублажити сурову стварност и одагнати мржњу“.
Књига је пуна фактографије о времену, људима и догађајима којима се бави. Овде издвајамо биографске податке о Влајку Брковићу као скицу из свеобухватног портрета који доноси ова, још једна вредна књига у опусу Драгише Милосављевића, историчара уметности о чему је и највећи део његове библиографије.

Влајко Брковић је рођен 25. априла 1925. године у селу Поточањи недалеко од Севојна и Ужица, од мајке Анке и оца Витомира. Основну школу завршио је у Крвавцима, а гимназију у Ужицу. Почетак Другог светског рата прекинуо је његово школовање, па је гимназију завршио 1946. године заједно са генерацијом са којом је пошао у први разред.
Школске 1946/47. уписао се на Рударски факултет у Београду, а већ у другој половини 1947. са групом југословенских студената упућен је на студије металургије у Чехословачку као државни стипендиста. Нажалост, следеће 1948. морао је да прекине школовање због објављивања познате резолуције Информбироа. Тај краћи боравак и студије металургије у Прагу показаће се веома битним у будућој каријери Влајка Брковића, тако да он као државни стипендиста уписује студије металургије у Љубљани школске 1948/49. године.
Од 1951. године стипендиста је Ваљаонице бакра, где се по дипломирању на факултету у Љубљани запошљава 1. августа 1952 године. Брзо стиче искуства на пословима припреме производње, асистента у погону Пресаонице, главног технолога и управника Пресаонице. Његов избор за директора Ваљаонице бакра 6. јануара 1960. године био је очекиван, с обзиром на резултате остварене током дотадашњег рада. На дужности директора највећег ужичког колектива остао је све до 1. марта 1973. када је поднео оставку под притиском у познатој хајци на политички и привредни врх Србије.
Одмах потом против њега и његових сарадника покренут је судски поступак на коме је осуђен 1. марта 1974. у Окружном суду у Ужицу на седам година строгог затвора. Пресудом Врховног суда Србије од 7. септембра исте године казна му је смањена на 4 године и 6 месеци. У затвору је провео 16 месеци и помилован је крајем 1975. године.
Радну каријеру Брковић је наставио као представник нововарошке „Инове” у Београду, а затим је био представник „Генекса” у Берлину. Преминуо је 7. децембра 1991. године.
У кругу Ваљаонице бакра откривена му је спомен-биста, а спомен-плоча у ужичком блоку „Златибор” где је установљен Влајков плато.

Оставите одговор