Ko je bio Vlajko Brković i koliko ga se Užičani sećaju? Oni stariji i oni koji su prethodnih godina radili u Valjaonici bakra i aluminujuma znaju ga. Neki dobro, neki po imenu. Oni mlađi verovatno malo, a mnogi nisu ni čuli za njega.

O Vlajku Brkoviću, direktoru Valjaonice bakra u Sevojnu, njegovom detinjstvu, školovanju, karijeri, usponu i padu na poziciji direktora najvećeg užičkog kolektiva, Dragiša Milosavljević napisao je i 2016. objavio knjigu „Vlajko Brković – zaboravljeni neimar“, a na inicijativu direktora Valjaonice bakra Dragana Subotića.

Priča o ovom zaboravljenom neimaru, koji je među najzaslužnijim, ako ne i najzaslužniji, za uzdizanje Valjaonice bakra i podizanje Valjaonice aluminujuma, istinski je izazov za istraživanje njegove slojevite životne sudbine. Tog izazova prihvatio se Dragiša Milosavljević i uz arhivski materijal i sećanja Brkovićević saradnika, savremenika i posebno Vlajkove supruge Olge, uradio vrednu studiju i o Vlajku i o vremenu u kome je on doživeo velike poslovne uspehe, ali i ličnu dramu početkom sedamdesetih godina u vreme političkog obračuna vrha države i partije sa srpskim liberalima i više stotina uspešnih privrednika u to vreme.

„Nepravedno je zaboraviti čoveka koji je toliko toga ostavio iza sebe da je teško neki vredan segment užičkog graditeljstva ne vezati za njegovu ličnost. Valjaonica aluminijuma u Sevojnu, najveći projekat koji je u tim vremenima izvođen u bivšoj državi Jugoslaviji, njegovo je delo od idejnog projekta, montaže i kupovine opreme, do probne proizvodnje. Sve je lično pratio zajedno sa izabranim i kvalifikovanim saradnicima“, piše Dragiša Milosavljević na početku knjige, koju je podelio u nekoliko celina.

Prvi deo, Pripovest o uspešnom i zaboravljenom čoveku, govori o Vlajkovim graditeljskim i ljudskim predispozicijama koje su ga konačno i smestili u plejadu uspešnih savremenika. Drugi deo, Slučaj Vlajka Brkovića objašnjava dramu jednog uspešnog čoveka u zemlji u kojoj je sve osim uspeha dozvoljeno. Treći deo Suđenje Vlajku Brkoviću i drugima je hronologija političkog, a onda i montiranog sudskog procesa na kome ga je Okružni sud u Užicu 1974. godine osudio na kaznu strogog zatvora od sedam godina zbog navodnih poslovnih gubitaka Valjaonice bakra na Londonskoj berzi. 

Sledeći deo knjige, Vlajko Brković, događaji, anegdote, sećanja, u najboljem svetlu oslikava ovu izuzetnu ličnost, posebno tokom zatvorskog perioda u požarevačkoj Zabeli. U poslednjem delu knjige o Vlajku Brkoviću govore savremenici, prijatelji i njegovi bliski saradnici.

Nezaboravno je kazivanje njegove supruge Olge, koja je, kako se navodi „u mislima još uvek u jednom drugom vremenu, u kome je delila dobro i zlo sa tako jednim neobičnim i nesebičnim čovekom kakav je bio Vlajko Brković“. Zato autorova posveta ove knjige toj heroini našeg doba nije slučajna. „Zato što je pokraj svog supruga sazidala – kao trajne postulate – dobrotu, plemenitost i osmeh. Osmeh kojim je sve izgubljeno umela nadoknaditi, ublažiti surovu stvarnost i odagnati mržnju“.

Knjiga je puna faktografije o vremenu, ljudima i događajima kojima se bavi. Ovde izdvajamo biografske podatke o Vlajku Brkoviću kao skicu iz sveobuhvatnog portreta koji donosi ova, još jedna vredna knjiga u opusu Dragiše Milosavljevića, istoričara umetnosti o čemu je i najveći deo njegove bibliografije.

Vlajko Brković je rođen 25. aprila 1925. godine u selu Potočanji nedaleko od Sevojna i Užica, od majke Anke i oca Vitomira. Osnovnu školu završio je u Krvavcima, a gimnaziju u Užicu. Početak Drugog svetskog rata prekinuo je njegovo školovanje, pa je gimnaziju završio 1946. godine zajedno sa generacijom sa kojom je pošao u prvi razred.

Školske 1946/47. upisao se na Rudarski fakultet u Beogradu, a već u drugoj polovini 1947. sa grupom jugoslovenskih studenata upućen je na studije metalurgije u Čehoslovačku kao državni stipendista. Nažalost, sledeće 1948. morao je da prekine školovanje zbog objavljivanja poznate rezolucije Informbiroa. Taj kraći boravak i studije metalurgije u Pragu pokazaće se veoma bitnim u budućoj karijeri Vlajka Brkovića, tako da on kao državni stipendista upisuje studije metalurgije u Ljubljani školske 1948/49. godine.

Od 1951. godine stipendista je Valjaonice bakra, gde se po diplomiranju na fakultetu u Ljubljani zapošljava 1. avgusta 1952 godine. Brzo stiče iskustva na poslovima pripreme proizvodnje, asistenta u pogonu Presaonice, glavnog tehnologa i upravnika Presaonice. Njegov izbor za direktora Valjaonice bakra 6. januara 1960. godine bio je očekivan, s obzirom na rezultate ostvarene tokom dotadašnjeg rada. Na dužnosti direktora najvećeg užičkog kolektiva ostao je sve do 1. marta 1973. kada je podneo ostavku pod pritiskom u poznatoj hajci na politički i  privredni vrh Srbije.

Odmah potom protiv njega i njegovih saradnika pokrenut je sudski postupak na kome je osuđen 1. marta 1974. u Okružnom sudu u Užicu na sedam godina strogog zatvora. Presudom Vrhovnog suda Srbije od 7. septembra iste godine kazna mu je smanjena na 4 godine i 6 meseci. U zatvoru je proveo 16 meseci i pomilovan je krajem 1975. godine.

Radnu karijeru Brković je nastavio kao predstavnik novovaroške „Inove” u Beogradu, a zatim je bio predstavnik „Geneksa” u Berlinu. Preminuo je 7. decembra 1991. godine.

U krugu Valjaonice bakra otkrivena mu je spomen-bista, a spomen-ploča u užičkom bloku „Zlatibor” gde je ustanovljen Vlajkov plato.