Гаврило Поповић (1823 – 1881) потомак је свештеничке породице. Свештеници су му били и деда Миливоје и отац Обрад и стричеви Арсеније и Никодин. Основну школу учио је у селу Жиравама, засеоку села Годовика. По завршеној богословији службовао је као учитељ у Миоковцима и Ариљу. Године 1849. постао је свештеник у Ужицу, а 1852. године протојереј Ужичког округа. Као прота био је члан апелаторије, конзисторије.
Године 1858. на Светоандрејској скупштини учествовао је као депутат ужичког краја и одликован је златним крстом Светоандрејске скупштине. Био је посланик у Народној скупштини Србије. Управо под његовим привременим председништвом конституисала се народна скупштина, за чије је председника изабран његов брат Алекса Поповић, адвокат из Ужица. Народна скупштина на челу са Алексом Поповићем 1882. је прогласила Србију за краљевину, а кнеза Милана за краља.
Поштеним радом и штедњом, прота Гаврило је стекао богату имовину, коју је својим тестаментом завештао за школовање сиромашних а добрих ученика из своје фамилије и ужичког краја.
Посленик културе и просвете, оснивач Ужичког читалиша 1856. и први председник Ужичке књижице и читаонице. Иницијатор оснивања певачког друштва у Ужицу 1868. године.
За свој предани рад у цркви и народу, прота Гаврило је одликован највећим црквеним и државним одликовањима. Године 1860. постављен је указом за судију Великог духовног суда, док је од државе, поред Светоандрејског златног крста, одликован Таковским златним крстом, орденом за храброст, орденом заслуга за народ и др. Умро је 4. фебруара 1881. године у Ужицу, а пренет је и сахрањен у свом родном крају у Ариљу.
Оставите одговор