Петар Бојовић (Мишевићи код Нове Вароши, 4/16. јул 1858 — Београд, 19. јануар 1945) српски и југословенски војвода (маршал), један је од четворице војвода заслужан за ратне успехе и славу Српске војске.
Родитељи Петра Бојовића доселили су се у Мишевиће код Нове Вароши из села Васојевића код Андријевице, а касније се преселили у село Радаљево код Ивањице. Петар је њихов пети, најмлађи син, а имали су и једну кћерку.
Петар је Основну школу завршио у Ивањици, а први разред гимназије у Ужицу. Школовање је наставио у Београду где је завршиo гимназију и 1875. године ступиo у Артиљеријску школу као припадник 12. класе. Наредне 1876. године, после избијања Српског-турског рата, сви припадници класе добили су поднареднички чин и упућени на фронт, а школовање су завршили после рата и ступили у војну службу.
Петар Бојовић је после српско-бугарског рата 1885. постао водник коњице, а 1891. добио је чин капетана и истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу, где је остао пет година.
Венчао се са Милевом Јовановић (1872-1956) у Саборној цркви у Крагујевцу 1893. године. Имали су четири сина – Божидара (1894-1962), Војислава (1895-1915), Доброслава (1898-1971) и Радослава (1904-1906) и две кћерке Јелицу (1896-1955) и Раду (1900-1959).
До избијања балканских ратова 1912. године променио је неколико дужности, а тада је био командант Коњичке дивизије.
У Првом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и Македонији.
У Првом светском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а после рањавања био је на располагању од новембра 1914. до новембра 1915. Тада је постављен за команданта трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу, док се српска војска повлачила ка Косову. Када је донета одлука о повлачењу Српске војске према Албанији, постављен је за начелника Врховне команде у децембру 1915. године.
На тој дужности је остао до 19. јуна 1918. године, када је због неслагања са савезницима око проширења Солунског фронта разрешен и постављен за команданта Прве армије. Успешно је командовао Првом армијом у пробоју Солунског фронта у бици на Добром пољу и даљем победничком походу кроз Србију. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе.
После Првог светског рата био је командант Прве армијске области. Јануара 1921. именован је за начелника Главног генералштаба војске Краљевине СХС, а крајем године је пензионисан.
Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата именован је по уставу, услед малолетности краља Петра II, за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске.
После капитулације, током рата, живео је повучено у својој кући у Београду. Умро је 19. јануара 1945. у Београду.
Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања, међу којима су и Орден Југословенске круне првог реда (1930), Орден Карађорђеве звезде првог реда (1933) и француски Орден Легије части (1936).
Оставите одговор