Нађа Тешић, Ужичанка пред којом је дрхтао Жан-Лик Годар

Пише Милош Чолић (NOVA)

За књижевника Зорана Јеремића била је глумица и књижевница, бунтовница и професорка, хајдук, док је за Жан-Лика Годара била, ништа мање, него агент МОСАД-а послата да га ликвидира, због његове подршке ПЛО и „нашем брату Јасеру Арафату”. Када ју је затекао ненајављену у својој канцеларији како дрема, поверовао је да је „ђаво дошао по своје”. Његов земљак и колега Ерик Ромер 1964. снима филм „Нађа у Паризу” („Nadja à Paris”), у којем та бунтовница игра главну улогу.

Реч је о Нађи Тешић (1939, Ужице – 2014, Њујорк), којој је Живојин Павловић једном приликом рекао: „Говориш српски као Џон Вејн”, док је њен први телефонски разговор са драматуршкињом Иваном Димић деловао као језичка вратоломија из серије „Ало, Ало”.

Ово је Нађа

– Прво што је рекла било је: „Ово је Нађа”. То је зазвучало необично, јер није у духу српског језика, очигледно је директно преведено с енглеског. Било ми је толико симпатично да сам усвојила тај њен начин представљања телефоном, па га сад редовно користим кад зовем било кога и сваки пут се, и не размишљајући, сетим ње – објаснила је Ивана Димић, која је са Драганом Бабићем превела Нађин роман „Умрети у Чикагу”.

Како књижевник и новинар Зоран Јеремић, који је приредио посебан број часописа „Међај” посвећен Нађи Тешић, сматра да је она била хајдук, интересовало ме је где је стекла хајдучки стаж.

– Где год да је живела и радила, носила је неку врсту праведничког гнева. Била је осетљива на неправду, лицемерје, политичка бешчашћа, ароганцију моћника, против чега се читав живот борила не само као интелектуалац, већ и конкретним акцијама. Почев од антиратних покрета у Америци, студентских демонстрација у Паризу, преко честих одлазака на Кубу, све до одласка на ратом угрожена подручја током распада Југославије и организовања демонстрација у Њујорку против НАТО агресије у Србији. Није се плашила да изнесе своје ставове у академским круговима, на универзитетима на којима је предавала, без обзира на цену, каријеру – објашњава Јеремић.

Ко је заправо Нађа Тешић најбоље видимо данас када смо у прилици да читамо преводе њених романа. То је одлична аутобиографска проза, препуна бола, меланхолије и носталгије. „Прометеј”, после „Родне груде”, објављује превод још једног њеног романа: „Бунтовница у сенци”.

Несуђена лекарка

Пре Годара, Ромера и меких фотеља париских биоскопа, Нађин премијерни поглед на филмско платно догодио се са дрвених клупа и столица у ложама јединог ужичког биоскопа „Златибор”. Није волела америчке филмове, јер нису личили на њен свет, слутећи да то није такав живот, већ да је то Холивуд.

„Више сам волела француске комедије, ‘Горки пиринач’ и Силвану Мангано, него Естер Вилијамс и ‘Бал на води’.“

Допливати до Америке није био бал на води већ је Нађу Тешић, како је рекла, више подсећао на погреб.

„Другарице и професори нас прате. Плачем. Они ме љубе. Као да идем у неки немачки логор. И онда пиштаљка, и воз креће. Почетак у Америци је био стравичан”, тај утисак није крила баш као ни чињеницу да су јој, када је са мајком и братом Стојаном Стивом Тешићем, будућим оскаровцем, те 1954. стигла у Чикаго, дозволили да прескочи три разреда гимназије. Мајка Госпава одобрила је само два. Нађа уписује факултет са 17 година.

Говорећи о млађем брату Стојану запажа да је он у Ужицу био једно паметно, али страшно несташно и недисциплиновано дете, које се одједном, уозбиљило.

„Америка га је уплашила и натерала да буде јачи, бавио се спортом, много је радио, а све је то долазило од тог страха од почетка. Код мене је било супротно. Тако да Америка мене није уплашила, она ме је ослободила.”

Спремала се за лекарски позив, међутим, педесетих година прошлог века то није било лако. „Требало је да прође много времена да жене у Америци изборе право да студирају медицину. То овде многи не знају, али ако погледате књиге из тих година, видећете да скоро не постоји жена која је завршила медицину”, наводи Нађа Тешић.

„Како си“

О навикама у Америци, Тешићева је објаснила:

“Овде те стално питају ‘како си’, али то ништа не значи. Одговор треба увек да буде ’great’ (дивно). Један наш човек кога су питали како је, рекао је: ‘Отац ми је умро’. Тип га није ни слушао, него му казао: ‘Дивно. То је баш супер.‘”

Мислила да је рушење Кула близнакиња филм

Нађа Тешић је, како је рекла, мислила да је 11. септембар 2001, кад су четири отета авиона ударила у Куле близнакиње Светског трговинског центра у Њујорку , када је страдало 2.996 људи, била скупоцена холивудска продукција.

„Предавала сам не само сценарио и режију већ и продукцију, радила и на холивудским филмовима. За мене је све једноставно – плате власницима зграде, која је већ отписана, треба да се руши, и онда снимаш са три, четири или пет камера. Схватила сам да је ово истина тек после подне. У кулама је погинуо сликар који је годинама сликао себе као Исуса, а уместо стрелица били су авиони. Људи су се окупљали код познатог споменика за ватрогасце. Одем са цвећем, кажем да је тешко, да разумем, јер је моја земља била бомбардована цело пролеће 1999. Они ме гледају – која земља, кад, шта, нисмо знали… Један човек рече: ‘Нисмо ми ништа урадили, то је НАТО’. Они ништа не знају или брзо забораве, укључујући и професоре универзитета који су ту били.”

Одлучила је да што пре заврши факултет и, како је рекла, кидне из Америке. Студирала је у Висконсину француску и руску књижевност и филм. Постдипломске студије је наставила у Француској, на Сорбони, где је и докторирала („Мистерија лица” – у делима Марсела Пруста).

Заљубљена у Париз

„Била сам заљубљена у Париз, у оно што јесте био или оно што је представљао. Кад год бих покушала да опишем своје године у Паризу, закључила бих да ми нико не верује, баш као што нисам имала појма ко је тај високи плавокоси мушкарац, он још није Ерик Ромер, а можда ме не би импресионирао чак и да знам. У мојим је очима припадао једном тужном свету одраслих, ожењен човек с децом. Упркос његовој очитој интелигенцији, није имао кохерентна политичка стајалишта. Никад се није служио речима као што су експлоатација или капитализам“, присећала се Нађа и описала рад на филму о себи.

„Била сам шворц, а Ерик ми је нудио увек исту суму 200 или 400 долара, свима који су учествовали у раду: сниматељу Нестору Алмендросу, скриптерки и мени. То би ми обезбедило да платим собу, да се храним неколико месеци, да купим пар ципела. Нас четворо смо луњали Паризом. Ја сам била толико сиромашна да сам морала да позајмим хаљину, сукњу и пар сандала како бисмо имали мало разноликости у кадру. Будући да је то био филм о мени, водила сам Ерика у радничку четврт Белвил и оближњи Парк де Бит-Шомом, велики, готово празан парк без уобичајених француских споменика. Било је лето и снимали смо топлу кишу.“

Текст су снимали касније у студију док је филм одмицао, а Нађа се сећала како нико у Паризу није веровао да је то написала или су рекли да јој је заврнуо руку, јер је тај филм звучао баш као Ерик.

Младом сниматељу Нестору Алмендросу филм „Нађа у Паризу” отвара врата блиставе каријере. Снима већину Ромерових филмова, као и многих европских и америчких режисера. Круна каријере је „Оскар“ за Маликове „Божанствене дане”.

„Ромер је, мада одрастао човек, био сиромашан. Стан му је био мали, а носио је увек исту танку јакну у нијансама плаво-сиве боје. Ерик је и после остао исти. Узео је већи стан, али не тако велики. Још није имао телефон. Много смо значили једно другом, засигурно смо били драги пријатељи, али ја сам за њега увек остала Нађа из романа Андреа Бретона. Године 2010. хтела сам да га изненадим позивом, али како није имао телефон, звала сам на његову филмску кућу. ‘Опет си ме нашла, не долазим овде често. Први сам ја тебе пронашао’. Умро је кроз три дана”, открила је Нађа.

Подсећа Зоран Јеремић да је пре десет година (2014) у Њујорку затворен пун круг једног несвакидашњег живота Нађе Тешић, која је пленила пријатељством, интелектуалном радозналошћу, филмским и књижевним образовањем, нежношћу, емпатијом, хумором, непредвидљивошћу, као да се сваког тренутка спрема за акцију на пољу понижених и увређених.