Прота Милан Ђурић

Прота Милан Ђурић (Заовине, 9. март 1844 — Рим, 30. април 1917) био је свештеник, народни посланик и истакнути члан Народне радикалне странке.

Рођен је 9. марта 1844. године у Заовинама на Тари, као четврто дете оца Ђорђа и мајке Тодоре. Одрастао је у свештеничкој породици. Школовање је почео 1852. у Рогачици, тадашњем административном средишту среза Рачанског, где завршава три разреда основне школе. Четврти разред завршава у Ужицу. Четири разреда средње школе завршио је у Првој београдској гимназији (1856-1860) у којој је упознао Петра Карађорђевића, будућег краља. Интересовао се за школовање у Војној академији, али по традицији своје породице, уписује Богословију 1860. године. За време бомбардовања Београда 1862. са једном ђачком четом нападао је Варош-капију.

Када се запопио био је најпре капелан код свога оца у Заовинама, затим парох у Карану, а 1869. године је премештен у Ужице. Ту је изабран за народног посланика и то је остао и наредних 40 година, биран 21 пут на изборима јер је уживао велики углед у народу. Био је добар и чест говорник у Народној скупштини. Припадао је малобројној али тврдој опозицији, коју је од 1878. године предводио Никола Пашић. Од оснивања Народне радикалне странке, 1881. године па до краја свог живота био је члан њеног Главног одбора и председник њеног посланичког клуба.

Његов идеал је био слобода српског народа и чврсто утемељење државе Србије. Када је 1875. године букнуо Херцеговачки устанак (Невесињска пушка), држао је ватрене говоре, мобилисао људе у добровољачке чете и слао их у Херцеговину.

Током политичког деловања био је жестоки противник династије Обреновића због чега је више пута био затваран или присиљен да емигрира. Довођен је у везу са убиством напредњачког посланика Вељка Јаковљевића (1885). Да би избегао хапшење, отишао је у Црну Гору, а потом у Цариград. Помилован је 1889. и вратио се у Ужице. Због Ивањданског атентата на краља Милана (1899) био је осуђен на 20 година затвора у тешким оковима и рашчињен у цркви Ружици. Помилован је 1900. године након женидбе краља Александра са Драгом Машин. Постављен је за војног проту у Зајечару, а онда у Ваљеву. На властити захтев пензионисан је 1903. године.    

Учествовао је у Првом српско-турском рату као војни свештеник и рањен је на Јавору. Учесник је балканских ратова 1912-1913, а током Првог светског рата повукао се са војском преко Албаније, одатле је отишао у Италију, у Рим, где је умро 30. априла 1917. године. Одликован је многобројним домаћим и страним одликовањима. Његови посмрти остаци пренети су у Србију и уз највеће државне почасти сахрањени у Ужицу 1926. године.

Поводом 180 година од рођења проте Милана Ђурића, знамените личности ужичког краја, у музејској Јокановића кући у Ужицу отворена је изложба „Визионар и лучоноша прота Милан Ђурић”. Аутор поставке је Немања Обрадовић, кустос историчар Народног музеја Ужице.

На отварању изложбе, Душица Илић, професорка Ужичке гимназије, истакла је да је прота много учинио да ужички крај уздигне економски и културно. „Важан је његов допринос изградњи Ужичке гимназије, железничке пруге, ткачнице и болнице. Био је популаран у целој Србији због својих ставова да је потребна демократизација, да народ мора наћи своје место у политичком животу”. У знак сећања на знаменитог проту огласила су се звона на ужичкој Цркви Светог Ђорђа и служен је молитвени помен.

Извори: Српска енциклопедија; Wikipedia; Народни музеј Ужице