Пише др Маријана Т. МРАОВИЋ
Борба 300 партизанских бораца Радничког баатаљона на Кадињачи, за одбрану Ужичке републике 1941. године, један је од највећих подвига у току Народно-ослободилачке борбе у Другом светском рату.
У историји српског народа 1941. једна је од преломних година, а обележили су је окупација и распад Краљевине Југославије, устанак против окупације, који се претворио у револуционарни и грађански рат, и почетак геноцида почињеног над делом српског становништва у НДХ. Југословенска територија је уз рат који је вођен на Истоку, постала једино активно ратно подручје у Европи 1941. године. Српски народ подигао је устанак на готово целокупном подручју које је настањивао, делећи се у два антифашистичка покрета. Рат на југословенском простору био је ослободилачки, антифашистички, револуционарни, идеолошки, грађански, национални, али од почетка и страдалачки по становништво.
Припадници партизанског покрета отпора имали су значајне губитке у другој половини 1941. године. Масовност устанка, присуство Главног штаба руководећег дела Комунистичке партије Југославије (КПЈ), формирање слободне територије Ужичке републике, утицали су да окупатор готово целокупну пажњу усмери на уништење слободне територије. Ужичка република била је велико изненађење за немачку окупациону управу, која није могла да верује да у држави која је веома брзо освојена у Априлском рату може доћи до појаве добро организованих покрета отпора. Мајор југословенске војске Бранко Пољанац, који је крајем октобра 1941. године дошао у Врховни штаб у Ужицу, израдио је за партизанске одреде упутства из војне вештине, а посебно значајно било је упутство: „Како се држи – брани слободна територија”. Документ је потписао Јосип Броз Тито.
Наређење немачке Врховне команде за коначно гушење устанка у Србији издато је 18. новембра 1941. године, са планом да удар изведу 113. дивизија од Крагујевца и Краљева и 342. дивизија из правца Ваљева. Улаз у слободну територију требало је да им омогуће јединице Српске државне страже Недићеве владе и Љотићевог Српског добровољачког корпуса, груписане у ударну групу Шумадијски кор, које су се пробиле с Рудника, ка Чачку и долини Западне Мораве.
Битка на Кадињачи
Генерал Франц Беме је 25. новембра 1941. године кренуо у напад на центар ослобођене територије, односно Ужичке републике. Немци су у том тренутку на територији окупиране Србије имали две оперативне дивизије: 342. и 143, три комплетне посадне дивизије: 704, 714. и 717, са деловима 718. и 125. пука. Немачка 342. дивизија, која је била главна у борбама за заузимање територије коју је покривала Ужичка република, започела је напад 25. новембра из Ваљева и наступала у два правца (борбена група „Запад” и борбена група „Север А”) ка Ужицу. Борбена група „Запад” заузела је 27. новембра Љубовију, а дан после Рогачицу и Бајину Башту, чиме је пут ка Ужицу био отворен.
Борбена група „Север А” деловала је успореније услед карактеристика терена. Немачке трупе су у свом надирању сејале смрт и остављале пустош. У тим данима, 28. новембра 1941. године пуковник Дража Михаиловић изјаснио се против укључивања јединица Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) у фронтални сукоб са немачким трупама, сматрајући немогућим победу над немачким елитним јединицама. Био је мишљења да треба распустити одреде и наставити герилски рат како би се сачувало људство.
У међувремену, група „Север А” водила је истог дана борбе са три партизанска одреда код Букова и до вечерњих сати дошла до Косјерића, заустављајући се у пределу планине Црнокосa, око 30 километара удаљености од Ужица. Броз није подржао предлоге својих команданата да се борба са Немцима води у овом делу, услед наступања групе „Запад” од Љубовије, и наредио је да се главни отпор пружи на превоју Кадињача, на путу Ужице – Бајина Башта.
Његовој тактици успротивио се Драгојло Дудић, народни вођа из Клинаца код Ваљева, ратник и стари комуниста, организатор устанка у ваљевском крају, председник Главног Народноослободилачког одбора, односно „револуционарне” српске владе, сматрајући исправнијим герилски рат и очување људства (касније је приликом повлачења изгубио живот под недовољно разјашњеним околностима). Већински, припадници Врховног штаба нису веровали у могућност одбране Ужица, с обзиром на бројчану и техничку надмоћ јединица Вермахта, међутим имали су очекивања да ће отпор трајати дуже, уз рушење мостова и путева, као и препречавање пролаза тенковима.
Тог дана покушано je извршење опште мобилизације и проналаска додатног оружја за одбрану, а ноћ пред борбу уследио је обрачун са политичким и војним противницима, укључујући и масовно погубљење око 45 осумњичених.
Пад Ужичке републике
У јутарњим часовима 29. новембра 1941. године започела је борба на превоју Кадињача. Ужице су бранили Раднички батаљон Ужичког одреда (састава три чете: Пекарска, Кројачко-обућарска и Ткачка), две чете Посавског и једна чета Другог шумадијског одреда. Командант одреда, учитељ Душан Јерковић, имао је на располагању симболичан број од 300 партизана и малу количину тешке артиљерије. Немачка команда ухватила је у клешта партизанске положаје уз подршку артиљерије и потом их принудила на борбе у окружењу. У току једнодневне борбе са Немцима изгинули су готово сви борци Радничког батаљона и велики број њихових сабораца из других јединица. Уз њих су страдали и њихови команданти: поменути командант Радничког батаљона Душан Јерковић, комесар Посавског одреда Бора Марковић, комесар Орашачке чете Раде Марковић и други. Ужице је пало 29. новембра 1941. године.
Битка на Кадињачи јединствен је пример на окупираној територији Србије у Другом светском рату у којој су се партизански команданти борили заједно са својим саборцима до смрти, како су оновремени историчари наводили: „до последњег метка и до последњег даха”. На попришту борби остало је, према сачуваним подацима, око 240 мртвих партизанских бораца и само два погинула немачка војника. Мање су познати подаци да се један број припадника Радничког батаљона спасао, међу њима и Миленко Ристичевић, припадник Пекарске чете.
Друго место сукоба – Пониковице, било је такође заузето и немачкој војсци био је отворен пут за Ужице, иако су Немци очекивали борбе у самом граду и због тога су испред пешадијских пропустили тенковске јединице. У четири часа по подне на звонику цркве у Ужицу могла се видети застава Трећег рајха. Чланови Врховног штаба и партизанске команде били су у повлачењу.
Партизанским снагама у суседној Пожеги није јављено да су немачке трупе у наступању и очекивали су их из правца Чачка, међутим, напад је уследио из правца Косјерића. Ватром из борних кола и митраљеском ватром из авиона уништили су малобројне партизанске снаге: све припаднике Команде у Пожеги. У дневнику Вермахта као закључак о борбама вођеним 29. новембра 1941. године стајало је: „Освојени Ужице и Пожега. Непријатељ је имао 572 мртва, 85 рањених и 224 заробљена. Сопствени губици – два мртва и два рањена.”
Партизанске снаге у повлачењу пошле су пут Златибора, верујући да ће Немци остати у Ужицу, али су на вести да они стижу ка Палисаду, наставили повлачење. У борбама на Златибору Немци су масакрирали рањене партизане, али је остатак партизанских снага 1. децембра 1941. године напустио немачку окупациону зону и прешао Увац, тако да су преласком на италијанску страну сачували језгро покрета. Главнина италијанских снага у то време борила се са црногорским партизанима у Пљевљима. Италијани су повукли свој гарнизон из Сјенице и Нове Вароши и на том делу настао је центар нове слободне територије под контролом Врховног штаба НОП одреда.
У немачком окупационом подручју настављено је чишћење партизанских снага, уз бројне злочине над заробљеним цивилима и герилцима. Након борби у селу Шљивовица са Тамнавским партизанским батаљоном, који је заостао у повлачењу, Немци су спалили на ломачи четири заробљене партизанке-болничарке. Сачуване су фотографије убијених Милице Ребавке и Драгице Милићевић, седамнаестогодишњакиња са Уба, као једно од најпотреснијих сведочанстава о немачким ратним злочинима на територији окупиране Србије 1941. године. У истом селу Немци су стрељали групу сељака и двоје деце млађе од седам година.
Према немачким изворима, број губитака 342. пешадијске дивизије у борбама од 25. новембра до 4. децембра 1941. године био је следећи: 10 мртвих и 22 рањена војника, а број ликвидираних: 707 партизана, 312 заробљених и 93 стрељаних. Немци су запленили: 80 вагона намирница, четири топа и један бацач граната, преко 2.700 пушака, осам митраљеза и око два милиона динара.
Последице губитка Ужичке републике
Оријентација на прихватање фронталних борби значајно је умањила ефикасност партизанских одреда, тако да су немачке снаге уз минималан број жртава успеле да поврате изгубљену територију и потисну партизанске борце. Борба са супарничким покретом ЈВуО и узалудан покушај одбране Ужица довели су до губитка живота готово половине припадника партизанског покрета на територији Западне Србије.
Врховни штаб одступио је преко Златибора и Увца у Санџак, са приближно 2.000 бораца, који су у току каснијих неколико месеци ушли у састав 1. и 2. пролетерске бригаде. У званичној савременој историографији битка на Кадињачи сматра се једним од контроверзних историјских догађаја и као таква предмет је проучавања историјске науке.
Након пада Ужица, Немци су 7. децембра 1941. године на Равној гори напали одреде Југословенске војске у отаџбини, користећи прилику за готово истовремени обрачун са оба покрета отпора.
Меморијал и култура сећања након Другог светског рата
Борба 300 партизанских бораца на Кадињачи против 3.000 добро наоружаних немачких војника, забележена је у историји Народноослободилачке борбе на територији окупиране Србије као један од највећих подвига, за који је Раднички батаљон поводом десетогодишњице НОР-а и револуције, одликован Орденом заслуга за народ 1. реда.
Спомен-комплекс „Кадињача” код Ужица, подигнут је на превоју између села Волујац и Заглавак. Епопеја хероја страдалника на Кадињачи забележена је у стиховима песника Славка Вукосављевића: „Рођена земљо, јеси ли знала? Ту је погинʼо батаљон цео… Црвена крв је процветала кроз снежни покров хладан и бео. Ноћу је и то завејо ветар. Ипак на југу… војска корача…Пао је четрнаести километар, алʼ никад неће Кадињача”, који су уклесани на споменику у славу палих.
Спомен-комплекс „Кадињача” представља меморијални природни споменик. Сам комплекс представља сложену архитектонско-музеолошку целину састављену од неколико сегмената грађених у периоду између 1952. и 1979. године. У првој фази, 1952. године, на Кадињачи је подигнут споменик пирамидалног облика, под којим се налази костурница у којој почивају посмртни остаци страдалих припадника Радничког батаљона. Знатно проширење комплекс је доживео 1979. године, када је, по пројекту чији су аутори вајар Миодраг Живковић и архитекта Александар Ђокић, приведено крају његово уређење, а у истој години проглашен је за споменик културе од изузетног значаја.
Комплекс се састоји од три целине: Амфитеатар Ужичке републике, Алеја Радничког батаљона и Висораван слободе. Посебан сегмент комплекса јесте музејска поставка у Спомен-дому, са преко 300 аутентичних предмета и докумената Радничког батаљона.
(Објављено у „Одбрани“, 402, новембар 2025)
Оставите одговор