Варош Ужице и заборављени песник Сабит Ужичанин

2024-04-30

Постоји много рукописа, књига, текстова и трагова о средњовековној и о познијој историји вароши Ужица. Посебно о Ужицу из времена Османске доминације, у коме се на више места овај град поистовећује са бројним градовима и насељима Србије, Турске, али и других источних земаља. По многима Ужице је шехер, варош са више јавних и приватних грађевина, џамија, медреса, текија и других градских објеката.

Међутим, мало је или нимало помена о књижевницима, песницима, сликарима, зографима ужичким из тога доба, као и онима који су духом стварања остали у сећању генерација које долазе. Један од њих јесте и знаменити песник и књижевник Алаудин Ужичанин, познатији као Сабит Ужичанин, рођен у Ужицу у давном XVII столећу.

Решетке заборава прекриле су њихова дела као и дух њиховог стварања.

Има ли право савремено Ужице, да заборави оне великане рођене овде, у овој вароши, у неком другом времену, вакту, земану? Нема, рећи ће сви они којима дух стварања нешто значи…

Ужице у XVII веку

Познати и признати путописац Хаџи Калфа (Ћатиб Ефендија), описује Ужице тога доба (око средине XVII века) реалним постулатима и реченицама на начин како га је упознао и доживео. Он каже:

,,Узиџа, велика варошица, недалеко од Дрине. Около су кадилуци: Рудник, Пожега и Чачак. Београд, Ужице и Сарајево, чине троугао а од једног до другог има по три дана. Вишеград је одавде далеко само пола дана. Са источне стране долази са високих планина река, која протиче поред самога града, дели варош на две половине, а после утиче у Дрину. Варош Ужице која се налази у једној дугуљастој долини, веома личи на Меку. Мало има њива али врло много башти. Град је веома тврд, сазидан је крај реке на једном вису, исечен као мунара. На воду се силази низа ступње, а доле има кула крај воде. Куће су покривене дрветом. Ту има врло крупних трешања…”.

У његовом путопису нема помена о умним људима Ужица, књижевницима и филозофима, које помињу нешто млађи путописци.

Један други путописац Ужице доживљава као моћни османски град- шехер. То је Евлија Челебија, који у нешто познијем времену, говори о бројним детаљима вароши које не налазимо код других. За мештане Ужица каже да су ,,чисти, богати, господствени вредни и предузимљиви (одевају се у чохано одело са первазима од самура, веверице и куне; носе чакшире на копче и калпаке; говоре босански; воле странце)“. Али он не пропушта да апотеозом дочара оне чија су дела остала изван њиховог доба, када каже: ,,Међу становницима Ужица има доста умних људи и књижевника (теолога, философа), два песника: Џари Челебија и Алаудин Сабит“.

Познато је да Евлија Челебија Ужице именује шехером. Иначе, овај османски термин односи се на веће урбане формације које је углавном, а некад и искључиво, насељавало муслиманско становништво. Има основа уверењу више аутора који пишу да је Ужице у другој половини XVII столећа била претежно, а не искључиво, муслиманска варош. Евлија Челебија каже да су у ужичкој вароши постојале и три махале муслиманског становништва. Зна се да је шехер за разлику од касабе, морао имати најмање четири џамије и више јавних институција.

Челебија у свом тексту говори да Ужице има више десетина места за молитву, набраја више од четири џамије, помиње чаршију, безистан, караван сарај, основне школе, текије, посебно лепу мусалу и, наравно, град. То је, значи, све оно што су захтевали османски критеријуми, да би се неко место рангирало као шехер.

,,Шехери су били отворена, неушанчена цивилна насеља, ослоњена на тврди град, често развијена из касабе као ниже категорије. Ужице је прошло овај пут. Прерастање из једне у другу урбану врсту изгледа да је било праћено и уздизањем религиозних установа из нижих у више”.

У најновијој Исламској Енциклопедији, налазимо знатно већи број књижевника, песника и филозофа Ужица, који отварају нека друга питања, као и друге дилеме. Можда и зато што су незнаним поводима уврштени у турско духовно наслеђе, јер о њима нема помена на нашој, српској страни. Многи носе епитете и надимке ,,Ужички” или ,,Ужичанин”, међу њима и један од најпопуларнијих – Алаудин Сабит Ужичанин, велики песник из друге половине XVII века.

Помен неких других песника, књижевника и философа, рођених у Ужицу, попут Шејха Муслихудина – Ужичанина, гласовитог шејха халветијског рeда, и писца једне познате брошуре из области мистицизма, откривамо код других истраживача ужичког духовног наслеђа. Не може се заобићи Мустафа Зари, песник и кадија рођен у Ужицу, аутор збирке Gaza Name (Књига о Војни), као и више дела у стиху и прози. Међу њима је Џари Челебија, кога Евлија Челебија посебно истиче, као и Ебу Бакир Зикри, ужички песник и спахија. Најзад, знаменити и у Ужицу посебно поштовани Шејх Мухамед Ужичанин, филозоф и страдалник, бранилац потлачених хришћанских суграђана Ужица, остаје као својеврсна парадигма ужичке духовности XVIII столећа.

Заборав и Сабит Ужичанин

Решетке заборава које с временом прекривају много тога, у бројним случајевима, на жалост, прекривају и оне личности које никако не могу, и не смеју бити заборављене. У сваком друштву и времену постоје генерације стваралаца који снагом свога духа, снагом својих идеја, снагом својих дела или другим својим заслугама, обавезују касније генерације да их се сећају, да их читају и да за њиховом судбином трагају.

Тешко је претпоставити да ли личности таквих капацитета имају свесну намеру да иза себе оставе продужено трајање духа стварања. Стваралачки дух, аналогно етици, прожима свест будућих наследника зато што се у њиховој делатности такви проблеми не постављају.

Међутим, будућност их често с пуним правом демантује, јер наследници углавном не прихватају вредности старијих генерација, или их минимизирају у највећој мери. Али, како се то ипак дешава, посебно у земљама у којима су столећима доминирале туђе вредности и туђе културе, као у Србији, вреди посебно истаћи да су то најчешће ,,неправедни заборави, својеврсни преступи, и коначно, идеолошке адопције непроверених, туђих вредности”.

Дакле, сведоци смо да се многе личности често с пуном свешћу заборављају, попут бројних књижевника, Ужичана из других времена и друге вероисповести. Без обзира на вредности и ограничена истраживања њихових дела, збирки, литерарних студија, књига и заоставштина, они остају изван трагова епохе у којој су стварали, препуштајући та места другима.

У свакој средини, па и нашој, постоје велики људи, не ретко генијални умови, који су, на жалост и на срамоту, сасвим заборављени. Иако су нас генијалношћу свога ума – којим би се свака културна средина с пуно права поносила – антиципацијом својих остварења, задужили да их се са љубављу, поносом и поштовањем трајно сећамо, да успомене на њих свесно преносимо нашим потомцима – ми их заборављамо.

Ерудита и велики песник

Један од неправедно заборављених умова из прошлости Ужица, јесте и велики песник из друге половине XVII и с почетка XVIII столећа – Алаудин Али, из Ужица, познатији под својим песничким именом Сабит ,,Ужичеви” или ,,Боснави” – прецизније, Сабит ,,Ужичанин”, сматран ерудитом и великим песником, не само међу бројним људима нашег поднебља, који су писали и певали на турском, арапском или персијском језику, него неоспорно великим и у поређењу са песницима његовог времена у Османској царевини.

Остаје отворено питање кодификације његовог заборава у средини у којој је рођен и из које је понео знамените вредносне компоненте. Отворено је питање да ли је могуће његово приближавање савременој читалачкој публици, његово прихватање или удаљавање од модерне епохе која не може и не жели да заборави личности попут Сабита Ужичанина. Свест о Сабиту Ужичанину могућа је само у анализи његових дела, која без сумње чини пре свега поезија, писана језиком једног другог доба, тачније једне друге епохе.

Вратимо ли се савременом вредновању, по свему изгледа да његова дела нису у довољној мери позната нити доступна читаоцима, посебно она остварења која су давно већ преведена и отуђена од савремене поетике, као и од компарација и синхронија са модерним стваралаштвом.

На жалост, нема довољно података о животу и раду Сабита Ужичанина, који доказано потиче из српске, тачније словенске породице (која је живела у Ужицу и примила ислам). Међутим, подаци којима се располаже, говоре о њему као јавном раднику и службенику – често на високим, осетљивим и одговорним функцијама – али на основу његовог песничког дела ствара се и извесна слика о Сабиту као мислиоцу и песнику, као и песничком језику и времену у коме је стварао.

Познато је да је Сабит рођен између 1650. и 1660. године у ,,лијепом, богатом и великом Ужицу, да је одличног рода, да је његова породица била у сродству са готово свим угледним породицама оновременог Ужица”, да му је живот не ретко био веома тежак, да је службовао у различитим центрима Османске царевине и да се преселио на Ахирет у Истанбулу 1712. године.

Истраживање Сафвет-бега Башагића о животу и раду Сабита Ужичанина, у многим одредницама још увек је изворно и по свему изгледа добро утемељено. О њему он пише:

,,Сабит Ужичанин рођен је у Ужицу. Прве науке слушао је пред Халил Ефендијом у завичају, а више науке у Цариграду. По свршетку наука ступио је у свиту Сејди Заде Мехмед-паше, који је у оно време словио као мецена пјесника и научника. Године 1089. (1678) постао је мулазим код Еби Сејдизаде Фејзулах ефендије. Касније је пошао у кадије и служио у Јањи, Бургасу и другде. И овај, иначе један од првих писаца и истраживача ужичког песника наглашава да је Сабит имао тежак живот, али да су његове песме веома цењене у османској књижевности. Подсећа на неизвесне епохе које су га кроз живот пратиле, као и да је смрт дочекао у Цариграду 1712. године.
Верује се да је Сабит припадао вишој друштвеној структури Ужица, по којој је у младим годинама стицао све оно што другима није било могуће. Прво образовање стекао је у родном Ужицу, а захваљујући највише Сејди Заде Мехмед-паши, Сабит школовање наставља у Истанбулу, где је већ 1678. године био на положају мулазима, тачније – наставничког приправника. Има основа уверењу да је Ужице ,,тада био други град по величини на подручју данашње Србије, одмах иза Београда”.

Поетика са одликама балканског поднебља

У трагању за изворима Сабитове поезије, више аутора, посебно босанских, доказало је да је изворно тумачење његове поетике садржано управо у ,,координатама историјских, културних, друштвених и етичких форми балканског поднебља”. Један од њих, Мехмед Ханџић, истиче управо ,,национални фактор”. Он је у Сабитовим поетским делима открио елементе културе и усменог стваралаштва својствене словенском, прецизнице српском, предању и традицији балканских народа.

Дакле, попут Башагића, једног од првих истраживача Сабитовог стваралаштва, Ханџић открива да је допринос Сабита Ужичанина у томе што је турску, тачније оријентално-исламску књижевност обогатио епском народном поезијом типичном за словенско духовно подручје. Дакле, под утицајем наше народне песме, Сабит Ужичанин, унео је у турску поезију много нових поетских форми, ,,израза и слика”.

Сабит Ужичанин био је веома образован човек, упућен у многе непознате и неизвесне области живота и рада, не само у Османској империји већ и знатно даље. Османски критичари (али не само они) сматрају га великим песником који је у турску поезију унео ,,више самосталности и новина”.

Већ помињани босанко-херцеговачки проучаваоци теоретичари поетског стваралаштва Сабита Ужичанина карактеришу га као ,,песника словенске крви са Балкана”, који је писао једноставним језиком блиским свакодневном говору, служећи се ,,фриволним изразима и профаним речима улице”, и сасвим је логично да је његова поезија међу савременим критичарима и у ученим срединама била изложена критикама, зато што је напустила старе, познате поетске трасе османске поетике.

Сабит Ужичанин и његово песничко дело

Сабит Ужичанин својим песничким делом отвара ново поглавље о преводној диванској књижевности, али су готово сви истраживачи његовог дела сагласни да је он заправо један од најзначајнијих диванских песника, обдарен изузетним талентом и смислом за поетски језик, не само класичне османске књижевности, већ и својеврсна апологема модерне литературе, не само у турској поетици већ и у општој, савременој уметности Истока.

Прихватимо ли Башагићево и Ханџићево уверење да је заправо ,,Сабит Ужичанин, Славен по рођењу а Турчин по језику и култури… неко би могао примјетити и можда би донекле био у праву, да је овај пјесник овде само фиктивно, али он је баш ту по књижевном доприносу и изразитој умјетничкој вриједности”.

На основу претходне тезе, ван сваке сумње, ауторка дисертације Алма Спахи, није уверена да је Сабит Ужичанин заправо заборављен у граду у коме је рођен и из кога је понео и антиципирао највеће моралне резонанце, као и архетипске вредности словенског подручја.

Ужице – знаменита и велика варош

Више путописаца истиче да је Ужице у XVII столећу била знаменита и велика варош. Путописци из познијег времена сматрали су да је то заправо једино и најбројније турско насељено место у Србији. Примерице, Патон (око средине XIX века) износи мишљење које је добио од ужичког старешине: ,,У разговору нам је рекао да је Ужице главно преостало насеље муслимана у Сервији; њихов број овде износи три хиљаде и пет стотина, док Срба има свега шест стотина, што укупно чини нешто више од четири хиљаде душа”.

Један други истраживач Ами Буе, каже да је у Ужицу ,,1836. било 3700 муслимана и мање од 700 српског цивилног становништва. У то време, Ужице је било место где су 84% били муслимански Турци“. Ови бројеви, које је Буе пажљиво одредио, јасно показују пропадање града”. Више путописаца истиче конфигурацију града Ужица, куће, начин градње, дућане, велики број џамија, месџида, текија, ханова, камених мостова и с посебним одушевљењем осврћу се на стари Ужички град подигнут на каменитом брегу уз саму обалу реке Ђетиње.

Можда је нужно издвојити Евлију Челебију који посебно наводи ,,ужички сахтијан у више боја”, затим снажно, развијено и разнородно занатство, посебно подсећајући на ,,много учених људи, много пјесника”. Историчари, као и путописци, дају податке о интересовањима међу обичним светом, при чему истичу да је ,,лијепа књижевност била на високој цијени и међу обичним грађанима. Често су преписивани комплетни дивани (антологије) разних пјесника”. Можда је, уносећи ове податке, путописац Евлија Челебија посебно указао и на веома развијен књиговезачки занат. Коначно, не без разлога Ужице је у епској песми именовано ,,Малим Цариградом”.

Неколико босанских истраживача који су трагали за делом Сабита Ужичанина дало је и својеврстан осврт на град Ужице из времена детињства и одрастања овог драгоценог и знаменитог песника. Док је Башагић веровао да је Ужице после Османског освајања средином XV века припадало Босни, Ханџић је веома добро знао да је Ужице град у Србији и да га је османска арминистрација приписала Смедеревском санџаку.

Дакле, Ужице је било велики словенски, тачније српски град, без обзира на то што је у њему живело већином муслиманско становништво. Даље, он пише: ,,Од пада босанског краљевства, односно од оснутка Сарајева, економски и трговачки гравитирале су према Сарајеву и етнички наслањале се на Босну; зато гласовите Ужичане: Вуслети бега, Зарију, Сабита, Зикрију и друге, сви турски писци убрајају међу Бошњаке”. Извесно је да је варош (град) Ужице био српски град, иако се у њему говорило ,,бошњачки” јер је већина била исламске вероисповести. Традиција и стваралачки дух припадао је словенској, српској провенијенцији.

Сабит Ужичанин припада и исламској (турској) и српској књижевности

Неправедно заборављени песник и књижевик рођен у Ужицу, Сабит Ужичанин, из давних времена, отвара многа питања о забораву и систему заборава, у коме се највреднији духови и ствараоци заборављају, да би их с правом преузимали други народи и њихове културне парадигме. Има ли српска култура право да заобилазити вредности једне друге епохе, вредности које су овде поникле и у себе упиле највредније староседелачке етичке и естетске прерогативе, прожимајући њима и несвесно своја незаборавна дела?

Враћајући се у овом тексту сажетој и недовољној анализи Сабитових поема, збирки и рукописа, нема никакве дилеме да је он са собом понео оно највредније, оно што је у Ужицу тога доба, у детињству и у одрастању добио, не само од исламске верске заједнице, већ без сумње и од српске заједнице која је у Ужицу постојала. Пословице, епске поеме, узречице, улични жаргон и езотеричне приповести издашно је уносио у бројне поетске секвенце и дела по којима је остао познат у многим државама и областима Истока.