Varoš Užice i zaboravljeni pesnik Sabit Užičanin

2024-04-30

Postoji mnogo rukopisa, knjiga, tekstova i tragova o srednjovekovnoj i o poznijoj istoriji varoši Užica. Posebno o Užicu iz vremena Osmanske dominacije, u kome se na više mesta ovaj grad poistovećuje sa brojnim gradovima i naseljima Srbije, Turske, ali i drugih istočnih zemalja. Po mnogima Užice je šeher, varoš sa više javnih i privatnih građevina, džamija, medresa, tekija i drugih gradskih objekata.

Međutim, malo je ili nimalo pomena o književnicima, pesnicima, slikarima, zografima užičkim iz toga doba, kao i onima koji su duhom stvaranja ostali u sećanju generacija koje dolaze. Jedan od njih jeste i znameniti pesnik i književnik Alaudin Užičanin, poznatiji kao Sabit Užičanin, rođen u Užicu u davnom XVII stoleću.

Rešetke zaborava prekrile su njihova dela kao i duh njihovog stvaranja.

Ima li pravo savremeno Užice, da zaboravi one velikane rođene ovde, u ovoj varoši, u nekom drugom vremenu, vaktu, zemanu? Nema, reći će svi oni kojima duh stvaranja nešto znači…

Užice u XVII veku

Poznati i priznati putopisac Hadži Kalfa (Ćatib Efendija), opisuje Užice toga doba (oko sredine XVII veka) realnim postulatima i rečenicama na način kako ga je upoznao i doživeo. On kaže:

,,Uzidža, velika varošica, nedaleko od Drine. Okolo su kadiluci: Rudnik, Požega i Čačak. Beograd, Užice i Sarajevo, čine trougao a od jednog do drugog ima po tri dana. Višegrad je odavde daleko samo pola dana. Sa istočne strane dolazi sa visokih planina reka, koja protiče pored samoga grada, deli varoš na dve polovine, a posle utiče u Drinu. Varoš Užice koja se nalazi u jednoj duguljastoj dolini, veoma liči na Meku. Malo ima njiva ali vrlo mnogo bašti. Grad je veoma tvrd, sazidan je kraj reke na jednom visu, isečen kao munara. Na vodu se silazi niza stupnje, a dole ima kula kraj vode. Kuće su pokrivene drvetom. Tu ima vrlo krupnih trešanja…”.

U njegovom putopisu nema pomena o umnim ljudima Užica, književnicima i filozofima, koje pominju nešto mlađi putopisci.

Jedan drugi putopisac Užice doživljava kao moćni osmanski grad- šeher. To je Evlija Čelebija, koji u nešto poznijem vremenu, govori o brojnim detaljima varoši koje ne nalazimo kod drugih. Za meštane Užica kaže da su ,,čisti, bogati, gospodstveni vredni i preduzimljivi (odevaju se u čohano odelo sa pervazima od samura, veverice i kune; nose čakšire na kopče i kalpake; govore bosanski; vole strance)“. Ali on ne propušta da apoteozom dočara one čija su dela ostala izvan njihovog doba, kada kaže: ,,Među stanovnicima Užica ima dosta umnih ljudi i književnika (teologa, filosofa), dva pesnika: Džari Čelebija i Alaudin Sabit“.

Poznato je da Evlija Čelebija Užice imenuje šeherom. Inače, ovaj osmanski termin odnosi se na veće urbane formacije koje je uglavnom, a nekad i isključivo, naseljavalo muslimansko stanovništvo. Ima osnova uverenju više autora koji pišu da je Užice u drugoj polovini XVII stoleća bila pretežno, a ne isključivo, muslimanska varoš. Evlija Čelebija kaže da su u užičkoj varoši postojale i tri mahale muslimanskog stanovništva. Zna se da je šeher za razliku od kasabe, morao imati najmanje četiri džamije i više javnih institucija.

Čelebija u svom tekstu govori da Užice ima više desetina mesta za molitvu, nabraja više od četiri džamije, pominje čaršiju, bezistan, karavan saraj, osnovne škole, tekije, posebno lepu musalu i, naravno, grad. To je, znači, sve ono što su zahtevali osmanski kriterijumi, da bi se neko mesto rangiralo kao šeher.

,,Šeheri su bili otvorena, neušančena civilna naselja, oslonjena na tvrdi grad, često razvijena iz kasabe kao niže kategorije. Užice je prošlo ovaj put. Prerastanje iz jedne u drugu urbanu vrstu izgleda da je bilo praćeno i uzdizanjem religioznih ustanova iz nižih u više”.

U najnovijoj Islamskoj Enciklopediji, nalazimo znatno veći broj književnika, pesnika i filozofa Užica, koji otvaraju neka druga pitanja, kao i druge dileme. Možda i zato što su neznanim povodima uvršteni u tursko duhovno nasleđe, jer o njima nema pomena na našoj, srpskoj strani. Mnogi nose epitete i nadimke ,,Užički” ili ,,Užičanin”, među njima i jedan od najpopularnijih – Alaudin Sabit Užičanin, veliki pesnik iz druge polovine XVII veka.

Pomen nekih drugih pesnika, književnika i filosofa, rođenih u Užicu, poput Šejha Muslihudina – Užičanina, glasovitog šejha halvetijskog reda, i pisca jedne poznate brošure iz oblasti misticizma, otkrivamo kod drugih istraživača užičkog duhovnog nasleđa. Ne može se zaobići Mustafa Zari, pesnik i kadija rođen u Užicu, autor zbirke Gaza Name (Knjiga o Vojni), kao i više dela u stihu i prozi. Među njima je Džari Čelebija, koga Evlija Čelebija posebno ističe, kao i Ebu Bakir Zikri, užički pesnik i spahija. Najzad, znameniti i u Užicu posebno poštovani Šejh Muhamed Užičanin, filozof i stradalnik, branilac potlačenih hrišćanskih sugrađana Užica, ostaje kao svojevrsna paradigma užičke duhovnosti XVIII stoleća.

Zaborav i Sabit Užičanin

Rešetke zaborava koje s vremenom prekrivaju mnogo toga, u brojnim slučajevima, na žalost, prekrivaju i one ličnosti koje nikako ne mogu, i ne smeju biti zaboravljene. U svakom društvu i vremenu postoje generacije stvaralaca koji snagom svoga duha, snagom svojih ideja, snagom svojih dela ili drugim svojim zaslugama, obavezuju kasnije generacije da ih se sećaju, da ih čitaju i da za njihovom sudbinom tragaju.

Teško je pretpostaviti da li ličnosti takvih kapaciteta imaju svesnu nameru da iza sebe ostave produženo trajanje duha stvaranja. Stvaralački duh, analogno etici, prožima svest budućih naslednika zato što se u njihovoj delatnosti takvi problemi ne postavljaju.

Međutim, budućnost ih često s punim pravom demantuje, jer naslednici uglavnom ne prihvataju vrednosti starijih generacija, ili ih minimiziraju u najvećoj meri. Ali, kako se to ipak dešava, posebno u zemljama u kojima su stolećima dominirale tuđe vrednosti i tuđe kulture, kao u Srbiji, vredi posebno istaći da su to najčešće ,,nepravedni zaboravi, svojevrsni prestupi, i konačno, ideološke adopcije neproverenih, tuđih vrednosti”.

Dakle, svedoci smo da se mnoge ličnosti često s punom svešću zaboravljaju, poput brojnih književnika, Užičana iz drugih vremena i druge veroispovesti. Bez obzira na vrednosti i ograničena istraživanja njihovih dela, zbirki, literarnih studija, knjiga i zaostavština, oni ostaju izvan tragova epohe u kojoj su stvarali, prepuštajući ta mesta drugima.

U svakoj sredini, pa i našoj, postoje veliki ljudi, ne retko genijalni umovi, koji su, na žalost i na sramotu, sasvim zaboravljeni. Iako su nas genijalnošću svoga uma – kojim bi se svaka kulturna sredina s puno prava ponosila – anticipacijom svojih ostvarenja, zadužili da ih se sa ljubavlju, ponosom i poštovanjem trajno sećamo, da uspomene na njih svesno prenosimo našim potomcima – mi ih zaboravljamo.

Erudita i veliki pesnik

Jedan od nepravedno zaboravljenih umova iz prošlosti Užica, jeste i veliki pesnik iz druge polovine XVII i s početka XVIII stoleća – Alaudin Ali, iz Užica, poznatiji pod svojim pesničkim imenom Sabit ,,Užičevi” ili ,,Bosnavi” – preciznije, Sabit ,,Užičanin”, smatran eruditom i velikim pesnikom, ne samo među brojnim ljudima našeg podneblja, koji su pisali i pevali na turskom, arapskom ili persijskom jeziku, nego neosporno velikim i u poređenju sa pesnicima njegovog vremena u Osmanskoj carevini.

Ostaje otvoreno pitanje kodifikacije njegovog zaborava u sredini u kojoj je rođen i iz koje je poneo znamenite vrednosne komponente. Otvoreno je pitanje da li je moguće njegovo približavanje savremenoj čitalačkoj publici, njegovo prihvatanje ili udaljavanje od moderne epohe koja ne može i ne želi da zaboravi ličnosti poput Sabita Užičanina. Svest o Sabitu Užičaninu moguća je samo u analizi njegovih dela, koja bez sumnje čini pre svega poezija, pisana jezikom jednog drugog doba, tačnije jedne druge epohe.

Vratimo li se savremenom vrednovanju, po svemu izgleda da njegova dela nisu u dovoljnoj meri poznata niti dostupna čitaocima, posebno ona ostvarenja koja su davno već prevedena i otuđena od savremene poetike, kao i od komparacija i sinhronija sa modernim stvaralaštvom.

Na žalost, nema dovoljno podataka o životu i radu Sabita Užičanina, koji dokazano potiče iz srpske, tačnije slovenske porodice (koja je živela u Užicu i primila islam). Međutim, podaci kojima se raspolaže, govore o njemu kao javnom radniku i službeniku – često na visokim, osetljivim i odgovornim funkcijama – ali na osnovu njegovog pesničkog dela stvara se i izvesna slika o Sabitu kao misliocu i pesniku, kao i pesničkom jeziku i vremenu u kome je stvarao.

Poznato je da je Sabit rođen između 1650. i 1660. godine u ,,lijepom, bogatom i velikom Užicu, da je odličnog roda, da je njegova porodica bila u srodstvu sa gotovo svim uglednim porodicama onovremenog Užica”, da mu je život ne retko bio veoma težak, da je službovao u različitim centrima Osmanske carevine i da se preselio na Ahiret u Istanbulu 1712. godine.

Istraživanje Safvet-bega Bašagića o životu i radu Sabita Užičanina, u mnogim odrednicama još uvek je izvorno i po svemu izgleda dobro utemeljeno. O njemu on piše:

,,Sabit Užičanin rođen je u Užicu. Prve nauke slušao je pred Halil Efendijom u zavičaju, a više nauke u Carigradu. Po svršetku nauka stupio je u svitu Sejdi Zade Mehmed-paše, koji je u ono vreme slovio kao mecena pjesnika i naučnika. Godine 1089. (1678) postao je mulazim kod Ebi Sejdizade Fejzulah efendije. Kasnije je pošao u kadije i služio u Janji, Burgasu i drugde. I ovaj, inače jedan od prvih pisaca i istraživača užičkog pesnika naglašava da je Sabit imao težak život, ali da su njegove pesme veoma cenjene u osmanskoj književnosti. Podseća na neizvesne epohe koje su ga kroz život pratile, kao i da je smrt dočekao u Carigradu 1712. godine.
Veruje se da je Sabit pripadao višoj društvenoj strukturi Užica, po kojoj je u mladim godinama sticao sve ono što drugima nije bilo moguće. Prvo obrazovanje stekao je u rodnom Užicu, a zahvaljujući najviše Sejdi Zade Mehmed-paši, Sabit školovanje nastavlja u Istanbulu, gde je već 1678. godine bio na položaju mulazima, tačnije – nastavničkog pripravnika. Ima osnova uverenju da je Užice ,,tada bio drugi grad po veličini na području današnje Srbije, odmah iza Beograda”.

Poetika sa odlikama balkanskog podneblja

U traganju za izvorima Sabitove poezije, više autora, posebno bosanskih, dokazalo je da je izvorno tumačenje njegove poetike sadržano upravo u ,,koordinatama istorijskih, kulturnih, društvenih i etičkih formi balkanskog podneblja”. Jedan od njih, Mehmed Handžić, ističe upravo ,,nacionalni faktor”. On je u Sabitovim poetskim delima otkrio elemente kulture i usmenog stvaralaštva svojstvene slovenskom, preciznice srpskom, predanju i tradiciji balkanskih naroda.

Dakle, poput Bašagića, jednog od prvih istraživača Sabitovog stvaralaštva, Handžić otkriva da je doprinos Sabita Užičanina u tome što je tursku, tačnije orijentalno-islamsku književnost obogatio epskom narodnom poezijom tipičnom za slovensko duhovno područje. Dakle, pod uticajem naše narodne pesme, Sabit Užičanin, uneo je u tursku poeziju mnogo novih poetskih formi, ,,izraza i slika”.

Sabit Užičanin bio je veoma obrazovan čovek, upućen u mnoge nepoznate i neizvesne oblasti života i rada, ne samo u Osmanskoj imperiji već i znatno dalje. Osmanski kritičari (ali ne samo oni) smatraju ga velikim pesnikom koji je u tursku poeziju uneo ,,više samostalnosti i novina”.

Već pominjani bosanko-hercegovački proučavaoci teoretičari poetskog stvaralaštva Sabita Užičanina karakterišu ga kao ,,pesnika slovenske krvi sa Balkana”, koji je pisao jednostavnim jezikom bliskim svakodnevnom govoru, služeći se ,,frivolnim izrazima i profanim rečima ulice”, i sasvim je logično da je njegova poezija među savremenim kritičarima i u učenim sredinama bila izložena kritikama, zato što je napustila stare, poznate poetske trase osmanske poetike.

Sabit Užičanin i njegovo pesničko delo

Sabit Užičanin svojim pesničkim delom otvara novo poglavlje o prevodnoj divanskoj književnosti, ali su gotovo svi istraživači njegovog dela saglasni da je on zapravo jedan od najznačajnijih divanskih pesnika, obdaren izuzetnim talentom i smislom za poetski jezik, ne samo klasične osmanske književnosti, već i svojevrsna apologema moderne literature, ne samo u turskoj poetici već i u opštoj, savremenoj umetnosti Istoka.

Prihvatimo li Bašagićevo i Handžićevo uverenje da je zapravo ,,Sabit Užičanin, Slaven po rođenju a Turčin po jeziku i kulturi… neko bi mogao primjetiti i možda bi donekle bio u pravu, da je ovaj pjesnik ovde samo fiktivno, ali on je baš tu po književnom doprinosu i izrazitoj umjetničkoj vrijednosti”.

Na osnovu prethodne teze, van svake sumnje, autorka disertacije Alma Spahi, nije uverena da je Sabit Užičanin zapravo zaboravljen u gradu u kome je rođen i iz koga je poneo i anticipirao najveće moralne rezonance, kao i arhetipske vrednosti slovenskog područja.

Užice – znamenita i velika varoš

Više putopisaca ističe da je Užice u XVII stoleću bila znamenita i velika varoš. Putopisci iz poznijeg vremena smatrali su da je to zapravo jedino i najbrojnije tursko naseljeno mesto u Srbiji. Primerice, Paton (oko sredine XIX veka) iznosi mišljenje koje je dobio od užičkog starešine: ,,U razgovoru nam je rekao da je Užice glavno preostalo naselje muslimana u Serviji; njihov broj ovde iznosi tri hiljade i pet stotina, dok Srba ima svega šest stotina, što ukupno čini nešto više od četiri hiljade duša”.

Jedan drugi istraživač Ami Bue, kaže da je u Užicu ,,1836. bilo 3700 muslimana i manje od 700 srpskog civilnog stanovništva. U to vreme, Užice je bilo mesto gde su 84% bili muslimanski Turci“. Ovi brojevi, koje je Bue pažljivo odredio, jasno pokazuju propadanje grada”. Više putopisaca ističe konfiguraciju grada Užica, kuće, način gradnje, dućane, veliki broj džamija, mesdžida, tekija, hanova, kamenih mostova i s posebnim oduševljenjem osvrću se na stari Užički grad podignut na kamenitom bregu uz samu obalu reke Đetinje.

Možda je nužno izdvojiti Evliju Čelebiju koji posebno navodi ,,užički sahtijan u više boja”, zatim snažno, razvijeno i raznorodno zanatstvo, posebno podsećajući na ,,mnogo učenih ljudi, mnogo pjesnika”. Istoričari, kao i putopisci, daju podatke o interesovanjima među običnim svetom, pri čemu ističu da je ,,lijepa književnost bila na visokoj cijeni i među običnim građanima. Često su prepisivani kompletni divani (antologije) raznih pjesnika”. Možda je, unoseći ove podatke, putopisac Evlija Čelebija posebno ukazao i na veoma razvijen knjigovezački zanat. Konačno, ne bez razloga Užice je u epskoj pesmi imenovano ,,Malim Carigradom”.

Nekoliko bosanskih istraživača koji su tragali za delom Sabita Užičanina dalo je i svojevrstan osvrt na grad Užice iz vremena detinjstva i odrastanja ovog dragocenog i znamenitog pesnika. Dok je Bašagić verovao da je Užice posle Osmanskog osvajanja sredinom XV veka pripadalo Bosni, Handžić je veoma dobro znao da je Užice grad u Srbiji i da ga je osmanska arministracija pripisala Smederevskom sandžaku.

Dakle, Užice je bilo veliki slovenski, tačnije srpski grad, bez obzira na to što je u njemu živelo većinom muslimansko stanovništvo. Dalje, on piše: ,,Od pada bosanskog kraljevstva, odnosno od osnutka Sarajeva, ekonomski i trgovački gravitirale su prema Sarajevu i etnički naslanjale se na Bosnu; zato glasovite Užičane: Vusleti bega, Zariju, Sabita, Zikriju i druge, svi turski pisci ubrajaju među Bošnjake”. Izvesno je da je varoš (grad) Užice bio srpski grad, iako se u njemu govorilo ,,bošnjački” jer je većina bila islamske veroispovesti. Tradicija i stvaralački duh pripadao je slovenskoj, srpskoj provenijenciji.

Sabit Užičanin pripada i islamskoj (turskoj) i srpskoj književnosti

Nepravedno zaboravljeni pesnik i književik rođen u Užicu, Sabit Užičanin, iz davnih vremena, otvara mnoga pitanja o zaboravu i sistemu zaborava, u kome se najvredniji duhovi i stvaraoci zaboravljaju, da bi ih s pravom preuzimali drugi narodi i njihove kulturne paradigme. Ima li srpska kultura pravo da zaobilaziti vrednosti jedne druge epohe, vrednosti koje su ovde ponikle i u sebe upile najvrednije starosedelačke etičke i estetske prerogative, prožimajući njima i nesvesno svoja nezaboravna dela?

Vraćajući se u ovom tekstu sažetoj i nedovoljnoj analizi Sabitovih poema, zbirki i rukopisa, nema nikakve dileme da je on sa sobom poneo ono najvrednije, ono što je u Užicu toga doba, u detinjstvu i u odrastanju dobio, ne samo od islamske verske zajednice, već bez sumnje i od srpske zajednice koja je u Užicu postojala. Poslovice, epske poeme, uzrečice, ulični žargon i ezoterične pripovesti izdašno je unosio u brojne poetske sekvence i dela po kojima je ostao poznat u mnogim državama i oblastima Istoka.