Goran Kojadinović Coix nam se predstavlja svojom prvom zbirkom poezije pod jednostavnim, ali rečitim naslovom Perla. Svoju zbirku je podelio u četiri ciklusa (ciklus ljubavi, ciklus emocija, ciklus filozofije i ciklus verologije), koji su, u njegovoj viziji, kako nam je to elegantno objasnio u svom predgovoru, nogari stolice na kojoj sedi dok piše. Čitajući pesme iz kojih su obrazovani ciklusi, spoznajemo ih kao četiri noseća stuba ili sveta koji tvore Koiksovu poetsku fantazmagoriju, gde nam pesnik predočava sebe, svoje poglede i interpretacije, kako ove, fizičke, tako i onostrane, metafizičke stvarnosti, kao i svih drugih podstvarnosti i međustvarnosti koje on naslućuje i predoseća.

Pesnik profetske imaginacije i vrsne spekulativne igre, Koiks (u originalu Coix) piše ali kao da slika, glatko, u kratkim, odsečnim kretnjama, ali vešto i ritmično, gradeći graciozne serpentine svojih pesama. Nižući stihove, slažući ih ritmično i rimovano, Koiks vaja svoju misaono-lirsku skulpturu, kakva nema pandan u novijoj srpskoj poeziji.

Nonšalantno i šeretski lako, Koiks veze svoje stihove u rableovskom stilu, ostajući uvek samosvojan i nepredvidiv. Koiks je britak pesnik, koji vispreno u poeziji sintetiše svoju izvornu filozofiju života, pun duha i sklon igrarijama i eksperimentisanju sa formom. U njegovoj autoreferencijalnoj, refleksivnoj, vrcavoj poeziji eksponira se svet koliko solaran toliko i lunaran. Lucidan, metafizički sanjar ili vizionar, ujedno dečački nestašan, Koiks nas poput nekakvog Orfeja zavodljivo vodi kroz zaumne prostore blistavog i bujnog vrta svoje poezije, lirske po karakteru, ali epske po svojim zamasima i kolokvijalnim, refleksivnim raspevavanjima, nesebično sa čitaocem deleći utiske i ideje o sebi i svetu koji svim čulima opipava i istražuje.

Vedrina Koiksovog pevanja i promišljanja je neumoljiva i dosledna, i on neumorno iznenađuje, zasmejava i okrepljuje čitaoca, kroz dosetke, doskočice, aforizme i mini traktate, kojima ova zbirka obiluje, od početne do poslednje stranice.

I na kraju, navedimo stihove pesme Ja sam Coix, u kojima nam se pesnik tako plastično otkriva:

„Da li je u pitanju kakva greška?
Traži se Coix
Coix poeta!
Pa ja još nemam zbirku
Samo imam zbrku,
Svedoka moga tako stvaram
Zbrku duše pišem, malam i šaram.“