Nije neobična pojava da se pojedini značajni spisatelji savremene srpske književnosti svojim prvim knjigama oglašavaju kasno, u zrelim, pa čak i poznim godinama, ili kako bi to Petrarka rekao „u času svođenja životnih i književnih računa, kada se polako bliži života veče“.

Jedan takav i u mnogo čemu jedinstven slučaj, predstavlja rukopis pesnika Miljka Mitrovića (1940), iz Kosjerića, čije su pesme nastajale u rasponu od gotovo četiri decenije. Autor je neke objavio jedino u periodici, strpljivo ispisujući jednu osobenu pesničku knjigu, pod naslovom „Tamnava“, koja simbolički upućuje na osnovna ishodišta pesnikovog poimanja sveta i poezije.

Taj bi se doživljaj najpreciznije mogao označiti terminom „snovidna poezija“, u kojoj se, na tragu naših najvećih zaumnih pesnika Disa i Nastasijevića, odigrava egzistencijalna drama lirskog junaka, izopštenog u svojoj osami, na osetljivoj međi između jave i snatrenja, koja je pravi, autentični prostor Mitrovićeve poezije.

Kroz šest pažljivo komponovanih ciklusa, koji su hronološki i dnevnički datovani, ali ne poštuju razvojni luk njihovog nastajanja, pesnik sažetim, eliptičnim slikama i neočekivanim sintaksičkim obrtima, kojima se, međutim, bitno ne hermetizuje čitaočevo razumevanje teksta, postiže najviši stepen aluzivnosti i neodređenog smisla. Simbol „Tamnave“ ne podrazumeva zavičajni i maternji toponim, već svekoliku tamninu i jezu ove poezije, gorku svetlost u kojoj se pesnik približava Bogu, toliko udaljenom od smrtnika, pobeđenih i pobednika, istovremeno. Taj unutrašnji duhovni put razmicanja tame može se jedino dostići poetskom rečju, jedinim preostalim snom „sred samotništva tog“.

Miljko Mitrović rođen je u Kosjeriću. Školovao se u svom mestu, Užicu i Beogradu. Radni vek započeo je u prosveti, a bezmalo sav svoj radni staž stekao je kao novinar. Poeziju je objavljivao periodično, a dobitnik je nekoliko prestižnih nagrada za nju. Živi u Kosjeriću.