Није необична појава да се поједини значајни списатељи савремене српске књижевности својим првим књигама оглашавају касно, у зрелим, па чак и позним годинама, или како би то Петрарка рекао „у часу свођења животних и књижевних рачуна, када се полако ближи живота вече“.

Један такав и у много чему јединствен случај, представља рукопис песника Миљка Митровића (1940), из Косјерића, чије су песме настајале у распону од готово четири деценије. Аутор је неке објавио једино у периодици, стрпљиво исписујући једну особену песничку књигу, под насловом „Тамнава“, која симболички упућује на основна исходишта песниковог поимања света и поезије.

Тај би се доживљај најпрецизније могао означити термином „сновидна поезија“, у којој се, на трагу наших највећих заумних песника Диса и Настасијевића, одиграва егзистенцијална драма лирског јунака, изопштеног у својој осами, на осетљивој међи између јаве и снатрења, која је прави, аутентични простор Митровићеве поезије.

Кроз шест пажљиво компонованих циклуса, који су хронолошки и дневнички датовани, али не поштују развојни лук њиховог настајања, песник сажетим, елиптичним сликама и неочекиваним синтаксичким обртима, којима се, међутим, битно не херметизује читаочево разумевање текста, постиже највиши степен алузивности и неодређеног смисла. Симбол „Тамнаве“ не подразумева завичајни и матерњи топоним, већ свеколику тамнину и језу ове поезије, горку светлост у којој се песник приближава Богу, толико удаљеном од смртника, побеђених и победника, истовремено. Тај унутрашњи духовни пут размицања таме може се једино достићи поетском речју, јединим преосталим сном „сред самотништва тог“.

Миљко Митровић рођен је у Косјерићу. Школовао се у свом месту, Ужицу и Београду. Радни век започео је у просвети, а безмало сав свој радни стаж стекао је као новинар. Поезију је објављивао периодично, а добитник је неколико престижних награда за њу. Живи у Косјерићу.