Крста Цицварић – некрунисани краљ српске „жуте” штампе

Пише: проф. др Владимир Баровић

Рад и дело Крсте Цицварића треба посматрати на комплексан начин, јер његова идеолошка лутања и честе политичке преоријентације неретко су га у каснијој историји журналистике произвели у пример уредника који је спреман на све.

Крста Цицварић / Приватна архива

То је делимично и заслужио својим радом, али у одређеној мери има и претеривања и неправедних оптужби које су последица неодмерених оцена у послератној, социјалистичкој Југославији.

Седам деценија после смрти Цицварић је остао синоним за бескрупулозно, неетичко новинарство, а сам помен његовог имена доводи се у везу са најгорим обликом таблоидног журнализма.

С друге стране, чињенице говоре да је Цицварић уврштен у сам врх европског новинарства, и то по процени чувеног новинара и још чувенијег државника Винстона Черчила, а то би био један од ретких журналиста са ових простора који је ту почаст својим радом завредио.

Због наведених тврдњи неопходно је узети у обзир древну историчарску максиму, која каже да неко дело или личност треба сагледати без гнева и пристрасности, како је писао чувени Тацит.

Увек противан

Да бисмо боље разумели потоњи Цицварићев новинарски рад и уредничко ангажовање, потребно је ставити на видело његову биографију, која је занимљива и животописна, баш онаква какве ће доцније бити новине које је издавао.

Крста Цицварић је од ране младости показивао склоност да се супротставља, препире, свађа, одбацује друштвене норме, презире правила, исмева обичаје и тековине ондашње политичке елите и српског паланачког друштва почетком XX века.

Панорама Ужица

Рођен је у златиборском селу Никојевићи 14. септембра 1875. године, и још док је похађао основну школу у Мачкату објавио је први текст у локалним ужичким новинама. Образовање наставља у ужичкој гимназији у којој до изражаја долази његов плаховит, неспутан и напрасит карактер, који је саблажњавао наставнике који су често долазили у сукоб са бунтовним ђаком.

Шта год му критичари пребацивали, Цицварићу не могу приписати недостатак храбрости јер се још 1896. године у реалки посвађао са професором Настасом Петровићем, радикалом, који Крсту назива демоном због политичких идеја, а саблазан финог ужичког света изазвала је његова јавно декларисана „безбожност“, тј. атеизам, због кога је био јавно жигосан као неподобан.

Цицварић је постао ватрени социјалист или „комунац“, како се тада говорило, а њега ће цео век прогонити промена идеолошких афинитета, што ће бити видљиво и у новинарском делању. Као омладинац – социјалиста, имао је смелости да улази у полемике са Драгишом Лапчевићем, као и са својим рођаком, чувеним социјалистичким прваком Димитријем Туцовићем.

Као отворени опонент просветног система и владајућих друштвених норми, Цицварић је избачен из ужичке гимназије, а да би наставио школовање, упутио се у престоницу Краљевине Србије.

Иако је према сведочењу савременика био веома интелигентан човек, због вечитог противљења и сукоба са системом Цицварић никада није догурао даље од свршене гимназије. Било је покушаја да студира филозофију у Београду и Бечу, али веће успехе у формалном образовању Крста није остварио, иако је имао знања, вештине и интелекта да полемише са највећим научним умовима ондашње Србије, попут чувеног филозофа Бране Петронијевића.

Контроверзна личност, ретко одобраван а често нападан, Цицварић је у балканским ратовима наводно био војник, док је по другим изворима из политичких убеђења био дезертер, али је сигурно да се у Првом светском рату налази у трогодишњем аустроугарском заточеништву.

После рата је писао и радио као новинар, уредник и власник медија и тај период је остао најзначајнији за његов професионални журналистички ангажман.

Други светски рат провео је у земљи, али га партизани, по ослобођењу Београда крајем октобра 1944. године, старог, болесног и готово слепог, без суђења стрељају као пропагатора фашистичких идеја и народног непријатеља, иако за време рата није сарађивао у колаборационистичкој штампи.

Филозоф и идејна луталица

Цицварић је сигурно био један од првих српских декларисаних анархиста и атеиста, који је у складу са својом идеологијом државу посматрао као извор сваког зла, тлачења и организованог тиранисања обесправљене народне масе, коју режим намерно држи у мраку беде и незнања. Бит његове мисли на почетку идеолошког развоја огледа се у слогану: ништа с државом, све против државе!

За сваку државу с почетка XX века то је било више него довољно да аутор таквих узнемирујућих текстова добије затворску казну. Од вишегодишњег боравка у пожаревачкој тамници, Цицварић је ослобођен захваљујући анексионој кризи која наступа због Босне и Херцеговине 1908. године, и доводи до усијања односне Србије и Аустро-Угарске.

Лист „Стража“ у коме је Крста Цицварић био директор и новинар / Приватна архивв

Према неким ауторима Цицварић је остао у одређеној мери привржен анархизму целог живота, други сматрају да се те идеје одрекао после избављења из пожаревачког казамата, али је на основу анализе његовог писања могуће закључити да је идејно лутао.

Од тврдње да пролетаријат мора узети средства за производњу у своје руке и уредити економске односе на комунистичкој основи до текстова из двадесетих година где оштро напада совјетски систем и отворено тражи диктатуру, да би тридесетих година скренуо у антисемитизам.

Београдски дневникпрви модерни таблоид

Новинарске почетке Крсте Цицварића треба тражити у његовој посвећености анархистичкој идеологији па његове ране радове налазимо у новинама „Хлеб и слобода“, које покреће 1905, а две године касније издаје часопис исте политичке оријентације под називом „Радничка борба“.

У то време анархиста је у Србији било таман толико да се напуне једне повеће таљиге, од својих новина имао је само губитке, и зато је Цицварић морао тражити озбиљније приходе у листовима који су плаћали текстове. Он је радио као сарадник у „Малом журналу“, „Правди“, „Звону“, „Дневном листу“.

Да је имао организационе вештине и спремност да руководи медијима показао је у „Новом времену“, чији је директор био 1911. године, да би се на истом месту окушао и у „Стражи“ наредних пар година.

Након Великог рата Цицварић се опоравио од ропства у Нежидеру, које описује у полемичким текстовима и одмах се дохватио новинарског пера, нестрпљив да се докаже на медијској сцени нове државе. Својски се као аутор текстова размахао по страницама „Београдског дневника“, листа који је након рата као власник потписивао Душан Паранос, глодур је номинално био Мехмед Жунић, али је уводничар и главни полемичар био Крста Цицварић.

Тај по обиму невелик лист, радним даном имао је две, викендом четири стране, а анализом тог медија утврдили смо да је од 7. августа 1922. године Крста Цицварић потписан као власник и директор. Од септембра исте године у заглављу стоји „Београдски Дневник Крсте Цицварића“, а не од 1923. године, како поједини аутори нетачно наводе.

Цицварића су ондашње јавне личности сасвим оправдано оптуживале за сензационализам, бескрупулозност и личне увреде и нападе који у „Београдском дневнику“ долазе до пуног изражаја. Можемо констатовати да је често писао са много жара и без много обзира према ономе што је био предмет његовог новинарског, а још чешће личног интересовања. По свим журналистичким карактеристикама може се рећи да је тај лист био први модерни таблоид на нашим просторима.

Омиљена Цицварићева мета били су радикали, а као посебно чести објекти напада истичу се Никола Пашић и Стојан Протић, о коме у једном уводнику Крста пише: „Међутим – веле пријатељи г. Јовановићеви (Љуба Јовановић, прим. В. Б.) – кад је г. Протић после ослобођења кандидован за председника владе, нико није правио питање од тога што је његова жена била блудница, чије је свако дете имало по четири-пет отаца. Госпођа Јовановићка – веле пријатељи г. Јовановића – живи дискретнијим приватним животом, а за време окупације она је била у иностранству, а није се компромитовала као госпођа Протићка, чије су везе с аустријским официрима (који су у њеној кући оргијали) и политички за осуду.“

У наредном броју свог листа Цицварић се правда пред читатељима за цитиране увреде и са пуно цинизма пише: „Читаоци ‘Београдског дневника’ знају да ја немам обичај да употребим тешке речи, ни према коме па ни према г. Протићу, али ако сам то овога пута учинио, то је више кривица г. Протића него моја… Тако, на пример, један од листова г. Протићевих тврдио је за г. Прибићевића да је као наставник на карловачкој препарандији ‘ДЕФЛОРИСАО ТРИ ДЕВОЈЧИЦЕ’ (подебљано и увећано у оригиналу, прим. аут.). Била је нађена и нека протува која је то потписала, и радикали су тада сеирили, и кад се на суду показало да је то клевета, ниједан од радикалских листова који су то били донели није хтео извинити се!… Исти лист коме је г. Протић директор, вређао је и ћерку г. Љубе Давидовића, тврдећи за зета г. Давидовића да је ‘ДРЖАВНИ ПАСТУВ’ (подебљано и увећано у оригиналу прим. аут.).“

Цицварић је у наше медије међу првима увео новинарски памфлет као модерни стил писања, а директан напад је његова основна црта по којој је постао чувен и захваљујући чему је доживео постхумну „славу“.

Тако је Цицварић унео сав свој таленат и немали интелект да се обрачунава са радикалима и осталим противницима, а медијски дискурс његовог писања у значајној мери одговара савременом српском таблоиду.

Скандали, афере и увреде

Таблоидни карактер његовог медија посебно је изражен у детаљном опису саобраћајних незгода, објављују се трачеви и оговарања, али су сексуалне афере омиљена тема и уочљиво је да се лансирају по потреби. На Цицварићевој „мети“ нарочито су били радикали, а лично дезавуисање и оптужбе за сексуалне скандале били су опробано средство за уништавање политичке каријере неподобних појединаца.

Насловна страна „Балкана“ у коме је Крста Цицварић био директор и новинар / Приватна архива

Цицварић је у својим новинама следио логику класичног таблоида: подгрејавао је стереотипе, а имао је и великог афинитета за писање о разним криминалним аферама, описује стравична убиства која на сензационалистички начин преноси, а неретко се у тексту јавља и класичан сексизам.

Цицварић је 1929. године уз Светолика Савића био ударно перо „Балкана“, који је водио по истом принципу као и „Београдски дневник“, а тај курс је подразумевао сензације, скандале и трачеве.

Новинарство Крсте Цицварића

Крсту Цицварића је постхумно наружио Радован Зоговић у „Борби“ у којој је написао да је Крста био „најпрљавији и најнижи новинарски клеветник и уцењивач“, што је касније телеграфски понављано и много је допринело Цицварићевој постхумној демонизацији.

Иако је било покушаја да га називају српским Херстом, Цицварић је по броју медија и капиталу био далеко од тог магната америчке штампе, али је по карактеристикама својих издања и занатским квалитетима које је поседовао Крста Цицварић завредио дужну пажњу стручне јавности.

Када се подробно анализирају његови текстови, можемо закључити да је Цицварићев „Београдски дневник“ био почетак савременог таблоида у Србији, који из техничких и финансијских разлога није често доносио фотографије, већ само текстове уз велики рекламни простор на другој, а уједно и последњој страници.

Цицварић је имао велики дар за писање јер његови текстови су јасни, прецизни у опису и изразу, и ако изузмемо политички дискурс, одају врсног новинара, доброг познаваоца заната.

Решење београдског суда којим се Крста Цицварић проглашава умрлим / Приватна архива

Као антипод врсном журналисти стоји идеолог и непријатељ многих утицајних и моћних појединаца које на страницама свога листа напада и жигоше као народне паразите, корумпиране ниткове и белосветске преваранте. Цицварић је био врхунски полемичар, оштар и храбар на перу, али он свог противника у новинама напада свим средствима и као да је имао за циљ да му заувек удари Каинов жиг.

Његова идеологија лута од анархизма, социјализма па до отвореног заговарања диктатуре, по угледу на италијански фашизам, што Цицварић топло препоручује краљу Александру као одличан модел за решавање унутрашњих политичких проблема.

Када све његове мане и врлине сумирамо, можемо закључити да је реч о зачетнику таблоида, који је трасирао пут развоја те врсте медија код нас, док је његов допринос српском новинарству видан баш по питању афирмације медијског дискурса који ће много касније бити широко прихваћен.

У томе је значај некрунисаног краља српске жуте штампе, човека који је говорио стране језике, активно полемисао са филозофима и писао о савременим политичким системима, али је појединце нападао директно, брутално и са свим елементима које користе савремени таблоиди.

Када упоредимо оца таблоида и његове данашње настављаче, лако се да уочити разлика у знању и филозофским склоностима, али је ипак избор тема, стил и манир остао исти. Да Крста Цицварић може прочитати који савремени српски таблоид, вероватно би био поносан на своје идејне наследнике, професионалне потомке и духовна чеда.

Панорама Ужица

Поделите:

Места:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Deprecated: trim(): Passing null to parameter #1 ($string) of type string is deprecated in /home/uzicenet/public_html/wp-content/plugins/simple-lightbox/includes/class.utilities.php on line 545