Међу знаменитим људима који су потекли из Ужица и оставили дубок траг у науци и педагошком раду на Београдском универзитету, истакнуто место заузима др Милић Стојић, редовни професор Електротехничког факултета.
Милић је рођен 1940. године у породици Радоја Стојића, службеника из Ужица. Прва сећања на рано детињство везана су за тегобан ратни период и трагичну погибију старијег брата, од кога је научио да чита и пише са непуних пет година.
Током основне четворогодишње школе истиче се својом марљивошћу и даровитошћу, што ће остати његова препознатљива карактеристика и током даљег школовања. Нижу гимназију завршава као ђак генерације. Као одличан ђак, након што је делимично ослобођен полагања велике матуре, завршава гимназијско образовање у Ужицу и школске 1958/59. године уписује Електротехнички факултет у Београду. Међу универзитетским професорима који су снажно утицали на његово научно опредељење издвајао се истакнути научник професор Душан Митровић, који га је усмерио ка универзитетској каријери.
По дипломирању 1963. године, након кратког рада у Институту „Винча“, чији је био стипендиста, долази на Електротехнички факултет. Постдипломске студије завршава одбраном магистарског рада 1965. године, а докторску дисертацију из области анализе и синтезе нелинеарних система управљања успешно брани 1967. године, поставши најмлађи доктор техничких наука у Југославији.
Након одслужења војног рока биран је у звање доцента, да би потом напредовао и 1980. године, у четрдесетој години живота, био изабран у звање редовног професора. После више од четрдесет година универзитетске каријере и научног рада може се без двоумљења закључити да је професор Стојић био један од утемељитеља савремене аутоматике на простору некадашње Југославије и водећи професор теорије аутоматског управљања, а да његов укупан научни рад има трајан теоријски и практични значај.
Велику вредност имају његови уџбеници, који су обликовали бројне генерације инжењера аутоматике. Уџбеник Континуални системи аутоматског управљања имао је најмање десет издања, док је уџбеник Дигитални системи управљања имао пет издања. Међу инжењерима су ова дела шаљиво названа „Стари“ и „Нови завет“ Библије аутоматског управљања. Занимљивост је да су уџбеници цитирани у научним радовима, што није уобичајено.
Објављивао је научне радове у водећим светским часописима, успоставио научну сарадњу са најугледнијим светским истраживачима из области аутоматског управљања, несебично помагао формирање катедри, наставних програма и лабораторија за аутоматско управљање у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Бањој Луци и Сарајеву и са ентузијазмом учествовао у подизању научног подмлатка на овим универзитетима.
За остварене резултате у научном раду више пута је награђиван, а посебно се истичу Златна медаља рада (1979) Октобарска награда града Београда (1980) и Теслина награда (1996).
На основу разговора које је угледни новинар Милош Јевтић водио са професором Стојићем у емисији „Гост Другог програма“ 2003. године објављена је књига под називом „Тежишта Милића Стојића“. У овој драгоценој и инспиративној књизи приказани су његови животни, наставни и научни путеви, као и погледи на друштвена кретања. Ерудиција и лакоћа излагања карактеристичне су за његове одговоре на питања новинара. Одговори су кратки, али препуни података и писани са бриљантном литерарношћу.
У књизи је приказана његова органска веза са Ужицем кроз, топлином обојена, сећања на школске дане, учитеља и драге професоре Ужичке гимназије, који су подстицали његову радозналост и жељу за образовањем у најширем смислу. Када је постао универзитетски наставник, студенти су били први на листи приоритета и, како наглашава, није постојала обавеза због које би отказао наставне активности у раду са њима.
О свом научном раду професор Стојић каже: „Мени научна делатност није била терет. Напротив, после срећних догађања и радости у својој породици, најлепше тренутке сам доживео у научном раду.“
О одливу младих стручњака из Србије у иностранство професор Стојић је упозоравао: „Ми без накнаде извозимо нешто најдрагоценије што један народ има — памет која се ничим не може надокнадити. Можемо да добијемо донације, повољне кредите, да увеземо опрему и сировине, али хуману техничку интелигенцију морамо сами створити и љубоморно чувати. Већина младих и способних људи нема могућност да реши стамбено питање, оснује породицу и да се стручно афирмише у самосталним институтима или на универзитету. Отуда млади истраживачи масовно одлазе у иностранство“.
Првог мартовског дана 2026. године напустио нас је професор Милић Стојић – Ера, који је био узор, ослонац, саговорник и ментор бројним генерацијама инжењера, магистара и доктора електротехничких наука. Вратио се у родно Ужице, које никада није заборављао, да испуни аманет Његошевог стиха: „Ђе је зрно клицу заметнуло, онде нека и плодом почине.“ Сахрањен у родном граду, на гробљу Доварје.
Ужице има разлог да се поноси што је дало Србији еминентног професора и научника какав је, својим делом, био Милић Стојић. Надам се да ће град наћи начин да име овог знаменитог Ужичанина буде трајно обележено и сачувано од заборава.
др Драгутин Костић
Оставите одговор