Пише Стојана Валан / Лагуна
Давно сам на интернету наишла објаву на којој је неко написао отприлике нешто овако: „Желим да живим у свијету који је режирао Квентин Тарантино.“ Ја то сваки пут помислим када прочитам нови Басарин роман. Не зато што је његов свијет љепши или лакши за живот, јер није (неко ће рећи да је и гаднији, али то је углавном зато што у реалности окрећемо главу од ствари које нас у његовом згуснутом тексту дочекају „на готовс“), него зато што је вријеме које Басара формира у свом умјетничком универзуму другачије. Јесте линеарно и, о да, и те како га писац сам води ка крају, често хитајући и пожурујући јер је све већ одавно довољно изанђало, потрошено и виђено да треба некако да се заврши, али линеарност у његовом књижевном универзуму има своје специфичне скретнице, упаде, испаде, повратке из наизглед неповратног и читав низ просторно-временских недосљедности које настају усљед дубоке вјере (Басара би вјероватно рекао: није то никаква вјера, већ умјетност) у, како би то назвао Иван Илич, „кореспонденцију између овостраног и оностраног“, која је схватањем контингентности у свијету ишчезла и, поново ћу цитирати Илича, учинила и „наше писање поезије арбитрарним“.
Зашто је та врста умјетничког, идеолошког или, на крају крајева, дозволићу себи да га назовем и вјерског полазишта битна за разумијевање Басарине прозе? Зато што само у таквој врсти симфоније постоји темељ за преиспитивање људског и чак потенцијално налажење нечег конзистентног, па чак и доброг, у човјеку и свијету. Овакав какав је, „од блата“, али без conspiratio, тј. духовне везе с оностраношћу, човјек нема много шта да очекује, нити од себе нити од другога. И Басара, то знајући врло добро, слика баш таквог одрођеног човјека врло живописно, себе назива „антрополошким песимистом“ (иако је, а то је древна мудрост, „антрополошки песимизам“ увијек претпоставка „антрополошког оптимизма“ који можемо – тек кад сагледамо себе из песимистичког угла – да пронађемо у другом), али у свом стваралачком опусу проналази и могућност да они који су у свом животу преварили његов окорјели песимизам проговоре с онога свијета, врате се, пређу из једног у друго агрегатно стање и буду само наизглед мртви, стријељани и поражени.
Још 2010, када је објавио „Почетак буне против дахија“, роман коме су прашину подигли појединци из српске академске јавности и прогласили га „фалсификатом националне историје“, Басара враћа људе из мртвих, и то на начин да, када их врати, њима уопште не буде мило, јер им је чак закопанима у гробу (у коме су их заборавили) било боље него ван њега, с погледом на рају која се ваља у блату и свакој врсти биједе коју људско искуство може да понуди. И притом је Басара већ пословично духовит, али чак ни смисао за хумор, као високо постигнуће духа, када је он у питању, често не наилази на разумијевање, посебно због самозабране нас који читамо, у виду недодирљивих митологема које си намећемо у свакодневном животу, а заправо су, када се искрено и непретенциозно загледамо и загребемо иза њих, најквалитетнији материјал за спрдњу.
У роману „Анђео атентата“ (Лагуна, 2015) стилском и идејном претходнику „Мемоара с ону страну“, исти постхумни писар именом Бертхолд, који пише посмртна разматрања српског премијера Зорана Ђинђића, на исти начин претходно слуша и записује и „накнадну памет“ аустроугарског престолонаслиједника Франца Фердинанда. Осим што имају истог писара, Франц Фердинанд и Ђинђић дијеле и околности личне смрти, преурањене и насилне, које су у оба случаја ток историје извратиле на наличје из кога се никада неће повратити, а мала је шанса да и ми који обитавамо у њој нешто из тога научимо.
Давно је, више не знам у ком роману, Басара написао да нису сви мртваци подједнако мртви. Да постоје они који достојанствено подносе своју смрт и они чији се разорни утицај осјећа још дуго након њиховог погребења, након чега набраја те разорне. У Бертхолдовим записима се бави овим другима, дајући им ријеч и писара који ће ту ријеч овјековјечити, оживљава их, продужава „благородно“ и испитује све прљаве позадине које су себи дале за право да неповратно мијењају историјске токове.
Књижевна истрага, посебно у „Мемоарима“, врло је жестока. Када, у „Анђелу атентата“, Франц Фердинанд диктирајући Бертхолду кривицу за своју смрт сваљује на кич у који је монархија огрезла, очајан потез анексије неке тамо убитачне територије са које су и Османлије побјегле и мноштва бахатости и немарности које су изједале монархију која је, по његовим ријечима, и када је најгора боља од сваке републике он чак и аболира свог директног егзекутора стављајући га, насупрот наративу традиционалних историјских скаски, у потпуно други план.
Ђинђићев запис је директнији и суровији и зато ће овај роман заинтересовати и оне који ће у њему тражити закопане чињенице и поново нас све увући у басаријанску завјеру умјетности против реалности или обрнуто, што је потпуно неважно. Лично учитавање у прозно дјело је сасвим легитимна ствар, као и лични обрачун онога који га ствара.
И, наравно, многима се неће свидјети што је убиство Зорана Ђинђића убиство с „колективним предумишљајем“ и што је на опушку цигарете убице, снајперисте, „пронађен колективни ДНК 270 854 најугледнијих личности из свих области јавног и културног живота, укључујући и неколико архијереја СПЦ“, а понајмање ће нам се свима свидјети што је тај „заједнички злочиначки подухват“, који је још једна од немалих рак-рана у отужној српској историји преврата и пучева, посљедица „опасности од фантома слободе који је на тренутак промолио нос на хоризонту догађаја“.
Недавно ме је пријатељ питао зашто Басара, ако толико воли да деконструише народ и историју, човјека чисти од бајковито-митолошких украса његове суштински врло несавршене природе, у томе не почне од самога себе. О, почео је одавно и управо му је тај лични обрачун, провучен кроз обимни књижевни опус, дао могућност да види ширу слику. Само што мој пријатељ није читао, а и многи који су читали у томе нису видјели проблем и било им је смијешно. Као и увијек док „шала“ (а посебно суочавање) није на наш рачун.
Кроз „Мемоаре с ону страну“ Ђинђић је много више од оних давно означених као „благородни мртваци“. Он се јавља „из тачке сингуларитета с ону страну хоризонта догађаја“ и, иако и данас када послушамо његов говор или прочитамо нешто што је написао добијемо увид у то да и те како има још шта да нам каже, Басара, осим што га оживљава, даје му и свој већ пословично мргодни тоналитет да нам пљусне у лице шта смо урадили и у чему смо учествовали. Јер, цитираћу Витгенштајна: „Претпоставка да би била истинита не мора да има однос у реалности, само је потребно да има специфичан однос.“ Е тај, „специфичан однос“ (разочарења, љутње и патње) јесте оно из чега својим наративним генијем Басара откопава болне истине и нишани без задршке.
Ко не повјерује да је тако или не жели да се суочи, нек бар (ако му то уопште треба) нађе утјеху у ономе што на самом почетку посљедњег романа Светислава Басаре премијер каже прије него што нас све ишамара реалношћу: „Чудо једно колико је човека делић секунде после смрти баш брига што је мртав.“
Оставите одговор