Овакве прилике, да се на једном месту нађе оволико младих и талентованих стваралаца, ретке су али не и немогуће, што потврђује и заједничка збирка песама „ДРУГАЧИЈА ДАРОВАЊА“, чланова Клуба инвалида церебралне и дечје парализе, уједно и чланова Књижевног клуба „Рујно“ из Ужица.

Специфичност њиховог певања огледа се у нестрпљењу да се што пре то многогласје излије на папир. Наравно, временом се та „мана“ претвара у убојито и сигурно перо које не оставља недоумице, којим се много више каже са мало речи на папиру. Те почетничке недоречености лако се превазилазе, исправљају, допуњују, што је случај са појединим песмама у овој заједничкој збирци. Ови млади песници су се храбро упутили у неистражене пределе савременог песништва, где само довитљиви и пробрани опстају.

Меланхолија, песимизам и туга, који избијају из појединих песама узмичу пред лепотом љубави и бројних певања о њој. То певање их инспирише до изнемоглости, до бола коме се радо предају. Тако и њихово поимање света и живота одише сензибилитетом и нежношћу, флуидним током веселих искри у очима, односно љубави којој се нико супротставио није. Ови песници у многим стиховима остварују веома присан и несвакодневан контакт са читаоцем. То је онај моменат који ће нас идентификовати са овом веома добром књигом. Њихове истине су истине свих нас, туга која боли и нас боли, страхови нам нису страни.

Разноликост стихова у овој збирци је очекивана. Поруке које нам упућују су савремене и свевремене. Тескобност изазвана страхом и неизвесношћу, без фраза и усиљених конструкција, налази се пред разрешењем у сопственој духовности.

Коректни стихови завређују општељудски приступ тајнама и сновиђењима. Извори и увири нек остану вечита тајна одушевљености за безначајне, ситне и свакодневне радости живота. Сви заједно се радујемо овој збирци која нас не оставља равнодушним ни својим насловом „ДРУГАЧИЈА ДАРОВАЊА“. У димензији неистраженог то је свакако декор. Неко будуће време нека нам донесе још оваквих и појединачних књига на радост искрених љубитеља писане речи.