Рођен је 29. децембра 1868. године у Љубишу, у дому земљорадника Милосава и Видосаве. Основну школу и шест разреда гимназије учио је у Ужицу, а Нижу школу Војне академије (1888-1891) и Вишу школу Војне академије (1894-1896) завршио је у Београду као и припрему за ђенералштабну струку.
До 1899. године командовао је пионирским четама, од јула 1899. је ордонанс официр краља Милана Обреновића, од августа 1900. ордонанс официр краља Александра Обреновића, од децембра 1902. командант 3. батаљона І пешад. пука Књаз Милош Велики у Врању, од новембра 1904. начелник штаба Шумадијске дивизијске области у Крагујевцу, од јула 1907. командант ХІІ п. п. Цар Лазар у Крушевцу, од маја 1908. командант І п. п. Књаз Милош Велики, од октобра 1908. на служби у Главном ђенералштабу, од новембра 1909. стажијер у француском 74. п. п. у Руану, од новембра 1910. шеф саобраћајног одсека у Главном ђенералштабу, од октобра 1912. начелник Саобраћајног одељења Врховне команде, од октобра 1913. начелник Општег војног одељења у Министарству војном.
Првих дана Великог рата из ђенералштабне струке упућен је у пешадију и постављен за команданта Обреновачког одреда, где је остао само двадесетак дана, када одлази на Дрински фронт и прима команду над Дринском дивизијом ІІ позива. Очајнички брани положаје на Дрини и Гучеву, алипод снажним ударима аустријских снага приморан је да се, заједно са трупама Треће армије ђенерала Павла Јуришића Штурма, повуче све до Љига. Са Дринском дивизијом II позива допринео је сјајној победи српске војске у Колубарској борби. Гонећи непријатеља према северу већ, половином децембра 1914. године, стиже пред Београд и учествује у његовом ослобађању.
У октобру 1915. године, пред налетом далеко надмоћнијег непријатеља, по наређењу Врховне команде, а у саставу Прве армије војводе Живојина Мишића, са Дринском дивизијом ІІ позива повлачи се од Обреновца према југу штитећи одступницу осталим јединицама. Преко Крагујевца, Краљева и кроз Ибарску долину дивизија стиже на Косово, где прима наређење да иде за Рожаје и штити десно крило осталим армијама од аустроугарских удара од Сјенице и Пријепоља. Заштитничку улогу имала је и током читавог пута кроз Црну Гору и Албанију, све док се у Драчу није укрцала у бродове.
На Крфу Смиљанић прима команду над Дринском дивизијом, насталом од свих њених позива, која ће по наређењу Врховне команде добити најтежи задатак на Солунском фронту, проћи победоносно преко крвавих бојишта Кајмакчалана, Сиве стене, Црне реке и Црних чука и отворити врата покорене отаџбине. Током октобра због тешке упале плућа мора да напусти фронт и оде на лечење у Солун. После двогодишње рововске војне, преко Сокола ће у саставу Прве армије, војводе Петра Бојовића, са високо уздигнутом заставом прећи Македонију, код Куманова разоружати бугарску 2. и 4. Тракијску дивизију, а одатле преко Врања, Лесковца, Крушевца и Крагујевца, почетком новембра 1918. године, стићи на обале Саве.
Наређењем Врховне команде прелази у Срем и Славонију, дислоцира дивизију у сва већа места, а 8. децембра 1918. године одлази у Љубљану за шефа Војне мисије, која 1. фебруара 1919. године прераста у Дравску дивизијску област. Пошто је ослободио Корушку, 2. маја 1920. године, одлази у Скопље за помоћника команданта Треће армијске области, али убрзо прелази у Приштину, формира Подримске трупе и гуши побуну Арнаута. Године 1922. долази у Сарајево за команданта Друге армијске области, а априла 1929. године одлази у пензију. Кратко време је у мировини, октобра 1929. године одлази на Цетиње за бана Зетске бановине, а од 1932-1938. године обавља дужност краљевог сенатора.
Почетком Другог светског рата са супругом одлази у Љубиш, али га после два месеца немачка патрола хапси и одводи у Београд. Остатак живота провео је у кућном притвору. Умро је 14. маја 1944. године и сахрањен на Новом гробљу у Београду. Улице у Чајетини и Љубишу носе име најцењеније личности Златибора, ђенерала Крсте Смиљанића.
Одликовања и споменице (избор од 35): Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV, III и II реда, Орден Бели орао Ѵ, ІІ и І реда, Црногорски Данилов ор-ден IV и II реда, Румунска звезда III реда, Француски Орден Летије части III реда, Енглески Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа ІІ реда, Италијански Орден Светог Мауриција и Лазара І peдa.
Милисав Р. Ђенић, Биографски лексикон Златибора, с. 351
Оставите одговор