Mališa Atanacković, trgovac i industrijalac iz Užica, rođen je u Zaglavku 1860. godine, a umro u Užicu 1919. godine.
Iz rodnog sela Zaglavka došao je u Užice kao dečak od oko 10-12 godina. Doveli su ga očevi prijatelji i predali Jevtu Petkoviću da kod njega, u centralnoj kafani užičkih trgovaca nauči kafedžijsko umeće i „stekne osnovne pojmove o varoškom životu i trgovačkim poslovima i odnosima“. Čaršija mu je dala ime, prekrstila Borisava u Mališu. U ovoj kafani zatekla ga je i okupacija Bosne i Hercegovine 1878. i početne posledice uvedenog protektorata po Užice – zatvaranje granice duž Drine za trgovačke poslove.
Osamdesetih godina, posle jednogodišnjeg boravka u Beogradu kod izvesnog Tilera i sa iskustvom kafedžijskog momka, mladi Mališa Atanacković se osamostaljuje – otvara kafanu i rakidžinicu. Početni kapital stavili su mu na raspolaganje trojica profesora užičke realke: Dobra Ružić, Nastas Petrović i Ljubomir Ljuba Davidović.
S godinama i grananjem poslova, u Užicu počinje da se primećuje njegova preduzetnička ličnost, a Mališa postaje i vizionar i realizator industrijskog razvoja Užica i užičkog kraja. Iz te njegove poslovne uspešnosti (u domenu trgovine, prvenstveno izvozne) razvila se i njegova politička karijera u okviru Narodne radikalne stranke.
Za narodnog poslanika na listi Radikalne stranke za varoš Užice prvi put je izabran 1897. U tom sazivu Narodne skupštine Mališa Atanacković je bio ukupno 22 godine, do smrti 1919. godine.
U istom periodu u nekoliko navrata bio je predsednik opštine užičke i odbornik iste opštine, predsednik Okružne skupštine okruga užičkog, predsednik Izvozničkog esnafa u Užicu, predsednik Upravnog odbora trgovačke banke u Užicu (1908-1919), član Trgovačke komore u Beogradu za okrug užički (1912-1919), član nekoliko humanitarnih i prosvetnih ustanova itd. Jedno vreme bio je urednik „Zlatibora“, prvih novina koje su izlazile u Užicu sa prekidima od 1885. do 1900. godine.
Rezultat njegove preduzetničke sposobnosti su i tri industrijska objekta u Užicu, čiji je bio vlasnik: parni mlin (1910), hidrocentrala na Đetinji u klancu „Groto“ (1911) i električni mlin na Rakijskoj pijaci (1912).
Godine Prvog svetskog rata proveo je u izbeglištvu na Krfu, u Švajcarskoj i Francuskoj. U sastavu delegacije industrijalaca iz Srbije (1917) obišao je industrijske centre u Engleskoj, odakle je poneo mnogo viđenog, nameran da to primeni u Srbiji i u Užicu. Samo nekoliko meseci po povratku u zemlju i u Užice, zbog srčanih komplikacija, život ovog zanimljivog Užičanina se završio.
Preuzeto iz publikacije STO GODINA ELEKTRIFIKACIJE UŽICA 1900-2000, Aleksandar Kale Spasojević, Miodrag D. Gluščević, Užice, EPS, JP Elektrodistribucija Užice, 2000.
Ostavite odgovor