
Рођен је у Ужицу 6/18. августа 1860. године, где је завршио основну школу и три разреда гимназије. Школовање је наставио у Шапцу и Београду. Завршио је Филозофски факултет Велике школе (1883).
После полагања професорског испита био је предавач и суплент у ужичкој реалци, а 1884. године као државни питомац одлази на школовање у иностранство. Током наредне четири године школовао се у Бечу, Петрограду, Берлину и Лајпцигу.
У Србију се вратио 1888, када је постављен за професора Друге београдске гимназије, а затим од 1893. је професор на Великој школи у Београду. Из политичких разлога пензионисан је као професор 1899. године и од тада је активно у политици, као народни посланик, министар просвете, председник владе и државни саветник.
Оснивач је и председник Самосталне радикалне странке од 1905. године, која је настала издвајањем млађих радикала из Народне радикалне странке 1901. године.
Био је у више влада министар просвете и црквених дела (1903, 1904, 1906, 1909), а два пута и председник самосталске владе (1905-1906). На дужности државног саветника био је од 1910. до 1912. године, када се повлачи из политике и посвећује научном раду, обављајући и дужност секретара Српске краљевске академије наука, будуће Српске академије наука и уметности од 1913. до 1923. године.

После Првог светског рата један је од оснивача Републиканске странке и први председник њеног Главног одбора.
Љубомир Стојановић је објавио бројна издања старих рукописа, докумената, записа, натписа, родослова и писама, фототипско издање „Мирослављевог јеванђеља“, обимно дело „Стари српски натписи и записи“ у шест књига, затим „Стари српски родослови и летописи“, каталоге рукописа Српске краљевске академије, Народне библиотеке у Београду и друго.
Објавио је биографско дело „Живот и рад Вука Стефановића Караџића“ и критички приређена Вукова дела у 17 томова.
Аутор је уџбеника граматике за средње школе, студија о старим српским штампаријама, српским црквама од 15. до 16. века, о архиепископу Данилу…
О његовим моралним начелима у политици и животу најуверљивије говори следећи запис: „Љуба Стојановић више се бунио на људе што су онакви какви су, него што је испитивао зашто су такви. С његовим, у неку руку, тоталитарним схватањем демократије, на лењир изведене, савршене у поретку и људима, он је у потцењивању свега данашњег полазио од онога што би у далекој будућности једног дана требало бити, зато је свој суд о свему секао као на пању. Прилазити „необрађеним масама“ са тежњом да их разуме и стрпљиво их преображава, он није умео. С тим и таквим непоткупљивим ставовима, Љуба Стојановић ни на који начин није желео удовољавати вољи бирача, и зато је приликом постављања његове кандидационе листе у округу, објашњавања са народом, уместо њега, то морао чинити неко други. Несавитљив у свом моралном аскетизму, независан од свега и свакога и готов на свако лично самопрегоревање, Љуба Стојановић није могао да појми да свако други није у стању да поступа као он, у каквим год приликама био – личним, породичним, с каквом год главом и оптерећењем у глави…“
Љубомир Стојановић је преминуо 16. јуна 1930. године у санаторијуму у Прагу. Будући да је највише волео своју независност, раније је одбио државну пензију, а своје велико имање оставио је Српском семинару београдског Универзитета. Изразио је жељу да му на сахрану не долазе људи, да не буде венаца ни говора.
Његова родна кућа у Ужицу срушена је 2016. године, а на нову зграду враћена спомен-плоча на којој се чита да је ту рођен Љубомир Стојановић (1860-1930), филолог, историчар, политичар и члан Српске академије наука.
Скупштина Града донела је одлуку да се у 2024. години, када је Ужице – Престоница културе Србије, у граду постави спомен-обележје Љубомиру Љуби Стојановићу.























Оставите одговор